Kontam, jebote, da je moj život dosadan. Ali stvarno. Ništa se ne dešava. I nemam para. Ne mogu nigde da odem da se pošteno provedem jer nemam para. Išla bih na neki koncert ili žurku ili nešto. Ali kad skapiram koliko sve može da košta smorim se. A i nervira me što niko ne sluša ono što ja slušam. Dosadno je. Svi su tako obični i slušaju ono za šta su mnogi ljudi već čuli. Nigde niko nenormalan. Ili su svi dosta mlađi od mene, give me a break. Hoću nekog starijeg, jebote, ko neće reći da mora da se vrati kući do određenog vremena. Smorila sam se. Svi mi govore kako se nalazim u najboljim godinama a ja to ne osećam. Jedva čekam da prođu. Hoću da imam 19 godina. Onda mi nijedan dečko neće reći kako sam mlađa od njega. Muškarci su jebene pičke. A mene ne privlači niko mojih godina. Mislila sam da će mi biti super sa 17 godina isto kao što sam mislila da će mi biti super sa 15 godina. Jedva čekam da budem student, onda ću opet promeniti način života. Imam osećaj kao da se nigde ne uklapam pa mi bilo kakva promena sredine i načina života prija. Dosadno mi je. Hoću da se zaljubim. I glupo mi je to za godine. Ja nikad nisam gledala koliko ko ima godina. Često i zaboravim taj podatak kao što ljudi zaboravljaju imena i lica. To je samo jedno glupo obeležje. Kao kad ti neko kaže: neću da budem s tobom jer imaš zelenu kosu. Glupost. Kosa nije bitna. Ja sam prosto van granica i van nekih uobičajenih kretanja. Eto to.
|
Poslao 
14:15, 18.2.2011