Nedorečenost, pa šta? To je zdravo... «

Sedeli su i pričali. Ja sam čula samo vetar i poneki urlik, koji je kidao tkivo i kožu, ne bi li izleteo naplje. Oni su i dalje pričali, a ja... Ja sam tonula u živo blato, ne želeći da ih slušam. I sada da me pitate, o čemu su razgovarali, rekla bih vam... Ne znam šta bih mogla da vam kažem... Da opravdam svoje neprisustvo? Ne biste mi poverovali. Ma nek ide sve... Bila sam na jednom mestu, negde, gde tlo prestaje da postoji, gde su ljudi zaista ljudi. Nekada, kada se budete u vrelom julu bacili u slanu vodu i kada se budete štrecnuli zbog jezive dubina na par stotina metara od kopna, pogledajte na dole, kroz vodu, so i planktone, može se desiti da zasija nešto. Ne, to nije konzerva Coca-cole niti pismo u boci... To je Sunce koje greje svet ispod peska, tamo daleko, gde tlo prestaje da postoji, gde su ljudi zaista ljudi. Ah da... Pričali su o novim Prada cipelicama i o dešavanjima iz ko zna čijih života...

Komentari:

Pošalji komentar

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>