“Koliko dugo se nismo culi?” -“Ne znam, nekoliko dana.” (Laz. Znala je tacno koliko dana su zaratili daljinama i otkad joj tisina lupa o zidove. Ali mu je ocutala.)
Znate, ljudi se obicno plase tisine, ali ona ne. Volela je tu bol koju joj je nanosila. Sedela bi na krevetu i videla njega za kompjuterskim stolom, kako plavim bistrim okicama zmirka trazeci pesmu koja ga podseca na nju. Zatim bi njegov smeh preplavio i obojio zidove u boje zdravog zivota. I primecivala bi kako jedino pod svetlom njenog lustera, koje je inace vrlo lose,(zbog kog je ocoravila, jer je na njemu okaceno brdo stvari koje bi joj smetale dok sredjuje sobu) , taj njegov oziljak na donjoj usni u desnom uglu bio vidljiviji nego ikad. Njena soba je mirisala na njegov miris i ona bi taj parfem prepoznala u prevozu, na ulici i uvek bi joj barem jedno oko zasuzilo.
Znate, on zapravo nikad nije bio u njenoj sobi, ali bi ga ona uvek videla. Zbog toga ona i toliko laze.
Sanjala sam da sam iscepkana na delove, koji su bili rasprsteni na razlicite strane sveta. I svaki delic moga bica je zeleo razlicite stvari.Iako su poticali od jednog istog vecnog tkiva, uticaji daljina su nadmudrivali generacijske uvezane niti proslosti i kodova. Nismo vise bili jedno, rastregnuta po svetu sam tumbarala u raznim oblicima, al je svaki od njih nosio natpis moga imena. Bila sam svuda. I bila sam svako. Toliko ljudi se gomilalo u jednom coveku, svaki zeleci da potisne druge, da na kraju dana opet nisam uspela da budem svoja.
*Svako zeli “Sutrasnje Jutro” za sebe… A ja se ipak nadam da ono hoce pored mene da se budi...
***
*Nikad se nismo sreli nas dvoje. Mada su nas mesta spajala, a vreme razdvojilo… I to bas ona mesta na kojima si ti cekala, a ja cesto bio cekan. I ako ti samo malo zakasnis, a ja uzurban poranim… mozda ce nasem uzajemnom trazenju doci kraj.
Srce boli i place.. a ja mu pevam. TRazim pesme po winampu i kapiram, koliko sam se otrovala. Jbt. Treba mi nestohappy a sve su pesme zalopojke. Svaka pesma koju pustim ima svoju istoriju i podseca me na sve ono sto zelim jako da potisnem i izborim se sa prosloscu…Svaka pesma me podseca na po jednu osobu… koja mnogo boli, a opet sve te osobe su Ti. Ipak je od danas prolece. Ne valja umreti danas. Ostavimo to za sutra.
I wish I was wind... to kiss your forehead each day. I wish I was shadow... to follow you everywhere. I wish I was darkness... to hug you during lonely nights. I wish I was moonlight... to shine in your eyes. I wish I was sunlight... to kiss your skin. I wish I was thought... to be in your mind. I wish I am silence... to make you company... Cause being human today, tomorrow just... isn’t working for me.
Imam samo 20, i ja sam samo jedna. Dokle to da mi bude izgovor?
Ne mozes da bezis od reci, od vezanih rodjendana i urezanih slika koje njisu za tobom, ma gde god se uputis. Uvek ces biti, ona titula koju si rodjenjem stekla, ma koliko se mazila, pazila, mudrovala… vezivace te za sve ono uz sta si odrastala, a nikad nisi volela.
I zato kad odlazis, ti se zapravo ne oprastas… ne mozes mu pobeci. Predrasude, poistovecenje, snishodljivost, … oblikuju te dok si ziv. Neces biti ono sto pozelis pa i kad ga ostvaris.
I da sjajis uvek ces biti bara, jer si iz nje i potekla.
Glavu sagnem, dok tumbaram sokacima zivota, i lazem sebe onako laicki, da sam borac i ako se osvrnes, nijedne markere i orijentire moje proslosti neces naci. Ja sam nova, kud god da krenem, o meni tesko da ces saznati putem slika, pejzaza i mapa. Nevidljiva za proslost, a vedra za buducnost.
Ali kad se ugase lampice meni se volja poklopi, vracam se svom sivilu od koga bezim trceci ka tvom imenu. Kao da zivim, i ispunjena sam, samo kad oboje sijamo. I dok smo oboje tu, da ti kazem kako sam i danas, kao i svaki dan pre, redovno mislila na tebe. Kad okrenes ledja prvi, ubijes me. A i ne znas to. Ti zvaces moje srce… ja zvacem tvoje mane.
Laku noc, lepo spavaj.
Friday, July 31, 2009 - Presadjivanje, transplantacija, odstranjivanje-kako god
Najbednije potrosene suze bivaju prolivene usled neuspeha –vaseg, u pokusajima da promenite drugog. Prevaspitate, usadite neke moralne vrednosti, principe,u mozdane komore osobe do koje vam je stalo. Zelela da ga prizemljim mom tlu, da dise kako ja to radim, i da se gusi na nacin koji meni jos ne prilici. Dati superiornost koju ni sama nisam imala u sebi, ali presadjivala iz nevidljivih-fiktivnih, skrovista. Dosta krvi, umora, znoja, napora, razocaravanja, ulegnuca zahteva takav skup i nimalo naivan poduhvat da bi rezultirao-nemogucnosti-mission failed. I kako da mu kazem, da sam se usudjivala na takve radnje, vrsila krisom,nadala... da ce se vremenom prilagoditi mom ritmu, ma MENI! Izgleda da se ovaj primerak humanoida ne moze odcepititi od svojih ubedjenja gradjnena na meni pogresan nacin. Ni makaze protkane vremenom ispiranja mozgom, nisu uspele da iseku tu nit koja ga je vezivala za njegove korene... roditeljska ubedjenja, okolina, naivnost, bezobrazluk iz detinjstva, razmazenost, nehumanost, usamljenost i misli-trule, pobedjuju mene. A ja ovako neiskusna htela macem da odstranim sve sto ne valja njegovoj licnosti, i rupe popunim toplim stvarima.
I imam osecaj da se od mene to i ocekivalo, da zadam udarac hitnih promena na pomenutom objektu, al’ ja sam jos nezrela zivotinja, s’ 20 leta ne bi trebalo da se usudjujem na ovako opasne operacije.
Zakljucak: plavooki humanoid ne daje vitalne znake pristanka i zainteresovanost na projekat dvogodisnjeg rada.
Savet: ne menjaj druge, pogotovo ne muske-uzaludno utroseno radno vreme!
A mozda opet, je ovo bio primerak koji se opirao, mozda sa godinama postanem iskusnija i rezultat bute fatalan po njih ;)
“Nema pas za sta da ga ujede”. U afektu izgovorih „Kakve to veze ima?”
...”Ma nema fb-zbog toga ti kazem, a i inace”. E u tom talasu novih informacija i saznanja, sledio mi se osmeh koji sam gajila te veceri. Osetih tugu, zbunjenost, nesigurnost, nerazumevanje...Vec sam ga zamisljala kako pogrbljen onako mrsav ko motka za ves, luta sokacima noseci stap s podvezanom krpom (na crvene kvadratice) ispunjen sadrzajem hrane (strogo hleba-staroga, i crni lukaC).
Priznajem kao snob osetih odbojnost prema toj slici, i onako se zgrozih, ali istovremeno prodje kroz mene neki osecaj privrzenosti,.Ja bih volela tu njegovu figuru (iluziju koju sam posedovala pre novih info) a on bi cak imao i lukrativne ciljeve u vezi sa mnom, i glasno i jasno kazem sebi-ne bi mi smetalo. Cak sta vise-vec vidim kako ga vodam za udicu, a on popisava zlatnim prahom svaki moj radnonamuceni korak.
Iako se izmedju nas nalaze visoko izdiferencirane veze piramidalnog oblika, ko se nalazi na kom stupnju-meni nije bilo bitno, o tome nikad nisam razmisljala ...do sada. Da li mi smeta taj njegov drustveni status?Ne mogu da poreknem da su te imaginarne lestivice nebitne, al’ po svojim duhovnim vrednostima ne sumnjam da tu podosta prednjaciJ
Volela bih da se zabijem u neku sobu gde nema rupa.
Rupa secanja, gneva, mrznje
Gde njihov glas ne dopire, lupanje vrata, svadja i naivno kao i do sada zivim u svojoj hiperrealnosti.
Da se zaletim kao malo dete i pobegnem u mrak koji ce me lagano progutati-ne zauvek,ali privremeno-preko mi je potrebno.
Ovih dana mi nikako nije jasno kako to da su neki ljudi srecni.koji su to pokretaci koji rade prekovremeno a do mene ipak ne dopiru.
Mozda su zahuftali strategijom pauze,pa bas na mom prelomu odluce za ubrzani pad.
I ono malo sto me je drzalo pribranom, i optimistickom vise mi ne daje nadu,vec samo sarkazam iskazuje,odbacivanje,puk govor bez reci,meni bitnih bas kao nekad-secas se?
I ja da sam neki covek,ovo bih sve rekla nekome u lice,a ne zadavala bolove jagodicama nad dirkama, i gorela dlanove od vruce baterije...Ali jbg.zivot sucks at least mine.
Bas sam malopre zapazila,kad se ugase ulucne svetiljke-zvezde se jasnije i svezije vide.
Mozda isto tako i sa mnom.Mozda je ipak sav ovaj mrak,i pesimizam potreban kako bih uocila nesto bas iza ugla,ili jos gore nesto sto je preda mnom odavno,ali cami i cuti cekajuci.
Probudite me bas pred smak sveta....to mi sad zvuci primamljivo.
Da bih ti objasnila sebe(svoje postupke), prvo ti razumi mrak sta od mene pravi.
Kako da kategorizujem mrak,kad sam i za a i protiv.
Stoga evo kratka lista:
ZA:
Savrseno se uklapa u moje unutrasnje bice.Misticno,cutljivo,nepomicno u trenucima vremena,zalutalo,mozda i ranjeno.
Odrazava moju unutrasnjost,nezasicenu oluju-burnu a tako tihu.
Ne narusava mi tisinu,cak je podstice bas onda kad mi je preko potrebna.
Kad sam u tom balonu mraka-sve je dozvoljeno(u smislu da sam i ja jednako dobra kao i drugi,cak iako nas par stepenika deli do istog prestiza).Sutra je veliki dan,i tako blizu. Nadomak. I ta tama mi dozvoljava da sanjam optimisticki u vezi danima koji nadolaze.Tada se sve cini tako jednostavnim,ostvarljivim.E bas sam tu raspolozena za dzinovske precenjene planove,dok su moje mogucnosti slabe. I sve to dovodi do opasne iluzije koja podstice tu neku moju unutrasnju sigurnost.
PROTIV:
Sama sam.
Ta cutnja-moja i njegova, me ponekad i zaplasi.Strah je cuti samo sopstvene misli i otkucaje srca.
Asocira me na kraj (zivota-rutine, snova,nadanja,obaveza-doduse neispunjenih, ukratko pesimizam).
Ceo moj svet postaje samo ono sto vidim-tj.nista.
Neke stvari odavde su kontradiktorne,podrzavaju i za i protiv, deluju oba faktora.Ali sta cu. Takva sam ja.Neodlucna.
Ima raznih muskaraca, ali opet kad nekako sumiram sama dodjem do neke njihovedualne podele. Muskarci su na zemlji, stoje jako, cvrsto, puni samopouzdanja, stabilni su. Da i oni sanjaju ali njihovi snovi se svode na nesto sto je moguce ostvariti u bliskoj buducnosti. Mi zene, pak letimo negde iznad-oko zemlje…Za neke smo neuhvatljive, utvare, mozda delujemo kao san, fikcija. Dualni problem muskaraca je ustvari da postoje oni koji ce povuci zenu na zemlju k sebi, i naterati je da se smiri, poistoveti se sa njegovim ritmom, obicajima. A takodje postoje i oni koji nas mogu jos vise uzvisiti, i dignuti u nebesa, da letimo tako visoko da cak i ako nam pad sledi, do zemlje bi se nazivele…Ali postoji i otvorena opcija da je to sve zamka, obmana. I sta ako je stvarno pad posredi? A na zemlji nas niko ne cega rasirenih ruku kako bi uoblazio pad…
Sunday, January 4, 2009 - Sunce se ponovo radja...i umire.
Preporuka, nemojte citati ovaj post(pisem tek da olaksam dusu).
Nocas zelim pobeci-od sebe.Zna li neko nacin?
Zatvaram se sve vise, krijem misli, boli i tovarim ih, nagomilavam...
a niko ne dolazi da ih pokupi, i skladisti na drugo mesto-meni daleko.
Primetila sam neku pravilnost koja se odigrava...
kada lezim na krevetu i razmisljam, ako sam tuzna okrenem se ka zidu,
ako se setim nekih lepih stvari okrenem se na suprotnu stranu-ali uvek.
Ka zidu,jer krijem umorno lice i sramne suze. Pokrivam glavu rukama-gradim, obezbedjujem,branim,
ne dam, ne moze...niko do njih, do suza.
i tada se odigrava, otvara i kreira moja realnost, gde ja polako gubim svaki dodir sa ljudima.
Na svetu postoji nesto vise od 6 milijardi ljudi.
Neki su u strahu...Neki odlaze od kuce, ili se vracaju...
Neki lazu da bi prebrodili dan, drugi se bore protiv zla i nepravde...
Neki traze opravdanje, ne suocavaju se sa istinom i traze u sta ce da veruju...
Jedni zive u okrutnoj stvarnosti, dok su drugi zarobljeni u uglovima snova..,
Neko je na izdisaju, a neko se radja...Bas sada.
Neki se osecaju usamljeno...Dok drugi zatvaraju oci pred izazovima...
Neko negde ceka neku Zoranu, Milicu...Neko pati zbog Borisa,Laze...
A od svih njih, ponekad je sve sto nam treba SAMO JEDAN...
Tuesday, November 18, 2008 - Druga strana kraja...
Zasto placemo i patimo kada nam neko umre? Da li smo samo sebicni, ne mozemo da zamislimo svoj zivot bez te osobe....?
Sve se svodi na nas, nase potrebe, strahove...Da li se plasimo da cemo uprkos tom velikom bolu koji osecamo zbog gubitka, naci
mesto za srecu? Osecaj krivice je nadomak, jer vremenom shvatamo da je covek zamenljiv-potrosna roba sa vekom trajanja kad odsluzi svrhu, gasi se! Eh sad, treba otkriti koja nam je svrha. Neko je zna oduvek,a neko jos luta trazeci je.
A dok trazimo teatralni smo,jer znamo da nas ocekuje END OF SCENE i naravno aplauz.
Danas sam cestitala nekome rodjendan,
a vec sutra mozda oplakujem nekog drugog, i pocinje da boli...
Monday, November 17, 2008 - "Cekaj me i ja cu doci"
Da li ste ikad trazili neznano? Vrteli se u krug, isli istim izmorenim putevima srama, samoce, hladnoce….bola? Sve dok vas jednog momenta vrteska nije zbacila, i posadila da jos bolnije sedite, zakopani u tlu vremena…cekajuci ovog puta, ne trazeci, izgubljeno? I govorili sebi vredno je cekanje, bolje nego lutanje mutnim sokacima, zamracenim ulicama, i udaranje crvenih granica?
Uvek nam nesto malo fali a upravo to mozda mimoilazimo uvek za samo jedan korak. I pokusavajuci da napravite taj dvometraski korak, cinite dosta toga ali nekako ne biva dovoljno. Mozda ne danas jer je previse tmurno, kada obasja sunce. Mozda kada izadjem iz kuce i zadjem u druge ulice, mozda ne bas ova staza….mozda i ona luta? A mozda me i ceka kod kuce…Ali kad se otvore vrata doma, zaboravljamo da smo nesto pozeleli da nas saceka tu, jer smo preumorni od danasnjeg trazenja. I onda neocekivano, uleti u vas zivot. Pricate ali mu ne cujete glas, osecate-ali se tuga razbija po zidovima, a jastuci upijaju suze za koje niko ne pita…E tu smo zakopani cekamo nesto sto mozda nikada nece doci. Zarobljeni u vremenu, dok cekamo da bas to nesto dobije realan oblik. I bude opravdano.
Svi smo mi rangirani po nekim kriterijumima. Hijerarhija postoji.
Ipak stoje jarko crveni brojevi iznad nasih glava,nepoznati za nas a vidljivi za druge. Kako kome. Taj broj zavisi pre svega od nas samih,ali takodje I od onih koji nas ragniraju. U zavisnosti od njihivih preferencija, ljubavi, paznje, volje, spremnosti..itd. Nacin na koji nas oni vide, razumeju, ignorisu, pa I mrze. Da,mogu nas klasifikovati prema tome kolika je ta mrznja jaka koju osecaju prema nama.
Ipak postoji TAJ broj. Takodje zavisi I od nasih predaka, imovnog stanja, inteligencije, pa cak I bolesti koje vladaju u nasim kodovima.
I isto tako je bitno reci da se taj broj menja. S vremena na vreme promeni se,moze se povecati rang,ili opasti. Najvise nas zaboli kada neko ko je delio isti broj sa nama,posle izvesnog vremena zauzme vodeci polozaj.
Meni ponekad zasmeta taj digitalac sto treperi iznad moje glave. Ali isto tako, I ja imam to umece rangiranja.Pa se sve svodi na isto.
