Sunday, May 24, 2009 - Pop-up
Volela bih da se zabijem u neku sobu gde nema rupa.
Rupa secanja, gneva, mrznje
Gde njihov glas ne dopire, lupanje vrata, svadja i naivno kao i do sada zivim u svojoj hiperrealnosti.
Da se zaletim kao malo dete i pobegnem u mrak koji ce me lagano progutati-ne zauvek,ali privremeno-preko mi je potrebno.
Ovih dana mi nikako nije jasno kako to da su neki ljudi srecni.koji su to pokretaci koji rade prekovremeno a do mene ipak ne dopiru.
Mozda su zahuftali strategijom pauze,pa bas na mom prelomu odluce za ubrzani pad.
I ono malo sto me je drzalo pribranom, i optimistickom vise mi ne daje nadu,vec samo sarkazam iskazuje,odbacivanje,puk govor bez reci,meni bitnih bas kao nekad-secas se?
I ja da sam neki covek,ovo bih sve rekla nekome u lice,a ne zadavala bolove jagodicama nad dirkama, i gorela dlanove od vruce baterije...Ali jbg.zivot sucks at least mine.
Bas sam malopre zapazila,kad se ugase ulucne svetiljke-zvezde se jasnije i svezije vide.
Mozda isto tako i sa mnom.Mozda je ipak sav ovaj mrak,i pesimizam potreban kako bih uocila nesto bas iza ugla,ili jos gore nesto sto je preda mnom odavno,ali cami i cuti cekajuci.
Probudite me bas pred smak sveta....to mi sad zvuci primamljivo.
| 
