|
|
|||||||||||||
|
||||||||||||||
|
Brate, vanzemaljci. Kraj jednog perioda u majanskom kalendara i Return of Anunaki. Ja još uvek nisam pogledala taj dokumentarac. A gledala sam Ancient Aliens. Jebote, šta ako vanzemaljci stvarno dođu 2012. i...ne znam? Ok to, nek dođu, što da ne, ne bi mi smetalo da upoznam nekog šmekera sa izduženom lobanjom xD Ali ne bi volela da dođe do one solarne oluje što su drugari iz NASA-e predvideli, ja sam isuviše mlada da bih umrla tako mlada, ni decu nisam izrodila, a ja želim da imam decu! A i mrzi me da čekam svoj sledeći život da bih imala decu. Ko zna, možda me vanzemaljci odaberu kao The Chosen One, sa misijom da spase svet (i postane gospodar krilatih majmuna u zamku na dalekom severu? Ili bar u Južnoj Koreji (ja verujem da je u pitanju Južna Koreja)?)? Ne znam, jebote. Ali opet, ljudi su zaslužili neku kaznu, uništili su planetu Zemlju! Ali ja nisam! Gledam da živim u skladu sa prirodom, da se hranim zdravo, poštujem ljude oko sebe, verujem u karmu, ne bacam smeće van kontejnera, ne diskriminišem nikog, vraćam knjige iz biblioteke na vreme, perem sudove kad mi se kaže, gledam crtaće i slušam dobru muziku. I tako. SHINee. Kim Kibum je frajer i po. I Jonghyun, naravno. Together they make - JongKey! FUCK YEA. Već danima sam opsednuta njihovom muzikom, a najviše pesmom Ring Ding Dong. To mi je ringtone, alarm clock i prva pesma na plejlisti, prva pesma koju pustim rano ujutru kad krenem u školu. I danima followujem blogove o njima na Tumblr-u i skidam gifove i k'o kreten se radujem svakoj slici i video klipu na koji naiđem. I dalje mislim da je Onew seljak i da me iritira onaj njegov kez, a pogotovo sama njegova pojava u MV-u Hello. Key je smešan tu, u onoj crvenoj pidžami, štalijeveć. Ali tu ima ONAJ FRIZ, ČOVEČE, HOĆU JA TAKAV FRIZ. Kad pomislim da sam imala sličan. Ali neee, Spudivoje je čvrsto odlučio da pusti kosu, posle jedno sto godina šišanja na kratko. Ali moram da priznam, uhvatila me je nostalgija kada sam jutros sanjala da imam opet moj dobri stari friz, samo sa mnogo kraćim šiškama i ružičaste boje. Nedostaje mi i ta ružičasta boja. Kad sledeći put odlučim da se farbam, uzimam onu Palette ljubičastu, bez amonijaka. Majke mi, te boje bez amonijaka su super! Ne smrde. Kako mi se farbaaaaa D:. A fora što sam skoro izvukla pramenove pa moram malo da sačekam, da mi se ne bi sjebala kosa. Kad smo već kod toga, moram podsetiti mamu da mazne s posla B vitamin pa da ga turim u šampon da mi kosa bude premoćna! :D Aaaaaaa toliko želim boja da promenim i frizura da imam a nikako da dočekam sve to! Čoveče, kako glupo. Treba ti sto godina da čekaš da ti kosa poraste a nekih 5-10 minuta da se ošiša. Pa zar nije lakše onda imati kratku kosu? Kad mi poraste dovoljno dugo, ofarbaću se u zeleno i imaću blanš pramenove. I videću da li ću kad odlučim nešto da menjam, hoću li dredove ili undercut ali samo s jedne strane, kao što je imao Key samo što će ovo biti duže. Samo me interesuje kako devojke ne mrzi da čekaju da im poraste kosa?! Biti žensko je smor ponekad. 'Ajd uzdravlje, bole me prsti. |
Komentara ( 1 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
17.2.2011
-
Where The Wild Things Are
|
Kontam, jebote, da je moj život dosadan. Ali stvarno. Ništa se ne dešava. I nemam para. Ne mogu nigde da odem da se pošteno provedem jer nemam para. Išla bih na neki koncert ili žurku ili nešto. Ali kad skapiram koliko sve može da košta smorim se. A i nervira me što niko ne sluša ono što ja slušam. Dosadno je. Svi su tako obični i slušaju ono za šta su mnogi ljudi već čuli. Nigde niko nenormalan. Ili su svi dosta mlađi od mene, give me a break. Hoću nekog starijeg, jebote, ko neće reći da mora da se vrati kući do određenog vremena. Smorila sam se. Svi mi govore kako se nalazim u najboljim godinama a ja to ne osećam. Jedva čekam da prođu. Hoću da imam 19 godina. Onda mi nijedan dečko neće reći kako sam mlađa od njega. Muškarci su jebene pičke. A mene ne privlači niko mojih godina. Mislila sam da će mi biti super sa 17 godina isto kao što sam mislila da će mi biti super sa 15 godina. Jedva čekam da budem student, onda ću opet promeniti način života. Imam osećaj kao da se nigde ne uklapam pa mi bilo kakva promena sredine i načina života prija. Dosadno mi je. Hoću da se zaljubim. I glupo mi je to za godine. Ja nikad nisam gledala koliko ko ima godina. Često i zaboravim taj podatak kao što ljudi zaboravljaju imena i lica. To je samo jedno glupo obeležje. Kao kad ti neko kaže: neću da budem s tobom jer imaš zelenu kosu. Glupost. Kosa nije bitna. Ja sam prosto van granica i van nekih uobičajenih kretanja. Eto to. |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
11.2.2011
-
Metalikaaaa.
|
Začuđavam sebe u poslednje vreme. Postala sam senilna. Kad pokušavam da se setim nečega što mi inače nije teško da se setim, potpuno se zablokiram. Setim se nečega u trenutku i posle par sekundi i to zaboravim. I nerviraju me ove promene vremena, mnogo zamaraju. Jedva stojim na nogama i bole me leđa i vrat. Ko baba neka sam. Došlo mi je stojeći da spavam u trajvanu danas. Neki lik je čak zaspao pišući poruku i posle mu je telefon ispao. Šta ako ja završim kao taj tip? Ili još gore - kao njegov telefon? Kako je neki lik juče vozio trojčicu, BUKVALNO JE IŠAO BRZINOM SVETLOSTI. I was like: WHOOOA, I CAN SEE FOREVER!!!! O: Ja neću, ja ne odobravam da se menjaju tramvaji u septembru. Oće da uvedu neke hajtek vajfaj kuracpalac sa kamerama i Isusovom levom čarapom tramvaje iz zemlje Seranovih i Pakovog sveta (OMG, TAKO MI SE GLEDA UN PASO ADELANTE.). Ja neću te tramvaje. Ja volim ove crvene, zelene i plave oldskul tramvaje. ONI HOĆE DA ODUZMU DUŠU GRADSKOM PREVOZU :'(. E PA NE MOŽE TAKO. Ja ću lično da protestujem kada budu uvodili nove trajvane. Sad je štrajk ionako u modi. YOU MAY TAKE OUR LAND, BUT YOU CAN NEVER TAKE OUR FREEDOM. YOU'LL NEVER TAKE ME ALIVE!!! YOU HAVEN'T SEE THE LAST OF ME. NEDAMO MOSTOVE! NEDAMO MOSTOVE! Nego, where was I? U poslednje vreme mi ljudi postavljaju mnogo glupa pitanja. Šta vas, koji kurac, zanima zašto ja radim neke stvari, pa ni ja ne znam zašto radim nešto, genetika valjda, DA LI ZNAM?! Pojma nemam zašto tresem nogama ili lomim prste ili mi drhte ruke. Neurotična sam a neurotični ljudi to rade. Zašto sam neurotična? Samo Isus zna. To mi je u genima, jebote, genetika je čudo, hura za genetiku! Mama mi je neurotična, pa moram malo i ja. Ako može ona mogu i ja. A najviše mrzim kad me neko pita zašto ćutim. Ljudima je čudno što sam ćutljiva, e pa meni je čudno što neki nisu. NOT. Zabole me ko ćuti, a ko ne. Mada preferiram u svom društvu ljude koji manje pričaju. I ŠTA LJUDE BOLI KURAC KAKO JA HODAM?! OOOOO ISUSE, PA DA LI JE JEBENO MOGUĆE?!? I eto zašto ja više volim da se družim sa što manje ljudi. Koji će mi neko ko će non-stop da mi drobi o nekim nebulozama, pa ja sa zidovima vodim bolji razgovor, oni bar ne postavljaju pitanja. I moj brat poskakuje dok hoda. I ja. Takvi smo. Živčani smo, jebote. On hoda kao jebeni slon, ja uništavam sve što dotaknem. On ne razmišlja pre nego što nešto uradi, a ja sa namerom uradim ono što ne treba. Mi smo štetočine, štakori i žohari i rođeni smo da pravimo štetu. Moja dva druga su se jednom svađala ko je pametniji, mravi ili pčele i na kraju su zaključili da su bubašvabe najveće Đure od svih insekata. Šta sam ja ono htela da kažem? Zašto ljudi slave glupe rođendane?! Ja želim da mi roditelji zabrane da idem na rođendane i da ih slavim. ZNATE LI VI LJUDI KOLIKO TO SVE KOŠTA?! Jebote, mogu pare da sačuvam za sebe i za ono što meni treba. Mrzim da kupujem poklone. Ja čak ni ne tražim ništa ni od koga, šta god mi treba sama ću kupiti. Ne sviđa ti se moj poklon? JEBI SE. Materijalističke kurve. Šta će tebi poklon, ti si ionako buržuj, realno? Bogati ljudi samo gledaju da uzmu pare od siromašnih. KOJE PARE?! Oduvek sam osećala neku mržnju prema bogatim ljudima, ni sama ne mogu da objasnim zašto. U stvari mogu. Ali me mrzi da pišem o tome. Moji prijatelji su samo oni kojima nešto fali, da se razumemo. 'Ajd uzdravlje. |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
10.2.2011
-
Umro sam za tobom, a ti nisi plakala. (ili MUŠKARAC KOJI MRZI ŽENE)
|
DAJTE BRUFENAAAAAA. Umirem. Ja ne želim da ovako izgleda moja smrt. I ne želim da me ljudi voze ko da voze krompire i drva. Konačno nađoh nešto pametno da čitam (inače ja nisam znala da u školskoj biblioteci imaju sve Vidojkovićeve knjige, a znala sam da je on bio njen učenik, and now I'm like: FUCK YEA, imam potpisanu Vidojkovićevu knjigu, I rule!). Uzela sam od Vidojkovića "Kandže" i od Srđana Valjarevića "Komo" i skakala od sreće kad sam skapirala da sad znam šta ću da čitam, jer sam pročitala skoro sve od Murakamija (pa skoro sve što kod nas može da se nađe, minus dve, jedna koja me nije baš privukla jer sam se dok sam čitala osećala kao da učim matiš ili osnove ekonomije - dumb, i ovo novo što je izašlo a košta faking dve hiljade dinara - da se razumemo, nije meni žao para, ali - ja tih para nemam), pa sam se osećala nekako prazno jer nisam znala šta dalje. "Južno od granice, itd, itd" me je razočarala jer se apsolutno ništa ne dešava em mu je ovaj glavni lik mnogo glup. I Šimamoto je kurva. Baš nešto ne volim ove glavne ženske likove u njegovim delima, tj. ove likuše koje kao predstavljaju the love of his life, brate, sve su neke polupane, ja ne znam kako se ovaj njegov glavni lik nosi sa njima. I ova Šimamoto, jebote, izjavi HađimeTu ljubav, kresne se s njim i pobegne. WTF? Ili Naoko iz "Norveške šume" koja samo plače zbog nečega. I posle se obesi. Retard. Zar je tako teško biti normalan i voditi normalan život? Iritiraju me emocionalno nestabilni ljudi. Previše su slabi i to me nervira. Nije teško biti jak, jebote. I gde sam stala? Da. Strašno, strašno mi se sluša Gackt. Ne znam zašto, ali ceo dan razmišljam o tome. Baš mi nedostaje njegova muzika i sama njegova pojava. Ko da mi je neki dalji rođak ili tako nešto! XD Čitala sam neki njegov intervju i iskidala se od smeha. Ja želim da mi on bude dalji rođak. Ujak ili tako nešto. Kako bi to bilo kul. I zaboravila sam na Sumire! Sumireeee iz "Sputnik ljubav" i Midori iz "Norv. šume". One su normalne, one mi se dopadaju. Sumire je kao ja, piše i ne snalazi se u prostoru. I priča o svemu bez dlake na jeziku. Midori isto nema dlakav jezik. Ona je super i tražila je od Vatanabea da jednom zamišlja nju kad bude drkao. Moj stomak pokušava nešto da mi kaže, ali ja ne znam šta. Ne razumem Grčki. Muka mi je. Muka mi jeeee~. Želim bejk rols. A u novčaniku imam samo tri dinara. Umreću. Evo umirem. A nisam ovako zamišljala svoju smrt. AAAAAAAAA, TAKO MI NEDOSTAJE GACKT. |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
8.2.2011
-
At club 18-30 I met Julius Cesar...
|
Vrućina mi je. Sviđa mi se činjenica da preko neta na fonu mogu da pišem u ovo polje za tekst. And guess what? Pišem ovo i istovremeno se ljuljam na ljuljašci. I kucam naslepo jer sam malo oćoravila pa me bole oči od raznih stvari. Možda ljudi pomišle da sam slepa? Možda me prevedu preko ulice? Nemam ni o čemu pametnnom da razmišljam pa razmišljam o svom nepostojećem slepilu. Divim se svojom sposobnošću da pogodim slova. Svi idu u školu samo moja štrajkuje. U školi jeste dosadno ali su mi dani ovako neispunjeni. Povremeno pročitam nešto od lekcija. Nemam net jer nismo platili račun pa sam prinuđena da idem preko mobilnog. Srećom pa imam ovaj telenor klik. "So goodbye loneliness...", Utada Hikaru peva. Ja nisam znala da je Utada u stvari prezime. Muka mi je. I glava ima nameru da me boli, čini mi se. Kasni mi menstruacija. Skoro sam napisala nekoliko pesama. Misli nadolaze brzinom svetlosti i pokušavam sve da ih stignem ali fejlujem. Nema više "How I Met Your Mother" na FoxLife-tu do 16. februara, a tada je rođen Kyo iz Dir en Grey. Mrzi me da stavljam znake navoda. Ne znam zašto mi neke stvari padaju na pamet. Ja uopšte ne znam zašto ja pišem ovde, ionako pola njih nema. Niko zanimljiv. Svi su otišli a meni je odjednom palo na pamet da nešto ovde napišem. I to na starom nalogu. Juče sam uzela da razgledam neke stare blogove i čitala postove nekih ljudi. I pomislila kako bih mogla da vidim neke od njih. Nadam se da ljudi u parkiću vole "The Smiths" jer ja volim. Stvari iz prošlosti me ponekad saleću kad ja to najmanje očekujem. Setim se nekih ljudi, a neki ljudi se sete mene, a neki ljudi naiđu potpuno neočekivano. Kao da se nedovršene stvari same dovršavaju pa prosto puštam da se stvari dešavaju. Ostala je još jedna od tri. Ili četiri? Mada kad bolje razmislim, ima ih pet. Četvrtu zatrpavam i bežim od nje, to je sigurno jer zaista ne bih volela da vidim te ljude, plašim se onog ledenog zida koji nas odvaja. Trećoj se nadam, ali ne bi mi smetalo da ne bude ništa od toga, mada nekako krivim istu za lošu karmu u određenim stvarima. Ali možda ja samo umišljam i previše verujem u neke stvari. U vezi pete ću se sama pobrinuti, ali sad sam se setila da sam izgubila broj telefona te osobe jer sam bacila staru karticu. Umalo da napišem krticu. Nemam para. Neki kovrdžavi dečko se dva puta okrenuo prema meni kad je prolazio u blizini. Znam kada se vraća iz škole jer sam stalno napolju u ovo vreme. Ne mogu više da pišem, bole me prsti. |
Komentara ( 1 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |