malaplava

U vodicu THE BEST IN DUBROVNIK RIVIERA citirana je Maria Edgeworth recima "If we take care of the moment...the years will take care of themselves" ili ukoliko brinemo o momentima.

..godine ce se same pobrinuti za njih.

 

Godine jesu mnogo ucinile , nazalost, velikom pauzom neodlaska na to isto jadransko more.I mislila sam, sta reci sto jos nije receno, a ne biti jugonostalgicar, ne velicati jedinstveno plavetnilo samo jednog takvog neponovljivog mora?

A onda, po povratku sa krstarenja Elafitskim osrtvima, ili otocima, pomislila sam kako bi mi bilo zao da sa vama ne podelim svoju impresiju, i mozda nekog, ko vec nije, ili nekog ko mnogo puta vec jeste posetio ta ostrva , podstaknem na avanturu zvanu krstarenje ili podsetim neke na zaboravljene divlje plaze lipog plavog Jadrana!

Skup Elafitskih ili Jelenskih ostrva , cini osam ostrva i pet manjih -Daksa, Kolocep, Sv.Andrija, Lopud, Ruda, Sipan,Misjak,Jakljan,Kosmec,Golec,Crkvine, Tajan i Olipa.

I dobise ime jelenska, jer su, kao raskosno razgranati rogovi jelena, rasuli svoje hridi i uvale po dubrovackoj rivijeri.

Interesantno je, da su od trinaest, kao trinaest apostola, samo tri naseljena, kao sveto bozje trojstvo -Kolocep, Lopud i Sipan.

Pomisli covek, pa to je tu, samo sat, dva, brodom od Dubrovnika.Ocekujete da je preplavljeno turistima, fast food hranom, suncobranima i internet kafeima...a onda vas prijatno iznenadi netaknuta priroda.

Zelenilo sa gustom sumom stogodisnjih borova, ono ccccc iz dubokog hlada, male porodicne konobe sa kockastim stolovima, mreze rasute po rivi, tek pridoslih ribara sa pucine mora...Iznenadi vas sporost koju ste zaboravili, pomorandze i limunovi koji se zute u bastama starih , kamenih kuca, neki mirisi koji vas vracaju u detinjstvo...

Dok je Kolocep podeljen na dva naseljena mestasca, Donje i Gornje Celo, Lopud je poput potkovice smesten na peskovitim plazama okruzenim bujnom mediteranskom vegetacijom, dotle je Sipan , takozvano zlatno ostrvo, najveci , i najbrojniji crkvicama,manstirima, letnikovcima, ima dva veca mestasca Sipansku luku i Sudjuradj.

Kako se samo priroda lepo poigrala pa je najlepse boje prirode bas ovde kanula, plavo , nestvarno plavo more, te zeleni , onako sveze zeleni borovi i masline, ona divlje crvena boja prkosa i strasti na ogromnim lijaderima i neka cudno vatrena ciklama ili intenzivno roze, precvalih bugevilija....A vino je boje rubina, nekako mirise na ruzmarin i svez nar, sa ukusom...ljubavi.

Ne moram vam preporucivati imena konoba , jer cete ih sami naci, dala sam vam putokaz u opisu. Ne moram vam reci ni da , nakon posete ovih ostrva, imate utisak kao da niste na par sati bili budni, vec da ste sanjali. Ne moram vam reci, ali cu vam ipak reci, da cu se sigurno , ponovo vratiti, jednom.

I po odlasku, ponesite samo uspomene i puuuno fotografija, jer od suvenira na ovim ostrvima mozete kupiti samo rucnu radinost zena u crnom ili buteljku domaceg vina ili flasicu maslinovog ulja.

Samo jedno ne zaboravite, ni vino ni maslinovo ulje, tamo gde ga ponesete nece imati onaj isti ukus, kao onda kada ste ih probali .

Masem sa palube, onako u prazno sto bi rekli, a onda primetim da mi sa rive, svi otpozdravljaju ......i setih se one pesme...

"tri palme na otoku srece

gde oblaci kruze svu noc,

gde ladja za ladjom se krece

i skoro u luku ce doc`.

Tri tajne, tri palme, tri sjene

nas raj nase nebo nas dom

i caroban lik mlade zene

u srcu sacuvo sam svom...»

PROLOG

“Žmurke … jedna od omiljenih dečijih igara. Aktivira dete na akciju (i REakciju!), razmišljanje (“Brojim do 10… Gdeeee siiiiiiiii?!”), druženje i smeh.
Sâm naslov igre, koji je u množini, asocira na društvo, zabavu, radost.
Zapravo, kada je odvojimo od dece i igre, rec žmurke je vrlo tužna.
Ko to igra žmurke sa nama? Ko nas obmanjuje? Ko se krije, pa ne izlazi? Ko odlazi i ne vraća se više nikada?
Žmurke sa samim sobom, u uvek manjoj zemlji sa uvek drugačijim imenom, bez pasoša, bez viza… Žmurke sa očima, a zapravo niko nikoga ne gleda u oči, jer su one ogledalo duše, pa ako te pogledam u oči možda nešto i otkriješ…
Žmurke u mraku, vekovnom, balkanskom, slovenskom…
Meni je lično drago što se Jasmina vratila u Beograd, jer se, verovatno, da je ostala u Beču ne bismo nikada upoznale.
Drago mi je zato što ona nosi snagu volje o kojoj pise Robin S Šarma. Ona je ta koja neće ustuknuti nad nedaćom (pre svega drugih), već će joj hrabro poći u susret o čemu priča Vergilije.
Jasmina potvrđuje svojim životom i stavom reči Edmunda Burka:
“Jadan je čovek koji nije uradio ništa, jer je mislio da može da uradi samo malo!”
A vi, ljudi, samo vi igrajte žmurke… ali širom otvorenih očiju!”

Idem i sad ko bez svijesti,

 s nadom da ću tebe sresti, jednog dana, jedne noći,

da ti srce mogu dat`…” 

Možda zbog godina koje su prošle ( negde kao punoletstvo) kada sam poslednji put letovala u Hrvatskoj, ili zbog zabrane ( najslađe je zabranjeno voće, kad nešto ne smeš a ti bi baš to!) ili zbog jednih plavih očiju iz doba pesme ” Krivo je more” i ” Sve će to, o , mila moja prekriti ruzmarin snjegovi il šaš”..uglavnom JEDVA SAM ČEKALA polazak na more, u Hrvatsku.

 Moju Hrvatsku. Veselu i toplu. Nekako crvenu, mirisnu, stvarno morsku..što kaže moj drug italijan: ” znaš da je Jadransko more u Hrvatskoj najlepše, ne, ne preterujem, Bali, Maldivi, Floride …imaju ajkule, vetrove, cunamije il morske struje, vulkane kao Grci, ili lošu plažu kao mi ( italijani) !”

 Neće vam biti čudni lijanderi, pomorandže, ruzmarin, agave, mačke po kamenim stepenicama, jer sve to možete videti u bilo kom primorskom gradiću.

Biće vam specifičan miris, vetar, govor, more jedne jedinstvene boje..a meni i jedna suza u oku..nakon toliko godina.

“Kako je dobro videti te opet , staviti ruke na tvoja ramena”.

 Preko Trebinja , predivnog grada sa veoma toplim, srdačnim ljudima,  kao u spoju mediterana i orijenta, sa srcem Dučića do Cavtata.

 Na krajnjem jugu hrvatske obale u brdovitim Konavlima čekao me je Civitas vetus – Cavtat/ ili Epidaurus/. Prostire se na dva poluostrva, okupan suncem a prepun borove šumice, sa ne baš nekom plažom, ali dugim divnim šetalištem uz more. Nekako aristokratski. Zovu ga Sent Trope.

 Plaže su stene ili kamenje, ili betonirana gradska plaža. Plaže se ne naplaćuju. Plaćaju se ležaljke i suncobran ako želite. Zajedno 7 kuna.

Konavala.Tako se zove planinski venac oko Cavtata. Pa je i vino sa Konavla. Narodna nošnja. Pesme. Sir i pršuta.

 Cavtat nije mesto ludih noćnih provoda niti burnih letnjih zabava.Nudi sportove na vodi, par kafića na rivi ( najlepše mi je što se kafa pije isključivo u kafiću sa prijateljima a ujutru i kolač ili kroasan ili krofna) uz tek donete novine.

Grad je mali. Jedna ulica uz rivu, i ostale stepenišne/ kola ne prolaze samo ljudi/ i razuđeni grad na strani ka hotelima i novim naseljima. Sa jednom samoposlugom i jednom malom pijacom. Koja miriše na smokve i masline.

 I svi vas znaju. Nisam mogla da krijem odakle sam. Boravila sam kod prijatelja u starom gradu, i svi znaju da je srbin i svi znaju odakle dolazim. I bilo im je drago..

 Nemam onaj inat srbina i ne ističem odakle sam. Nemam razloga za mržnjom drugog naroda jer sam odrasla u Titovoj Jugi..i zakleti sam jugo nostalgičar… 

ali jedina stvar koja mi je bola oči je opsesija šahovnicom..gde god pogledaš, zastava, na peškiru, čaši, kupaćem kostimu, svakom suveniru, čak i kola ofarbana..

“Stine… potrosilo je more..ja potroši јubav i tebe..”

Mene nije potrošilo , jer je more bilo veoma toplo, ne baš zgodno za ulazak bosim nogama u vodu ali jako, jako prijatno za plivanje.

Naime, sa jedne strane je planinski venac i pogled na Kupare/ gde se još uvek ne zna šta će biti sa vojnim hotelom/ i Dubrovnik, a sa druge strane je otvoreno more / Italija/ i stene.

 Dobra pozicija grada Cavtata leži zapravo u njegovoj blizini predivnog Dubrovnika, koji nije za letovanje već zaista za jednodnevni izlet, a i Trstena jednog malog gradića nadomak Dubrovnika sa vrlo interesantnim Nacionalnim parkom.

 Ono što svakako ne treba propustiti je napraviti fotografije na Stradunu, i sa zidina grada, probati jedan od sladoleda u starom gradu i pizzua / recimo u Dubravki /ili koktel u GILY ju

 Što se tiče Trstena, naime, priča ide otprilike ovako: negde u 16 veku izvesni italijanski grof koji se doselio u Trsteno počeo je da gaji različite vrste biljaka u svojoj bašti. Primetio je, da je zemlja u ovom regionu drugačija od ostale u okolini. Tako su mu uspevale i lavande, ruzmarini, ali i egzotične biljke tipa crni i zeleni bambus, avokada, afrički kaktusi, australijske retke biljke i tako dalje .U sklopu bašte je letnjikovac/ u lošem stanju/, vidikovac, mala prostorija za pravljenje maslinovog ulja, crkvica i neizbežna prelepa Neptunova fontana.

Negde sam pročitala “..najlepša kućna bašta na otvorenom u ovim krajevima” .

Topli pozdrav sa Jadranskog mora!

Zima nije “moje ” godišnje doba.

Ne volim hladnoću , sneg, sivilo i zamagljene prozore, juriš iz kola u toplu prostoriju, pratiš vremensku prognozu, pa da li su dobre zimske gume, pa dal imaš antifriz, pa da li je klizavo..pa još džemperi, šalovi, kape, rukavice, kad kreneš da se oblačiš , a i , skidaš nikad kraja!

Samim tim, ni ne putuje mi se.

Ipak, predlog društva da se Nova godina proslavi u Budimpešti , nije tako loše zvučalo.

Prvo, blizu je Beogradu. Stigne se za čas, naravno ako ne računaš neko čekanje na granici.

Zapravo, kao što naslov kaže blizu a daleko, jer nam trebaju vize..I pazite , oni još imaju forinte!

Drugo, povoljno, da ne kažem jeftino , recimo četiri noćenja , 5 dana sa doručkom u hotelu sa 4 evropske zvezdice, odličan , topao, čist i relativno blizu centra oko 200 eura. Hotel “Leons garden” ima bazen, jaccussi, dve saune, fitness centar, odličan doručak i oko 100 ak soba.

Koliko bi potrošila da sam ostala u Beogradu tih 5 dana?

Treće, od silnih evropskih gradova i već dugogodišnje odlaske u Beč za novogodišnje praznike, ja nisam nikada boravila u Budimpešti! Prolazila da, više puta .

I to neznanje, ubi me, živiš u nekom sasvim drugom saznanju o nekom narodu i nekoj zemlji dok je ne upoznaš.

Kao što sam za Rumune mislila da su svi prljavi, cigani, nekulturni..i slično, ništa bolje nisam mislila ni o Mađarskoj.

Kad ono: čiste ulice, kulturni i obrazovani Mađari / čak i zgodni! znam da ćete se smejati ali ozbiljno!/, govore engleski, navikli na turiste, pokazuju, organizovani…

 Na nekom 335 km severno od Beograda, / mada sam je uvrstila u Istočnu Evropu!/ leži grad na lepom plavom Dunavu, zapravo sastavljen iz tri grada Obuda, Budima i Pešte.

Njenu jedinstvenu lepotu zapravo i čini Dunav koji je deli na pola i veliki broj mostova.

Čini je prelepom i jedinstvene gradjevina kao Kraljeva Palata, Vaci ulica, ulica Franca Lista, brojni Fakulteti/ da li ste znali da su dobitnici nobelovih nagrada iz tehničkih nauka svi iz Budimpešte?/.

Zatim, prelepi mali-veliki, autentični restorani, čarde, toplina veselih  ljudi, miris kuvanog vina i pereca na ulicama i te fenomenalne novogodišnje atmosfere koja godinama privlači ljude iz svih krajeva da baš tu dočekaju novu godinu, TOLIKO da je ove godine premašila i Prag, i Veneciju, i Pariz.. i popela se na prvo mesto po posećenosti!

Najviše ima Italijana, ali i naših iz svih krajeva, i Nemaca, manje Austrijanaca/ Mađar nikada neće nazdraviti sa pivom jer su Austrijanci nazdravljali njihov pokolj i to im nikada neće oprostiti/.

 U parku , kod Trga Heroja, gde se na najlepšem mestu nalazi i naša ambasada, nalazi se jedan od najboljih restorana na svetu- Gumbet -, čini mi se da se zove. “Malo” je skuplji za obed, ali je interesantno da su u njemu nastale palačinke , sa čokoladom , što se i smatra njihovim specijalitetom. Vredi probati..

Tu je u gradu i čuvena “Žarbo”/ Žerbo/ poslastičarnica iz 18 veka gde nastaše čuvene žarbo/žerbo kocke.

Interesantna je priča kako je Srbija dobila zgradu ambasade u Budimpešti. Naime,  naš Jovan Dučić beše zaljubljen u jednu mađaricu i posvetio joj dva stiha, a ona se tooooliko zaljubi u njega da mu pokloni čitavu zgradu! I tako , ostade naša ambasada.

 Meni je najlepša zgrada Parlamenta na Peštanskoj strani. Inače mi se više sviđa ta strana.

Interesantno je da su ovu palatu gradili isključivo Mađari i u želji da sve bude iz Mađarske koristili su i njiohov kamen, tj. mermer. Međutim, u tom podneblju nema baš kvalitetnog, tako da po uzoru na onu ” ništa nije savršeno” i ova prelepa gradjevina ma koliko bila divna ima manu da tamni. Kako joj očiste jednu stranu ona već na drugoj postaje crna ili žuta..i tako u krug..

 Osim što postoji Srpska ulica, ai Beogradska, Pravoslavna crkva, ili više, ima i Srpska kuća, dve zadužbine, i naravno nekoliko srpskih restorana koje drže naši ljudi..ko se uželi sareme zna gde da ide!

 Obilazak Budimpešte dozvoljava vam i poseta Sent Andreje. Tog malog gradića nadomak Budimpešte koji posebno važan za Srbe. Nekada je bio centar Srpske kulture, čak sedam pravoslavnih crkvi/ pet sačuvano/, jedno vreme i Vuk Stefanović Karadžić boravio.

 Međutim, Sent Andreja podseća na Gardoš, i da li zbog zime, vremena ili mojom opčinjenošću Budimpeštom, nije ostavila neki utisak na mene. Lepa, mala slatka i to je to.

Opet ću se vratiti u Budimpeštu.

Ali, na proleće. Hoću da Andraši Bulevarom prođem kad olista, da obiđem  Margheritino ostrvo/ zovu ga Pluće Budimpešte zbog zelenila/ jer tamo postoji preko hiljadu vrsti ruža!!! Zamislite u proleće kad te ruže procvetaju!? 

Ma, ima puno toga što nisam videla i što bih ponovo videla!

Opet bih se provozala NAJSTARIJIM metroom u Evropi/ a imaju ih tri sada grade četvrti..e, moj Beograde!!??/, da plovim Dunavom na otvorenom brodu, da šetam od Trga Heroja do Dunava , da popijem kafu na nekom splavu ..

Vratiću se, a onda , obećavam , bićete prvi kome ću ispričati!

Copyright: BlogOye!