malaplava

Kraj

Mrak.

i tišina.

I oči bez sjaja.

Neke laži kao slučajne.

Sve vidim-

a ništa ne vidim.

Znam.

Znaš da znam.

Zato se i bojiš da priznaš. 

More

Trag!?

Okrećem se,

Odlazim.

Ne gledam te više.

Bled si.

Slika tebe je bleda.

Gde je trag?

Ero sa onoga sveta

Ne razumem.

Nemam odgovore.

Pitanja je pregršt.

Ne razumem.

Ovaj svet.

Ja sam

Ero sa onoga sveta.

Ne volim laž

Tvoja je laž

nož

koji seče moje

usne sa osmehom

i oči pune nade

ruke sklopljene u

molitvu

beskraj nekih toplih noći...

Promena ( čovek koji je zurio u koze)

Proleće nosi promenu.

Buja.

Sve buja.

Cveta.

Miriše.

Neka nova nada

nosi svaki novi dan.

Promena je na vidiku.

Osećam je.

Idem

Idem

koračam stazom

tvoje stope poklapam

moje na tvoje

kao da mi pokazuješ put

Idem

vodiš me za ruku

siguran stisak

ta poznata sigurnost davno

zaboravljenih dana.

Idem

plešemo na podijumu

sve su oči uperene u nas

pokazuješ mi korake

preslikani osmesi.

Idem

poklapam usne na tvoje

verujući

u toplinu

-snovi, i ovako počnu

da se ostvaruju kada se

najmanje nadaš.

Idem

pratim te,

držiš me čvrsto.

"Dođi nudim ti noći čarobne.."Massimo Savić

Tvoje muške ruke

istražuju moje telo

tople

velike

a nežne.

Ispituju put,

traže način,

kao da mole.

Bole moje misli grešne.

Bežim a

dozivam te

dođi...

nudim ti noći čarobne.

Pokaži mi

put.

Nahrani moju

žensku sujetu.

Voli me.

Želi me.

Umri za mnom!

Oznojeni san

Prozdiremo se očima

spajamo u beskraju

dana, noći, dana, noći.

Lebdimo-to nismo mi,

to je jedno stvorenje

bipolarnih osobina.

Ja sam u tebi.

Ti si u meni.

Kao zveri,

kao da sutra ne postoji.

Postoji li?

Nema granica.

Kažem ti očima

Taj par očiju

boje meda

imaju neke crne tačke

plutaju po mojima

gutamo se očima

ko zna šta nam sve

pada na pamet

a ćutimo

u stvari

kao ćutimo

pričamo očima.

Verujem u anđele

Verujem u anđele

svako od nas ima svog

on kao senka

prati naš put

bodri ili kritikuje prećutno

anđeo je bespolni

moj je dečak

u to sam sigurna

vidim ga u tvojim očima.

Kao veštica

Tvoji su osmesi

moje sunce!

Šta bih ti radila?!

Stopila bih te sa

mladežima

sa borama

znojem i zagrljajima

utisnula kao pečat

divljim pokretima

namestila

nabila

da probije

pa zaraste i ostane.

Nakalemila

i okamenila.

I oživela

dahom ugrejala

do usijanja

pretražila

istražila

zabranjeno dozvolila

sve glagole upotrebila

sve trpne radnje obavila

i zaspala

u klupko se

savila

pa nežno ti tepala

i nestala.

U tvojim pogledima

Ispočetka oživela.

Da mogu-do večnosti

Nosila bih

teret

do večnosti

obrisala bore

probleme

suze

do večnosti

Volela

nemoćne

bolesne

usamljene

daleko

do večnosti.

Da mogu-

ulepšala tvoj dan,

do večnosti i nazad.

Korak do sna

 

 Koračaš

U snu

Nag, ponosan

Na svoju muškost

Tako veliki i jak

Podižes me na tvoj tron

I hvataš moj san.

Duboko.

A toplo.

Čvrsto a nežno.

Spuštaš usne na moje

I govoriš da

Me zeliš.

Gorim od čeznje

Da ti se dam.

Strast bez očiju

 

Misli su čudo

Koje pluta

Od mojih

Lepljivih prstiju

Do tvoje

Velike muške

Šake

Jel može da stane u celu?

A u usta?

Bole me…vole me

 

Bole me

Moje misli grešne

Moj obraz

Naslonjen na

Tvoju muškost

Osećam ti puls

Svaka pora tvoje kože

U meni je.

Nosim ti decu u sebi.

Vole me.

Naš put

  

Pogledaj me

Kroz sunčane naočari

Nasmej se

Očima koje se kriju

Zagrli me

Kao veliki dečak

I budi moj put.

Put kojim zajedno

Koračamo

Kao ljubavnici.

Želim da osetim

Tvoju toplinu.

“Bezite iz našeg sokaka, vi koji ne znate da sanjate!”Mika Antic

Ja te grlim,

Mazim te.

Smeješ se

Slatko.

Ljubim te dugo,

Za sve pare!

Sanjam.

Sanjaš?

Ih…

 Ja sam tvoja,

Ma gde bila

Ma s kim bila

Ma gde otišla.

Ja sam tvoja-

Uzmi me!

Ih, kad bi me čuo!

Živim u oblacima

 

Da li su

Me lagali?

Pa ako su

Meni su!

Da li su me

Voleli?

Pa ako su-

Mene su!

Da li su me

Ostavljali-

Zašto su?

Zato što

Živim u oblacima.

Boje se visine.

Glas

 

Došao je jedan glas.

Kao spas.

Jedan broj,

Kao jednosmerna ulica.

Zato što ovoga puta

Hoću da budem

Ja-zaista ja.

Da kada poželim

Mogu da te zovem.

Da ti čujem glas.

Da ćutimo zajedno,

A da se čujemo.

Eto zato.

Firenza..grad muzej

“Lasciate ogni speranza voi che entrate dentro” Dante Alighieri Divina Comedia

“Ostavite svaku nadu vi koji ulazite” Dante Aligijeri Božanstvena komedija

Možete da ostavite onu nadu da ste već sve videli od Italije, jer ste obišli Rim, Veneciju, Milano, San Marino, Sienu..ali nije tako.

Fjorentinci ili ti italijani koji žive u Firenci za sebe kažu da nisu italijani već “fiorentini” jer su oni drugačiji, jer im je grad drugačiji od ostale Italije, jer im je i jezik kojim govore drugačiji..a zapravo je italijanski- zvanični, pravi i gramatički nastao u Firenci!

Tvorac italijanskog jezika je Dante Aligijeri, koji je rođen u Firenci. Može se, nedaleko od Duoma , posetiti njegova kuća.

Samo jedna u nizu značajnih tački ovoga grada koje možete obići.

Iako je veličina grada Firenze neznatna, mala, u odnosu na metropole tipa Rima i Milana, nije vam dovoljan jedan dan.. a ni dva… a ni tri..da je obiđete.

Ipak, ukoliko vam se ukaže prilika NIKAKO NE PROPUŠTAJTE!

Ako vas autobus dovede do stanice, vrlo lako ćete se snaći.  Od pizze Stazione samo pravo ulicom via Panzani, desno bi ste naišli na crkvu Santa Maria Novella ,a još malo pravo nailazite na trg San Giovanni, tj DUOMO

Dan Svetog Ivana, Jovana ili kako već hoćete San Giovannia je 24.06. Tada je velika proslava u Firenci.

Organizuje se veliki vatromet sa Piazzale Michelangelo/ gde je još jedna kopija Davida /. Vatromet se odražava u reci Arno, koja prolazi kroz Firencu, svi se skupe duž ulice Lungarno, prodavnice naravno rade celu noć, kao i lokalni kafići i taverne. Svuda mirisi skijaćate/schiacciata fjorerntinski slani tanki hlebić, vrlo ukusan sa različitim aromama ruzmarina, maslina, belog luka../i brusketa/ bruschetta- prepečen hleb sa komadicima svezeg paradaize/, vina / Chanti..zvuči poznato?/, pečenog svinjskog mesa / specijalitet im je rolovano prase sa začinima ruzmarin, bosiljak, biber../.

Naravno, bilo bi neverovatno da neprobate čuveni italijanski sladoled svih mogućih vrsti voća koje vam padnu na pamet… a imate ga na svakom ćošku!

Nego, da se vratimo u centar. Od DUOMA, pravo ulicom Calzaioli / sve je pešačka zona!/nailazite na piazza Signoria, do Palate Vecchio , galerije Uffici, do bronzane divlje svinje/ kod koje za sreću u novcu, ubacite novcic na jezik i ako upadne u donje rešetke..biće para!/, pa sve do Ponte Vecchia.

Predivnog starog mosta koji je zaštitni simbol grada muzeja Firence!

Na mostu nalazi se više zlatara, juvelirnica. samo pazite u Italiji je uglavnom 18 karatno zlato, a ne 24!

Prelaskom mosta , dolazite do trga Pitti i istoimene palate i ulaza u park Boboli.

Sve ovo morate obići peške, ali je tako i najbolje. Tako ćete najbolje upoznati grad, osetiti njegove mirise, ljude, boje zgrada, melodiju jezika..

Ukoliko imate sreće, da je lepo vreme, možete produžiti i stepenicama popeti se do , nazovimo vidikovca, ili piazzale Michelangelo, na vrhu brda, gde se pruža predivan, ali zaista kao na razglednici , pogled na ceo naranđasti toskanski glavni grad!

Ne propustite da se slikate bar sa jednim Michelangelovim Davidom!Ima ih tri.Original je dakle u muzeju na Trgu San Marco. Jedna kopija na piazzi Signoria e jedan na piazzali Michelangelo.

I za kraj …ukoliko vas put nanese da baš nedeljom ostanete u Firenci, preporučujem vam šaroliku i veoma interesantnu pijacu duž reke Arno , kod parka Cascine.Možete kupiti suvenir, neki povoljan odevni predmet, na primer maramu ili divne kožne rukavice, ili probati parče pravog italijanskog parmezana.

Arrivederci!

Izlet..Zlakusa-Potpećka pećina

Otići negde. U prirodu.

Slušati kako teče potok hladne bistre vode.

Naći mir.

Odmarati oči zelenilom.

I dušu lepotom.

Od Požege, na 6-7 kilometara ka Užicu, prvo selo Uzici, nakon par metara- tu se nalazi Zlakusa , selo koje krije tajnu.A ja ću vam je odati!

Tajna je u lepoti.Prirodnoj!

Nevidljiva sa puta i za malo koga poznata Potpećka pećina!

Na nezgodnom putu koji vas vodi duž pruge ( Beograd-Bar) uskom polu-asfaltiranom stazom ulazi se u selo Zlakuse. Poznato je po grnčariji.

Zanat, malih VELIKIH ljudi, koji svojim rukama i maštom prave raznorazne predmete od zemlje. Pekači, ćupovi, činije, ali i figurice, lampe, bokali, ovali…pa i male kape šajkače u vidu činija(!) delo su stanovnika ovog sela u podnožiju pećine.

Kažu, običaj je da domaćica sprema hranu u zemljanom sudu, kako bi porodica bila jaka, plodna i zdrava,kao zemlja! A o ukusu, i da ne govorim..mmm

Prolaskom kroz malo selo, stiče se utisak radnog, vrednog i poštenog naroda. Vrata kuća su otvorena, bašte prepune cveća, pašnjaci pokošeni..ili je za slikanje?

Zapita se čovek , jel u Srbiji?

A onda, još jedno iznenađenje! Stare seoske kuće, pretvorene u restorane ( oko 3-4) u sasvim istom prirodnom duhu, očuvanja srpske narodne tradicije, drveta i ognjišta!

Ali, ne nekako nametnuto kao na Kopaoniku, Zlatiboru, Tari…ovde sasvim prirodno.

Prirodne su i pastrmke koje plivaju rukavcima obližnjih potoka, organizovane za mrest, život, slikanje ..ali i odličan obrok!

Sveže, po pristupačnim cenama,u prelepom ambijentu mira, svetlosti prirode i čistog planinskog vazduha provedite bar jedan dan polako , umereno, ljudski.

Ne kaže se uzalud ” ko sporo ide daleko stigne”.

Kao da je vreme stalo..prvo na jedan pozitivan način, odmora i zadovoljstva, ali onda i na onaj drugi, koji me podseti da je ovo ipak ova Srbija, neorganizovana, divlja..

Naime, najznačajniji speleološko nalazište jugozapadne Srbije, Potpečka pećina u sred avgusta meseca ( a tako je već više od godinu dana!) je zatvorena !

Iako, stoji oznaka , karta, obilazak vodičem, čak i cena, ne radi.

Piše da istražena dužina iznosi 55metara, površine 3562 m2! Da se ukupna dužina ceni od oko 10 kilometara!

Samo je ulazni portal visok 50 metara!

Može se popeti stepenicama do samog ulaza i napraviti par fotografija.

Ohladiti se u prirodnom hladu vlažnih pećinskih stena.

Pogledati zelenilo u nijansama kakve samo priroda stvara , kao nijedna četkica slikarska, osetiti slobodu, ali i razočarenje kao ja, jer su mi i ova vrata ( pećine ) , kao i mnoga u ovoj zemlji, mojoj zemlji, zatvorena!

Pitali smo meštane za razlog, kažu ne mogu opštine da se dogovore.

Štogod to značilo!!!

Nadam se da će ova moja priča probuditi nečije srce, i doprineti da se stvari uskoro promene.

Do tada, natočite u čašu hladnu vodu sa izvora i poslužite se slatkom od malina, jer ko zna …da li će i njih biti sledeće godine!

Istina i nada

 

Kako je tužna istina-

Kada shvatiš

Da te ne voli?

Kako je sve jednostavno

A ujedno komplikovano?

Kako deluje

Obično.

A zapravo je

Vrlo, vrlo nerazjašnjeno!?

Ja se nadam.

Nadu niko ne može

Da mi oduzme.

Istina je nada.

 

Moje srce papirno

  

Tako je to u svim

Mojim ljubavima.

Ja volim,

Gradacijom na veće,

Jos veće, najveće…

Dok ne pukne.

Moje srce sa

Pukotinama,

Nezalećenim ljubavima,

Promašenim rečima,

Površnim ljudima.

Moje srce kao

Ofucan papir

Od poklona…

Toliko puta davano.

I vraćano.

A onda,

Kao ovog jutra-

Shvatim da sam samo

Ja volela.

I davala ga.

Lako je da zažmuriš.

Najlakše je odustati.

I da li, najbolje okrenuti se

I otići?

Moje upakovano srce-

Spremno je da se da,

Stoji još pred tvojim

Vratima.

Beskraj

 

 U beskraju

Plove nežne misli

One-kao lađa

Promiću polako

Ali prave svoj put

I stižu.

One su sat

One su klatno.

U beskraju.

Januar

  

Kako je nežan

Ovaj januar

Na papiru

Kada sam sa tobom

Kada ti pišem

I tepam

I već te golicam

Ti se smeješ

I grliš me

Naslanjaš lice na moje

I maziš se.

Nezniji je

Od hladnoće

I beline snega

Od razdaljine

Od samo nekoliko koraka

I tišine.

Kao da reči nemam

Kada te vidim

Ćutim u tvom prisustvu

I posmatram te krišom.

Moje oko, moje more, moje sve

Ti si moje oko

Malo

Nezrelo

Detinje

A tako surovo

Stvarno

Okruglo pa na tufne.

 

Ti si moj osmeh

U nova vedra jutra

Bez magle

I vetra

Koji ne volis.

 

Ti si moje more

Najlepse na svetu

U bojama od

Tirkiza do purpura.

 

Ti si moje sve

Odavde do vecnosti.

Jednom

Jednom
možda odmah
jer ono što možeš
da ostaviš za
sutra
možda nikada
ne moraš
sutra će biti
kasno.

Jednom ću ti reći.
jednom neću zaćutati
i pomisliti
da se to podrazumeva.

Jednom
kada ti se osmehnem
i priznam
da sam samo
tebi pisala
mesecima
da sam samo tebe
samo tebe želela
pored sebe.

I da mi je svaki dan
bez tebe bio prazan
kao godina bez sunca
kao knjiga bez listova.

Jednom ću ti šapnuti
ali da čuješ
jer kad šapućem
ti ćeš se utišati
da bi čuo
a ja ću te poljubiti
da bi razumeo.

Ljubav nije navika
ona je sklop
tih čudnih
samo nama znanim
okolnostima
kada je suvišno reći
a toliko bi čovek rekao.

Volim te,
zavolela sam te
od prvog momenta
kada sam te videla
i sutra ću te voleti
kada odem
nemoj misliti da
tebe ostavljam
bićeš zauvek na linijama
moga dlana.

Copyright: BlogOye!