Teško je biti dete i voleti muškarca. Teško je pogledati se u ogledalo i u očima nazreti satić koji otkucava vreme za pravu ljubav. Teško je miriti se sa usputnim prolaznicima koji ostavljaju krvave tragove na dečijoj duši. Još teže je biti svestan toga. A najteže je beskrajno dugo iščekivati nekoga koga idealizuješ, stvaraš od snova, preciznošću apotekarske vage praviš mu svaki mikromilimetar tela i duše.  

Kada ugledam taj odraz u ogledalu, nasmešim se, priznam da se plašim sopstvene sreće, udahnem duboko i zamolim Silu da mi pomogne da se prepustim. Da ukloni mentalne barijere, da mi dozvoli da se istopim u toploti imaginarnog tela, da ga doživim kao nešto svoje, potpuno blisko i da se iluzija ne rasprši u trenu. Da savršeni trenutak beskrajno dugo traje, da strast oplemenjena ljubavlju ostavlja neutaživu potrebu za bićem čija bliskost jača duh, hrani um i zadovoljava glad.

Samo sam tražila jedno rame na kome bih po noći zaspala. Samo malo nežnosti koja bi podstakla uzavrele slapove skrivenih emocija. Samo malo istrajnosti da ne odem od tebe ako mi se ne dopadne beznačajna sitnica. Još manje razumevanja koje bi izgradilo čitav moj svet. Samo malo tebe jačeg od mene. Samo malo tvoje duše u koju bih zavirila kada moja zaluđena tobom prestane da prati otkucaje srca i impulse razuma. Malo ćutanja u krevetu. Minimalno poljubaca po licu. Kap tvog parfema koja bi stvorila iluziju savršenstva i bezgraničnog pripadanja tebi.

Za uzvrat si dobio devojčicu. Mene. Čistu dečiju dušu koju si mogao oblikovati kako si želeo. Prekrajati je po svojim merilima. Menjati lako lomljive delove neuništivim materijalima. Naterati mi suze u oči dok sam slušala razgovore sa tvojim „drugaricama“. Samo kada se setim priča o svim onim savršenim ženama sa kojima si bio. Oblikovao si moje telo kako si želeo. Nije bilo bitno što nisam tako volela. Prepustila sam ti se... Poklekla pred silnim fotografijama tvojih devojaka. Prestala da budem dete preko noći. Kao svaka zodijačka lavica, uživala u laskanju i divljenju dok si gledao svojih ruku delo. Hranila ti ego i dizala te do neslućenih visina. Smeškala se svim onim ljudima „prijateljima“ čiji pogledi su me plašili. Verovala u apsolutno sve što si izgovorio.

A ti... Ti si za to vreme podešavao jačinu frekvencije kanala „ljubav“ onako kako ti je odgovaralo. Bio uljuljkan u bezrezervnoj, čistoj emociji. Uživao u neistrošenoj, baršunastoj koži koja te je upijala kao hranljivu masku. Telu koje se grčilo i privijalo uz tvoje kada jutarnji vetar počne da ga rashlađuje. Postala sam neodvojivi deo tvoje sujete. Virus koji ti je ušao pod kožu. Akcesoar psihološkog moćnika. Super ego čoveka koji je verovao u svoje komplekse.

Upozorila sam te na vreme. Rekla sam ti da me je lako zavoleti. Nisam prećutala da sam vešt manipulator. Rekla sam ti da jako puno dajem, ali da svaku suzu trostruko naplaćujem. Nisi mi verovao. Mislio si da sam suviše dobra i zauzeta da bih trošila vreme na gluposti. Ali ne... Prevario si se. Zaboravio si da dete ne oprašta laž. Zaboravio si da je svet užasno mali. Prevideo si činjenicu da ne možeš da odoliš omiljenom vinu. Nisi ni slutio da se ispod nežne površine krije pomalo infantilno, ali ipak inteligentno biće. Sve si mi ispričao sam... Samo sam se smeškala, slušala te i neprimetno brisala suzice koje su se kotrljale niz lice, a koje nisi primetio od žara iskrene ispovesti koji te je poneo. Mislila sam da si suviše mlad za tako gorku istoriju. Suviše veliki kosmopolita za dogmu kojom si obavijen. Manje licemeran da prećutiš dete koje si napravio u danima potpunog ludila i opijenosti lepotom i strašću. Dovoljno siguran u sebe da ne moraš da kriješ godine uprkos dečačkom licu u koje sam se zaljubila. Kada li si postigao sve? Ili ponovo lažeš?

Suviše si mračan za moje svetle oči koje čeznu za životom i žarom. Suviše sam svoja da bih ti se prepustila. Nisam li ti rekla da ne podnosim laž? Trebalo je da shvatiš da sam i previše sigurna u sebe da bih oslonac tražila u muškarcu. Da ima toliko puno onih koji su za razliku od tebe sasvim obični i koji se neće sladiti slanim tragovima sa mojih obraza. Da sam u krajnjem slučaju sasvim dovoljna samoj sebi i da znam da uživam u vremenu. U trenutku. U vetru. U svemu što je tebi smešno, glupo, trivijalno.

Na vreme sam te otkrila. Dobro je što nisi čačkao tim prljavim rukama po mojoj duši. Dobro je da nisam inficirana virusom tvog ludila koje bi pokrenulo zrnce mržnje i ugrozio čistotu krvi koja teče kroz aortu. Dobro je da sam postala emotivni invalid za takve kao što si ti. I hvala ti što ih sada prepoznajem iz aviona... I hvala ti što si me naučio da volim običnost i jednostavnost. Što egzotiku više ne tražim u mističnim muškarcima, već je prepoznajem u dobroti i iskrenosti.