Necu te lagati:
odnece neumorni vetar
stope tvoje pazljivo ostavljane.
A odjek tvog imena
nece se razasuti
dok pitali budu
da li je tlo kojim gaze
oduvek bilo ravno.
Ali to nije razlog da stojis.

Necu te lagati:
sprace dosadna kisa sa plocnika
birane reci kojima se se ponosio
i
nece blesnuti tvoje ime
ispod citata novih karikatura.
Ali to nije razlog da cutis.

Necu te lagati:
ni moja utroba
ne nazire svrhu postojanja.
Ali to nije razlog da ne dises.

Ovozemaljski zivot
ipak je jedina stvar
koju sto manje pokusavas da shvatis -
vise razumes. . .

Od juce je moja cipela tiha.
Zbacio me je oblak koji utabah.
Ravnodusnost su juce posejali
u moje ocne duplje.
Primila se.

Danas
sam kukavicki odbila
da izumrle celije za osecaj
kroz ugarak provucem.
Smrskala sam ih kamenom.

Sutra
cu u poljima maslacka
ponovo posejati veru.
Kazu - bice kisa jos.
Znam - bice i Sunca.

Ko zna -
mozda i nikne. . .

Kriva sam!
Dozvolih coveku jednom
da odaziva se kada izgovorim ime tvoje.

Kriva sam!
Uobrazih da i vrelina njegove krvi
grejati moze vecno.

Kriva sam!
Poredih ruke coveka obicnog
sa savrsenstvom tvoh narucja.

Oprosti povrsnoj iluziji deteta odraslog!

Postidjeno
vracam se u polja tvojih suncokreta.

Upozorava ogledalo:
okorece vene sutrasnjice
zbog ushicenih bujica danasnjih!
Prihvatam.

Ne odole li nestrpljive jagodice
izazovnoj harfi -
muk ce pojesti moje violinske kljuceve
i zajedno ce se prevrtati
u nezasitim zelucima kajanja!
Prihvatam.

Mrvice razuma isplivavaju:
nisu njegove oci vredne mog slepila!
Nije rec njegova vredna moje tisine!

Lako je sakriti mrvice u sarama djona.

Rasporite mi nebo
da gresnu nameru ususkam. . .

Porazavajuc je jecaj
neizvesnog svitanja.
Noc ozivelih senki
nije vaskrsla.
Skamenjen uzdah blazenstva
naziru na licu.
Ispunjenje sebicne molitve
(Nebesa, poklonite mi Sunce!)
blesnu u ljudskom obliku.

Da li iko sa ovoliko nestrpljenja
iscekuje noc?

I postaje mravinjak tesan. . .
I jezivo glasno tih. . .
Samo povremeni duboki uzdah
dokaz je postojanja zivota. . .
Iscedjeni mrsavi osmesi. . .
Nekad je bezbolnije biti ozbiljan.

Ispod sopstvene misli
prepoznajem potpis nepoznatog autora.
I svako novo radjanje Sunca
sve vise je obicno. . .

Suvise gladno moje oko je boja
da bih prestala da verujem!

Sunja se nada
u jos ponekoj srcanoj pretkomori. . .

Sasvim obicnim pokretom
dao je znak mom odsutnom pogledu
da je uhvacen. . .
Saslusao je moje cutanje. . .
Gusi me vasiona svojom skucenoscu.
Nebo mi na dlanu stanuje.
I cudno je zuta lopta
danas
i konacno je svaka zvezda na svom mestu
danas.

Ne postoji vreme!

Ne cujem
ne vidim
ne osecam
ne zelim
                  nista
                               sem njega. . .

Danas
ja sam on
on je mi
i pomalo ja.

Maslacke stavljah vetru na dlanove -
od njih si sazdan.
Dva smo tela:
na jednu senku ljubomorno prstom upiru ulice.
U neizgovorenoj misli tvojoj
ponosno se prepoznajem.

Cekam te.
Trenutak je pustinja:
gusi, kraj ne nazirem.
Molim kazaljke
da ventilator postanu!
Uzalud - vuce se kugla.

Ponovo si tu.
Protrcava Sunce
ne obaziruci se na moju molbu da uspori.
Sebicni su oni koji vole. .
Prihvatam greh!
Trazicemo pomilovanje zajedno. . .

Neznanac
                   koji jos ne bese rodjen
pred zidinama
                   jos neizgradjenog grada
na uho nestasnom vetru
                   kome se zatim izgubi
                   svaki ovozemaljski trag
necujno izgovori
u meni oduvek prisutnu misao
                   koju toliko puta
                   zivu sahtanjivah
                   ne bih li ucinila
                   da konacno nestane
i
nazva je
                   tvojim imenom.

I
bese to jedini nacin
da saznas. . .

Ne razumes:

ne izmiču mi značenja!

Ja ih stvaram.

 

Crno - nijansa belog.

Muk - predah za prave govore.

Loše - uvod u dobro.

 

Sahranila sam već jedan Februar

koji se kleo da Sunce zalazi.

Nastaviš li priču o opekotinama koje stvara

prepoznaću u tebi neznanca!

 

Sizife,

ja sanjam snove koji sanjaju o snovima.

Uzalud spaljuješ moje perjane jastuke!

 

Nema svrhe širom otvorenih očiju

živeti ispred maglom zaprljanog okna.