O Peri S. i još ponešto

5.10.2010 - Are You Lonesome Tonight

Pljunuo je na pločnik skrivajući svoje lice od košave koja je baš tu negde na uglu kod semafora zavrtala i pravila vrtlog. Voleo je košavu, samo joj je zamerao što ne može da očisti grad od svega onoga što ga je nerviralo.
Iz obližnjeg kafića čula se muzika, Elvis u melanholičnom prizivanju svoje odmetnute fikcije ženskoga roda. Znao je Pera kako mu je, samo ga je slušao s razumevanjem kako cvili i zavija ko košava kad silazi u Lominu.
E sad , Pera baš i ne bi da vam saopšti pravac svoga kretanja jer je u pitanju vumens cambek i on je u nedoumici dal da joj ubere cvetić, da se pravi mačo ili da je ovlaš poljubi u obraz. Bilo mu je zima i sve je više stezao svoju jaknu oko sebe jureći niz breg da ne zakasni. Vetar je odnekud naneo miris sveže pečenog kestenja i njemu krenuše sline dal od toga il od zime, nije znao. Samo je polako postajao svestan nekog čudnog i blentavog osmeha na svom licu, kako je bivalo sve manje stepenica niz koje je trebalo sići. Cilj se približavao. Činilo mu se da je ovde dole malo toplije, da je i vetar oslabio iako je baš tu kod fontane u parku divlje plesao sa bačenom kesom i ambalažom snikersa.
Ugledao ju je kako se vuče tegleći crveni kofer na točkiće , umotana u neku smešnu maramu iz koje joj je samo nos virio i jedno oko.
Stao je zbunjen i uplašen, jer ništa sem sebe nije imao da joj da.
Valjda je to dovoljno za početak, pomislio je, ne mogavši i dalje da se reši svog blentavog osmeha.

Pošalji komentar!