-         Šta je, jebote, ovo?, začudi se Pera.

-         Uuuu, sine, što je ovo ultra – mega - giga, samo ne vidim nigde projektor, a kad smo kod neviđenja, ne vidim nigde ni konobara. Konobar! Konobar! Kako, bre, smeš da gazdi trošiš struju? E, sad dovlači se ovamo, i da te ne bih cinkario,  svima nam daj turu pića za dž! - viknu Mile, a nešto ga je sve štrecalo u grudima.

-         E, pazi ovaj novi TV, dokle su stigle tehnologije, koji li je ovo program? Moram da nabavim flajer ove firme, da vidim da li daju kakvu kredu, baš bih voleo ovo da imam kod kuće, pa makar plaćao narednih 36 meseci, ushićeno će Žika.

-         Ma nije to TV – reče Mica, vidiš da su se neki klinci zezali, verovatno nam se sad smeju kako smo glupi i viču: „E, gledaj onih balvana“, poče Mica da imitira kroz nos.

-         Drugari, a da nije ovo skrivena kamera. Smiiiiiile!!!! , nastavi Pera umirući od smeha.

-         Ne znam šta ti je smešno, vidiš da konobara nema, što znači da je ili zaglavio u klonjari ili možda tuca u magacinu, a to znači da ćemo morati da čekamo ili da nastavimo šetnju, Mile ga prekorno pogleda.

-         Možemo mi i sami da se poslužimo, pa za šta nam služe ruke, a? Ko je za, neka digne ruku? – užive se Žika u ulogu političara koje je tih dana gledao na TV-u.

Svi kao po komandi podigoše ruku i krenuše ka šanku. Pera uđe u šank i poče da imitira konobara.

-         Šta žele gospoda?

-         I dama  –  napomenu ga Mica.

-         I dama.

-         Ja ću pivo, Jelen ako ima, odmah će Mica.

-         Meni napravi jedan dobar špricer, i nemoj da štediš na vinu, nadoveza se Mile.

-         Šta bih ja mogao da pijem? Žestina ili pivo, žestina ili pivo, žestina ili pivo, da li da bacim novčić? Ma, ipak ću ja jednu vodku...duplu....sa dosta limuna, konačno se odluči Žika.

-         A sam sebe ću poslužiti jednim džinom. Pa, da smo mi živi i zdravi, a i u zdravlje ovog konobara, da se što drže zadrži tamo gde jeste, super nam je bez njega.

Podigli su čaše i kucnuli se uz jednoglasno „Živeli“, i povukli po jedan dobar gutljaj.

-         Ahhhhhhh, e ovo je život, reče Mile.

-         U pravu si, ovo pivo leže k`o melem na ranu.

-         E, još da pustimo i mjuzu, reče Pera. Evo ga ovde neki daljinski. Pre nego što je i razmislio prst mu se spusti do velikog sjajnog dugmeta i pritisnu ga. U istom trenutku, hologramska slika poče da treperi, boje se izmešaše u neku neprepoznatljivu masu, a na sredini velikog crnog okvira počeše da se pojavljuju slova. Pisalo je „Vrata“.

Nastaviće se...