Lepota...

Kako je lepo ujutro se probuditi dok ti se zraci sunca probijaju kroz trepavice ne bi li uneli malo sebe. Ti prvi zraci ostaju utisnuti u koži, u licu u mislima. Onda se samo sneno protegneš, malo ih pustiš u zenicu da je ublaže svojom jačinom boje, pa opet zatvoriš oči. Ukradeš ih od dana. Zatvoriš. Pa kad ponovo otvoriš oči svet vidiš drugačije, lepše...

Taj trenutak mi je najdraži.

 

To je isti onaj trenutak kada ugledam more! Onako daleko, a veliko, nejasno, svetlucavo, pa ne znam da li sanjam ili je stvarno. Tada se u meni rasplamsaju osećanja slična sreći ali ne dalja od tuge! Pa bih plakala a ne znam zašto i smejala se al ostajem skamenjena. A osećanje je divno. Daje mi nadu da sam živa!

Pošalji komentar ::

lepo si to docharala....

hvala... te trenutke je tesko docarati recima...

i onda pustish da te samo osecaj nosi kroz dan

i sve ti je lepo... Eto kako malo treba da bi covek bio srecan!

da... to je...

ushicena !!! priblizava se , znash? miris mora , so na licu , voda )

Priblizava.... pribojavam se dana, jer budi emociju...budi mene... a ti to znas!

sijaju ti ochi )

uskor ces ti nama da ugledas to veliko, svetlucavo more i bice ti toliko jasno da ces se stalno smejati ))

trudicu se, truditi! Jer ako ne bude tako onda sam ja totalni kreten!

nemoj prema sebi da budeš takva i nazivaš se tako, daleko si ti od toga, srećan ti i lep put a mi te čekamo da se vratiš! I onda nam pričaš kako ti je lepo bilo.... ;-)

uh...

eh....

Samo da te pozdravim