(Текст преузет са интернет издања  ГЛАС ГУСЛАРА преко www.enovosti.rs.sr)




Ношња српске средњевековне властеле

Читајући старе српске епске пјесме  и записе странаца који су кроз вријеме посјећивали Црну Гору и понешто оставили у писаној форми о нашој народној ношњи, намеће се логично размишљање о времену њеног  настанка, функцији, као и евентуалним измјенама које је претрпјела  кроз вјекове. О овој народној ношњи су писали Вук Караџић, Вук Врчевић, Љубомир Ненадовић, као и други странци, али су се они бавили само њеним изгледом и љепотом, док о њеном настанку и опстанку кроз вријеме нема ни помена.

Осамдесетих година двадесетог вијека појављују се неки радови на тему: „Црногорска народна ношња”, али су сви они углавном веома скромни и некомплетни. Ја нећу улазити у разлоге, али морам примијетити да сви који су писали, у истраживањима иду само до династије Црнојевића.

А одакле Црнојевићима?

Ја ћу кроз овај рад покушати да дам нека објашњења и сазнања до којих сам дошао, да бих отклонио недоумицу о настанку, тј. да ли је у питању изворна „Црногорска”, или ношња старе српске властеле.

Свакако да је династија Црнојевић била богата, а за тадашње прилике и добро образована. Сигурно је да ту ношњу нијесу креирали и створили сами, већ су је наслиједили из Скадра од Мрњавчевића и Немањића и носили је кад су се учврстили у катунском дијелу Зете као српске државе, а тај катунски дио тек од 1435. године почиње да се назива Црна Гора.

Сигурно је да је ова ношња много старија од овог датума. Црнојевићи су и у Скадру припадали српској властели и носили богату ношњу. Нијесу они напустили Скадар у каквим било ритама, већ као властела у „господском одјелу”. Свакако, наставили су  даље да је чувају и израђују онакву каква јесте. С правом се може констатовати да је та традиција и чувања и вјерне израде истрајала пуних шест вјекова. Све до половине двадестог вијека постојали су у више градова мајстори звани „терзије” који су ту ношњу израђивали. Но, и ови скромни истраживачи новијег времена признају да немају доказе о настанку те династичке ношње.

Документа постоје и потврђују да су Црнојевићи носили ношњу која одговара данашњој. То су записивали записивали млетачки агенти и повјереници, задужени да прате кретања у Црној Гори, а нарочито приликом сусрета владалаца Црнојевића са млетачком „сињоријом”, односно представницима власти.

Тачно је да и ови новији истраживач и признају да је креација и настанак ове ношње била реалност времена у којем је настала. Да, то и ја тврдим, само не код Црнојевића, већ код Немањића. Да је ово тачно, свједочи и чињеница да она није сачувана само у Црној Гори, већ и у Херцеговини у свој својој оригиналности, и кројем и симболиком и  сваким украсним детаљем. И капу су Херцеговци прихватили као и у Црној Гори, али се она код њих зове „заврата”. Сачувана је такође и код Срба у Српској Крајини, иако нешто измијењена, или нешто старија од ове у Црној Гори, али има велику подударност са црногорском.

У истраживању настанка ове ношње неизоставно је село Перој у Истри Истри, гдје су се прије више од 400 година преселили Срби са простора Црне Горе и Херцеговине и са собом понијели тадашњу народну ношњу у њеном изворном облику и љепоти, коју и данас љубоморно чувају.

Има мишљења да су Петар Први или Петар Други - Његоши креатори ове ношње. То није тачно, али је тачно да су је носили.

Има и оних који њен настанак везују за Котор. И то је нетачно. Управо је обрнуто. Између црногорске и бокешке ношње има разлике, али и велике сличности. Овдје ћу се користити стихом из епске пјесме „Смрт краља Владимира”, оног светог Јована Владимира из околине Бара и једног од првих српских светитеља:

„Колика је приморска Србија
Све од Скадра до бијела Задра”.

Значи, овдје припада и Бока. Касније, Бока је пала под власт Венеције. А добро знамо да су сви поробљивачи поробљенима забрањивали да носе оружје, свечану ношњу и сва своја изворна знамења. Због тога, као и због утицаја венецијанског стила облачења, кроз вријеме, ова ношња је у Боки претрпјела извјесне корекције.

Што се Турака тиче, они су имали и пропис како се „раја” смије облачити. Практично, само просјачки.

Прави примјер овоме је и чињеница да су околна племена стекла право да је носе тек када су ослобођена од Турака и припојена Црној Гори, дакле, после Берлинског конгреса 1878. године.

Прво су је обукли њихови племенски прваци и главари, па за њима одмах и народ. Ово је осамдесетих година примијетила и Ксенија Пејовић која је и писала о поменутој ношњи.

Боје тканина од којих се израђивала „црногорска” ношња имају велику симболику. То нам лијепо објашњавају и следећи стихови:





ГРБ ЦЕНТРА

www.czipm.org


 




О ГРБУ ЦЕНТРА ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГА МОНАРХИЗМА




      Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма је дело хералдичкога промишљања нашега Одбора за хералдичке и генеалошке студије. Изображен је руком иконописца, са благословом Његове Светости Патријарха Српскога Г.Г. Павла, господина Рада Павловића.

    Реч је о богатој и развијеној хералдичкој композицији. Основни њен елеменат је округли штит црвене боје, са златном бордуром. На штиту је двоглави сребрни орао изображен по узору на орла (из 1380. године Господње) са севернога зида припрате Католикона Манастира Хиландара, чији задужбинар је био Велики Кнез Стефан Лазар Хребељановић – Свети Великомученик Косовски.

    На прсима поменутога орла је и мањи округли штит црвене боје са златним Крстом Светога Равноапостолнога Цара Константина Великога ( тј. Христов монограм, тзв. «Хи-Ро»). На великоме штиту почива златна Круна типа стеме, са перпендулијама.

    Више овога је тешка витешка кацига са црвено-плавим венцем изнад којега је челенка, коју чини Краљевска Круна Краља Петра I Карађорђевића, чиме се изражава наша неодустајна оданост српској Краљевској Кући Карађорђевића.

    Са десне хералдичке стране, богато се увија плашт плаво-златне, а са леве – црвено-сребрне боје. На десној хералдичкој страни, држач је Свети Равноапостолни Цар Константин Велики, који десницом држи барјак црвене боје са златним Христовим монограмом, као на прсима орла. Лево је, пак, држач Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе, који левицом држи свој војводски барјак. На врховима копаља за заставе су златни Краљевски љиљани.

    Описани држачи стоје на златноме орнаменту, који је, такође, изображен по узору на камену пластику припрате Саборнога Храма Свете српске Царске Лавре Манастира Хиландара. Преко поменутога подножја је развијена лента са девизом грба:
    С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЧАСТВО.