Nekad je bila u modi italijanska obuća i odeća i kod nas,pa se redovno tako putovalo u Trst po nove krpice i to masovno...Neki su uspeli tamo poznanike i prijatelje da steknu i to prave pravcijate Italijane... Među njima je i moja komunikativna mama naravno...

Sećam se jednog leta, jedne daaavne godine, došli su nam u goste mladi par: on Italijan,a ona Slovenka.

Imala je tako krupne zelene oči i po malo hrapav glas ali je tako predivno izgledala i imala graciozan hod,da sam ja povremeno kao dripac zaboravljao se i tako bezobrazno zurio u nju i jedva se suzdržavao..

U par navrata me je mama opominjala, diskretno.

U jednom trenutku smo bili nasamo i više me niko nije moglo sadržati da je ne stegnem u zagrljaj onako muški i ne poljubim.

Nije se opirala-narpotiv.Tako mi je prilegla na grudi,a srce je tuuuklo i poigravalo kao ludo...mislio sam na momente da će iskočiti..

Svaki nerv je igrao u meni tada.

Sve se okretalo oko nas.

Drhato sam kao u groznici-i ona je.

Meni dvadeset,a njoj godinu manje...Ljubio sam je i ona mene i govorio sam iskreno,brzo i bez puno kontrole,onako spontano iz srca,

-svidjash  mi se ...mnooogo mi se dopadash!!-

Izmedju poljubaca medeno slatkihsma pokushavoa da govorim: da bih želeo da sa njom ostanem zauvek ili makar da je viđam češće ..

-zelim te!!

-ja tebe,dusho moja!!

Nisam razumeo šta mi je tačno odgovarala na slovenačkom,osim tih par rechi,a oboje smo bili tako uznemireni do bola,a i prekidali smo govor jedno drugom, poljupcima...povremeno me je gledala krupnim zelenim očima, tako nežano i sa toliko čežnje, da sam postajao napet kao struna.Bio sam spreman bilo šta učiniti, samo da je rekla-bilo šta!!!Bilo shta!!!

-tako si leeep i sladak si mi znash?-shaputala je uz smeshak.

Prekinuli su nas koraci i žagor.

Mama i gospodin Mauricijo su nešto glasno razgovarali ulazeći u sobu...

Mislim (sada) da je to mama namerno činila,jer je slutila po našim pogledima i po mojoj potpunoj smušenosti tih dana, šta se zbiva..

I Mauricijo je očito primetio, da se nešto događa i više se nije odvajao od nje ni jednog trenutka. Stalno je nešto pitao,tražio i grlio je,kao da mi je namerno prkosio time ,a zagrljajima pokazivao

-ovo je moje i samo moje...-skoro da sam mogao chuti i prkosan glas..

-dalje šape od nje dripčino jedna!!E nećeš vala!!“..

Na momente se moglo nazreti, ciničan, podrugljiv osmeh na krajevima usana, ispod finih negovanih nausnica..

Hteo sam iz sopstvene kože da izletim i da je istrgnem i ponesem sa sobom u prostor u kome nas niko ne može zaustaviti u želji da se volimo-hteo sam i ne znam kako nisam i odakle mi tolika snaga da odolim..

Pa ipak sam krajnjim naporom zadržavao pristojnost i razgovarao sa njima,naravno nastojeci da se uglavnom obraćam njoj, kad god je to bilo moguće i uvek bi mi krv jurnula u glavu,kad nam se pogledi sretnu,ali i nju je oblivalo rumenilo i to tako vidno.

Pričali smo dosta o knjigama i čitanju; i šta ko voli da čita; i pominjali razne pisce,a među njima i Tolstoja..

On je iznenada odlučio, da odu dan ranije i nishta vishe nije pomoglo - ni moje, pa chak ni mamino moljakanje i nuđenje raznih destinacija za obilazak-ništa!

Ostao je uporan..pakosno uporan bash!

Samo je ponavljao skoro sadistichki:

-gremo doma,gremo doma i smeshio se...

Uspeo sam samo još jednom da je poljubim, dok je on bio u kupatilu, pred sam polazak.Prilično neoprezno ali nisam izdržao, morao sam..

Gledala me je cheznjivo..i ja nju.

-necesh me zaboraviti?-pitao sam hsapatom

Pogledala me je skoro suznih ochiju i brzo nastavila da se sprema..

I danas osećam ukus tog poljupca i taj duboki pogled pravo u oči onako vodnjikav i čeznutljiv, na polasku..

Rekla mi je vec na polsaku:

-imash krasno biblioteko i ja rado čitam Tolstoja i Kronina - i uzgred priupitala uz zagonetni smeshak

-čitaš li možda Anu..?

-naravno da čitam,a zašto ne bih - odgovorih uz smeshak , pomalo zbunjen...

Ispratili smo ih na stanicu i  mahali dok je voz odlazio.

Bila je nagnuta na prozor i mahala duuugo..

Mama me je gledala ispod oka i nije ništa govorila na povratku kući..

Više nikada nisu došli u goste, iako su davali obećanja mami telefonom..

Osamnaest godina kasnije, sedeo sam u sobi i palo mi je na pamet da još jednom uzmem „Anu Karenjinu“ da pročitam, jer mi se dopadao taj roman baš..

I smestivši se udobno u krevet otvorih knjigu, a na grudi mi ispade komadić papira i na njemu otisak rumenila sa usana..

Neka neprijatna slutnja,nalik na bol mi je u trenu prostrujala celim telom i ostala negde u središtu glave da kljucka i stvara jaaku nelagodu..  

Nekako sam ga uzeo u ruku i pomirisao,kao da ću mirisom otkriti šta je unutra, ako nečega uopshte ima, osim ruža za usne..

Njazadotvorih savijutak i ostadoh skoro nem...

Na ceduljčetu je pisalo:“ako ti sve to ozbiljno misliš, nazovi me odmah ili mi napiši pismo, ljubim te srcem! Ana“

Nisam pročitao „Anu Karenjinu“ nikada više,a predivan je roman znam.

  Na onoj zaravni iznad mog grada,tamo na razmedju svetova i civilizacija, mitova i stvarnih junaka, sadašnjosti i prošlosti, nas i njih, sela i grada, naïve i lukavosti, nesrećnih i srećnih ljudi, ljubavi i mrženje, jeseni i zime..skoro u nedohvatu i nedokučivosti…u volji i nevolji, vremenu i nevremenu…nekako gordo i samosvesno-stoji prozor!Jedva krajevima pripet za oronule zidove i sam.

Onako drven, sa ponekim ostatkom jedva primetne nekadašnje, otrcane nebeskoplave farbe.

 Nagoreo od vremena i sunca ali stoji!!- i gleda nekud u daljinu,kooo zna kud i zashto; i  nikada se ne okereće na drugu stranu-unutra…Uvek je okrenut napolje u svet; u vreme i prostor oko sebe!!- u nas.

Stamen chvrsta i odluchna pogleda uprtog u daljinu i ljude..

Nikada  ne mogu proći, ni ovom dalekom ulicom,a da se ne pogledamo ja i prozor i pozdrave razmenimo pune setnih osećanja i misli

Ovako iz daleka, tako lepo i dominantno izgleda i skoro prkosno gleda komadićima stakla koji blješte na proletnjem suncu,kao da blista od neke neopisane sreće i odoleva svemu: vremenu i suncu, kiši i hladnocama teškim koje ga nagrizaju uporno i tope..

Da li je dovoljno da kažem- sa jednog takvog prozora sam odgledao sopstveno detinjstvo ,nekada daavno. Tako bih još makar ponekad, da bacim pogleda sa tog prelepog vidikovca, zavijenog u tajne nade i uspomene, onako nehajno ka horizontu i bez misli.

Srce ispunjeno nekom milinom, samo od sebe i od nadolazeće sreće iznutra, od nabujalog života, nezadrživo raste i ko najlepši cvet se rascvetava i mami ljubav-doziva sreću davnu...:)))

Dole u lugu ptica poj, razigrava sunčana jutra.U lišću breza i hrastova trepere želje u zracima mekim i oči suzama natapaju. Sav se horizont preliva u mekim bojama i raduje k’o da oseća ljubav između mene i prozora na zaravni iznad mog grada starog,a neodoljivog,punog ljubavi i čežnje.

Vidim ja tako sebe u prozoru, kako utanjam svim bićem kroz pogled u obzorja na horizontu i napajam se lepotom sklada i radosti u duši,a opet ponekad taj isti prozor vidim u sebi i kroz njega gledam u svoje srce, pomalo trapavo i puno ožiljaka, umotano u toplu čežnju za životom prelivenim u ljubavlju nemerljivom, a iza njega duša, bela i tužna-ćuti istinu.Ponekad se u predvečerja, ogledam u komadima stakla u tom prozoru i vidim mladost, na trenutke mi se pričini da vidim još jedan odraz, tako blag i lep.