Nedorečenost, pa šta? To je zdravo... «

Sedeli su i pričali. Ja sam čula samo vetar i poneki urlik, koji je kidao tkivo i kožu, ne bi li izleteo naplje. Oni su i dalje pričali, a ja... Ja sam tonula u živo blato, ne želeći da ih slušam. I sada da me pitate, o čemu su razgovarali, rekla bih vam... Ne znam šta bih mogla da vam kažem... Da opravdam svoje neprisustvo? Ne biste mi poverovali. Ma nek ide sve... Bila sam na jednom mestu, negde, gde tlo prestaje da postoji, gde su ljudi zaista ljudi. Nekada, kada se budete u vrelom julu bacili u slanu vodu i kada se budete štrecnuli zbog jezive dubina na par stotina metara od kopna, pogledajte na dole, kroz vodu, so i planktone, može se desiti da zasija nešto. Ne, to nije konzerva Coca-cole niti pismo u boci... To je Sunce koje greje svet ispod peska, tamo daleko, gde tlo prestaje da postoji, gde su ljudi zaista ljudi. Ah da... Pričali su o novim Prada cipelicama i o dešavanjima iz ko zna čijih života...

Život je more... «

Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode...
Tonu, ali isplivavaju... Mnogi...
Ne svi... Ne on...

Beloj postelji od svile, sa naborima od ivice do ivice, ne stoji onakvo lice, zatvorenih očiju... Bledo... Koliko god vreme činilo da ga zaboravim, da ga ne poznajem, to isto vreme, NE MOŽE zadržati suze u očima, ali, to isto vreme MOŽE stegnuti grudi i naterati telo da grca i jeca.

Znate, on nikada neće moći da ostari, nikada neće moći da sahrani svoje roditelje, nikada neće pričati unucima kako je malo falilo da zaroni par metara pod zemlju... O tome će pričati neko drugi, svojim unucima.
Znate, on nikad više neće ljubiti, neće se smejati, nikad više neće plakati ni grickati nokte. Nikad više...
Znate, on nikad više neće moći da pokaže drugima koliko ih voli...
I, znate, on nikad više disati neće...

Ko bi rekao da reč "Zbogom" ima ovoliku jačinu... I ne, ovo nije zbogom-do-sutra, ili zbogom-ljut-sam. Ne... Ovo je samo zbogom...

I kad shvatiš da nekome neće postojati starost, otvoriš oči i poželiš život...
Cenite ga... Ne dozvolite da ne dočekate starost i gomilu unuka...

Zbogom...

Nešto mnogo slatko «

Sedimo kraj crvene sijalice, uperene u ivicu brodskog poda i dva zida. Mrdaš stopalom u ritmu muzike... Elem, palim belog "davida", iako ne uživam u njemu, ali se prokleto dobro osećam dok tu cigaricu držim u ruci i istog trenutka, sve dobija drugu notu. Ležem ti na rame. "Gde si sada", upitao si me. "Mmmm... Na Ibici, pijem plavu lagunu i ljubim se sa tobom... Što pitaš", završavam. Odmahuješ rukom nezainteresovano... Istom me podižeš sa poda... Rukama iza leđa, dok nam se jedino nosevi i usne dodiruju, vodiš me ka kadi, ukrašenoj gvozdenim puzavicama i mirisom meda i čokolade, preko animal tepiha... Tišina... Samo zvuk cepanja tkanina. Tvoja naježena koža... Topim se kao čokolada na peni Hausbrandt kapućina...

Tačka na patetičnost «

Često razmišljam u poslednje vreme: o tebi, o nama... Ponekad se toliko izbedačim jer moji nokti imaju drugačiji zvuk na tvojoj koži, jer čokolada nema pun ukus kada je jedem sama, jer dan miriše samo na prašinu bez tebe. Čudno, ali, ne osećam se utučeno, misleći da sam te izgubila. Taj osećaj pripadanja, koji je još uvek prisutan, ne dozvoljava mi da osetim tugu i gnev što si prividno srećan... Ja osećam da si najsrećniji kad si sa mnom. Ako uopšte možeš da osetiš bilo šta... Davno si mi rekao da nemaš srce... Davno si mi rekao da ne umeš da voliš... Srećo, ti nisi svestan koliko ti ustvari voliš. A ja... U ovom trenutku zaista mrzim sebe što običnim rečima kucam čak i zamenicu za tvoje ime. Nekako, u ovom trenutku nemam snage da ti poklonim nešto više od običnih reči... Nekako DANAS nisi zaslužio čak ni...