Trenutno se nalazim u kupatilu. Ne spava mi se. Vratila sam se sa svirke polupijana (ja ne bi mogla da se napijem ni da želim to) i odlučila da odem u moju omiljenu prostoriju i slušam kpop. Svirka je bila smor, nisam ni očekivala ništa posebno, ionako najviše vremena na svirkama volim da provedem napolju i blejim, ne volim ja tu atmosferu, previše ljudi, premalo vazduha, malo mesto, dosadna preglasna muzika, sve me to deprimira i tera da se odvojim. A vazduh napolju je super, konačno dolazi ono proleće koje ja volim, kupila sam i nove starke pesak boje i prezadovoljna sam, idu mi uz sve, i mislim da će konačno doći onaj april zbog kojeg sam izabrala baš njega za omiljeni mesec. Tu su bili moj brat, ljudi koje poznajem a sa kojima sam samo na "ćao, kako si?", osoba za koju bih volela da je ostala duže da se još malo ispričamo i osoba za koju sam mislila da sam je zaboravila (da li ću? ikada?) i za koju sam, kad sam je ugledala, bila u fazonu "AAAAA TALK TO ME TT^TT" (I "Hello" od SHINee-a u pozadini ili još bolje - "Nagrada za strah" od Block Out-a). Jebote. Kako čudno. Kad vidiš neke ljude posle jedno milion godina izbegavanja (ali potajnog stalkanja na netu (da, odavno znam da imaš bend, awesome definicije na vukajliji i ne, ispred 'poetry' ne ide neodređeni član 'a')) i pomisliš kako bi sve bilo drugačije da si znao ranije i na kraju sve ostane zapamćeno kao prijateljstvo koje je moglo da se pretvori u najbolje prijateljstvo i veza koja je mogla da se pretvori u nešto najbolje na svetu, bolje od kpopa, bolje od voćnog jogurta. I uvek ono glupo "da sam samo...". I stajala sam napolju čekajući da se pojavi, ali izgleda da sa nekim stvarima prosto treba nastaviti, noseći ih u sebi kao neku vrstu opomene za sledeći put, nešto kao note-to-yourself. Uf, što ubija ovaj duet Jonghyuna i Keya u pesmi "Romantic" ("STILL I HAVE ROMANTIC IN MY HEAAAART."). I tako... Jako smo se lepo ispričali. Kaže, stari razred je u raspadu, dve likuše zaratile, nova učenica im je smor i bilo bi bolje da sam ja tu umesto nje. Kako čovek nekih stvari postane svestan tek kad se odvoji od njih. Ali stvari idu dalje, dolaze i prolaze, ja i dalje ne znam šta tačno želim od svog života, ali znam da želim da budem srećna, kako, gde i sa kim čovek postaje srećan još uvek ne znam, tražim, ali nešto me i dalje vuče nekim stvarima od kojih sam se odvojila, tako je to valjda kod ljudi, prelako zavole, previše se vezuju, ja valjda bez obzira na sve nikoga ne mrzim, ali to me nekad dovede do toga da se zapitam za svoje mentalno zdravlje i... I šta? Ne znam. U poslednje vreme osećam neverovatnu volju da stvari pokrenem na bolje, još nekoliko ljudi sam zavolela i osećam se super, jedva čekam ponovo da ih vidim, jer kontam da smo svi "tu negde" a takve ljude zavolim za sekund. Gladna sam. Hoću da pričam s nekim. Hoću da me pita zašto i ja ću mu sve reći. Mada ni sama ne znam šta tačno. Lažem, znam. Moja glava ima čitav scenario. Eto. Samo to.
|
Poslao pera
01:33, 14.3.2011