Zašto više nema R`N`R tekstova u Srbiji koji bi te pokrenuli, učinili da uradiš nešto, da zapamtiš pesmu iz cuga, pevaš je opet sa istim žarom kao i kad si je čuo prvi put, da ti nikad ne dosadi, da te ne smori? Da li je moguće da nema niti jednog benda poput onih iz sedamdesetih i osamdesetih, čije tekstove i danas pamtim, čijoj se muzici ponovo vraćam? Kakav pad kreativnosti, kakvo dno. Da li svi oni žele da uspeju odjednom, da li ih mediji ignorišu? Nee, sad imaju net, pa mogu uvek da stave svoju pesmu na YouTube, i ako je kvalitet, ona će da se probije. Da li je moguće da klinci uglavnom pevaju pesme narodnjaka? Kad se osvrnem unazad, od tekstova koje sam čuo, jedino su mi se svideli oni od benda iz komšiluka, Hladnog piva, a od domaćih samo Beogradski sindikat, iako mi baš i ne paše takva muzika. Da li je kliše da je sva dobra muzika ( a i tekstovi pride) već napisana, počeo da hara ovdašnjom muzičkom R`N`R (ne)scenom? U Bosni imaju Rat bendova, gde dolaze bendovi i iz Srbije, a ovde ništa, blokada, ponor, rupa bez dna. Ima li mladih bendova, prave li išta vredno slušanja, da nije samo tra -la -la koje se zaboravi za tri dana? Možda neko i počne da pravi pesme, a onda shvati da mu sviranje u narodnjačkom bendu donosi mnogo više novca i okrene se narodnjacima. Tako bi prva tema ili pesma mogla da se nazove Jebeš RNR, ako si gladan.

I obradovao se ja teko, konačno dolazi nešto malo više bendova u naš grad, neke odavno nisam čuo uživo poput Block out i Darkwood dub ali nisam bio dalekovid da na vreme kupim kartu, jer računah, po svim statistikama ovde ljudi više slušaju narodnjake, pa nema ni potrebe da kupujem kartu deset dana unapred. Ali, nisam računao na okolne gradove, ni na to da će ljudi gladni koncerata pohrliti u Čačak na taj događaj. Odem do kafića gde su se prodavale karte, a tamo mi vele da ih nema i da ih kupim na ulazu. Onda opet napravim grešku, jednostavno se sve to veče urotilo protiv mene, krenem sat vremena kasnije i to taksijem, Taksista me pita, pošto je video gužvu ispred, šta se to dešava, ja mu objasnim ko sve to treba da svira, a on reče da je i on voleo Bjesove. Izađem i postane mi malo čudno što ta raja još nije ušla, sede po trotoaru, cirkaju pivdžan iz dvolitarki, sve dugokosi momci i crvene devojke (bar 2-3 crvene sam video). Tu se ispozdravljah sa nekima što sam ih poznavao od ranije koji mi rekoše da je unutra krcato, da nema više karata i da obezbeđenje više nikog ne pušta. E, izem ti sreću. Još se napolju ništa ni ne čuje, tako da počeh da šetam tamo - amo, da pocupkujem i da razmišljam da li i ja da zveknem ovde ispred pivo u nadi da ću ući. Posle pola sata sam postao suviše nervozan i rešio da ovo ipak nije moj dan i da treba da se vratim kući. Kupih čokoladicu na trafici i krenuh lagano.
Sutradan mi drugar reče da je on bio, i da nije mogao da izdrži zbog vrućine, da je izašao posle 45 minuta i da je kartu ustupio nekom klincu. E , jebi ga, baš, to je bilo malo pošto sam ja otišao. Nekada je dovoljno samo malo biti strpljiv i malo sačekati, ali kad se neda, onda se neda.

Tako nam svaki dan poručuju ovi sa televizija, da smo tupi, glupi, da ne vidimo šta se radi, ili da ne želimo, da mogu da nam prodaju šta god hoće, pa i najortodoksniju glupost, u najveću laž njihovu ćemo poverovati i pojesti je, a bez da se zagrcnemo. Ja sam mentalno retardiran, da, jer moram da ćutim i trpim, ja sam mentalno retardiran jer poverujem s vremena na vreme da nešto može da se promeni, a za deset godina nema ni traga od promene, ko krene da menja, njega odmah kupe.
A sad nešto sasvim drugačije, jedan copy - paste sa fejsa:

729.520 nezaposlenih!!! A NIKO SE NE BUNI! Zaposleni su na minimalcu ili uopste ne primaju platu - NIKO SE NE BUNI! Najveća stopa poreza u Evropi - NIKO SE NE BUNI! Najveći i najbesmisleniji harač na svetu - NIKO SE NE BUNI - ZA NAŠE BOLJE SUTRA - KOPIRAJ OVAJ STATUS I DIGNIMO SE NA NOGE!!! I opet ih pola nece kopirati kao da nikoga nije briga za ovo (I NIKO SE NE BUNI!!!)

Vruća zima socijalnog nezadovoljstva u Srbiji na temperaturuama duboko ispod minusa. Od ukupno 1.804 škole u Srbiji potpunom obustavom rada ili skraćenjem časova na 30 minuta štrajkuje 1.427 škola. Ministar prosvete i premijer traže obustavu štrajka, ali prosvetari nastavljaju protest tražeći veće zarade. Istovremeno, u Beogradu protestuje i 750 taksista  tražeći izmene Zakona o autotaksi prevozu i ukidanje akciza na gorivo za taksiste do 300 litara mesečno.

Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete spremni su za nastavak razgovora sa predstavnicima sindikata prosvete.

Ministar Žarko Obradović pozvao je sve prosvetne radnike da prekinu štrajk i da se što pre uspostavi nesmetani proces obrazovanja. Vlada je, ipak, morala da popusti pred upornošću štrajkujućih nastavnika.

Pre samo par dana, međutim, premijer Mirko Cvetković izjavio je da novca u državnoj kasi nema i da bi povećanje zarada nastavnicima od 24 odsto dovelo do inflacije od 300 procenata.

Predstavnicima sindikata, međutim, još nije stigao zvaničan poziv vlade za nastavak pregovora. Kako je pre podne izgledao nastavni proces u nekoliko beogradskih srednjih i osnovnih škola zabeležio Radovan Borović:

“Sindikat je doneo odluku da se nastava u školi obustavi na tri dana, a od srede kreće nastava sa skraćenim časovima od 30 minuta. Naravno da nam je cilj da pridobijemo javnost za naše zahteve”, kažu profesori u beogradskoj Prvoj ekonomskoj školi.

Nastavnicima i profesorima u štrajku pridružilo se i 750 taksista taksi-preduzetnika, koji su protestnom vožnjom kroz Beograd stigli do gradske skupštine, s namerom da ukažu na potrebu uvođenja zakonitosti i reda u taksi prevoz i ukidanje akciza na 300 litara goriva mesečno.

Na zahteve za povećanje zarada srpska vlast odgovara lakonski da para nema. Iako se stalno deklaratorno ponavlja da je obrazovanje glavni razvojni pokretač Srbije, prosvetni radnici u proseku zarađuju 320 evra mesečno i imaju najniže plate u regionu.

Siromaštvo nije cunami

No, više od tog podatka javnost iritira bahaćenje vlasti na račun ubogo osiromašnih građana Srbije. Kako ukazuju mnogi komentatori, vrhuška na vlasti uprkos žestokoj ekonomskoj krizi, ima novca da u javnim nabavkama pokrade čitavu milijardu evra godišnje.

Ima para, primerice, i da ministar za životnu sredinu Oliver Dulić raskalašno, iz džepova građana plati 26.000 evra za internet sajt koji normalno košta 26 puta manje; ne nedostaje sredstava ni da vlast iz dzepova građana, ne pitajući ih, uzme milion dolara za isplatu odštete za dičnog srpskog tabadžiju Miladina Kovačevića koji je pretukao američkog studenta; ili da plati odštetu tešku 28 miliona evra izraelskoj firmi za aferu “satelit”.

Novca, razume se, u ekonomskoj krizi ima i za platu od 10 000 evra direktoru “Srbijagasa” Dušanu Bajatoviću; za stotinu pedeset novih radnika koje večiti gubitaš “Železnice Srbije” zapošljava - i to mimo konkursa; za 28 000 beskorisnih činovnika koji ovu zemlju drže u u zagrljaju srednjeazijskog poimanja javne uprave.

A šta tek reći o podatku da je samo tokom prošle godine država od novca građana Srbije isplatila više od tri milijarde dinara na ime finansijskih kazni, penala i naknada štete na osnovu sudskih postupaka koje je izgubila.

Iritirajuće izjave ministra prosvete Žarka Obradovića i premijera Mirka Cvetkovića, kaže za radio Slobodna Evropa Darko Marinković, profesor na MEGATREND univerzitetu, izazvane su snagom protesta prosvetara. Vlast, međutim, nikako ne sme biti iznenađenja protestima prosvetara jer ih je sama izazvala, a ako ovako nastavi, opominje naš sagovornik, svi građani Srbije završiće na kazanima narodnjih kuhinja.

“Vlast se uporno kockala sa granicom ljudske trpeljivosti, onim što se u narodu zove ‘trpilo’, i očigledno da je to počelo da puca, da dolazi do one granice kada ljudi kažu – a šta će mi ovakav život?! Izjavu vlasti – ako damo prosvetarima, tražiće i drugi – ocenjujem kao veoma nekorektnu. Ne daju oni ništa jer to nije njihovo; to je naše, to je nacionalni dohodak, kako se lepo i zove, i pravo je građana da ga i kontrolišu. Pogledajte, to izjavljuju funkcioneri koji su nesporno krivi jer devet godina nisu dozvolili da se uspostavi funkcija državnog revizora koji kontroliše trošenje budžeta. Niko nema pravo da traži da prosvetni radnik vaspitava i uči našu decu za 300 evra mesečne plate, dok s druge strane postoje neshvatljive privilegije; imamo latinoameričku podelu društva na 7-8% svirepo, bezdušno, bogatih i sve ostale koji su manje ili više siromašni.  Pri čemu je jedna stvar očigledna: siromaštvo nije cunami, nije zemljotres koji je pogodio baš nas, pa, eto, trpimo nesreću; siromaštvo, odnosno, bogatstvo ili kvalitetan, dostojanstven život, jeste pitanje sposobnosti vršilaca javne vlasti da na kompetentan način vode državu u korist svih svojih građana”, ocenjuje Marinković.

Preuzeto sa http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_u_strajkovima/2293192.html

tačno koliko mi treba

i nije me sram

da mu ih izbrojim sve

dinar po dinar.

Više je sramota

pomoćnu radnicu

koja mi ovaj put

oprašta doručak

da se ne bih brukao.

Nema sramote

i dinarčići su pare, lova,

đengi

kako god ih zvali.

Ako neće da uzme,

ja ću ih staviti u džep.

Kažu da je kriza

i kako treba da čekamo

da bi se izvukli.

Kako treba da štedimo,

kako treba da kupujemo domaće.

Ne žive oni ispod proseka.

Ne pitaju se oni

da li će imati za taxi.

Oni samo pričaju

prazne priče

da bi nešto rekli,

da opravdaju svrhu

i bivstvovanje tu.

I tata bi da bude političar,

ali ne može,

nije svima dato.

Kad bih mogao da imam

tako čvrst stomak

da se ne ispovraćam

na svoju debelu laž,

onda bih i ja mogao.

Posle 206 redovnih postova, malo sam se umorio. Nije da neću da pišem , nego nemam kad. Drugi, mnogo bitniji zadaci su došli na red, kao što su nošenje, hranjenje, presvlačenje, ljuljanje, vozanje, igranje, cupkanje, pričanje, pevanje, buđenje noću. Svi oni su zanemarljivi naspram čistog uživanja dok gledate malo čudence dok raste pred vašim očima, dok se mazite sa njim dok ponavljate za njim prve zvuke koje ispušta, dok mu dodajete igračke koje namerno baca po sto puta, dok se ljutite što okreće glavu kad mu dajete kašicu, pa umesto usta deo završi na njegovoj kosi. Ima li veće radosti? Pa kad samo kaže nešto što liči na prvu reč, a vi skočite i kažete: "Evo, slušaj, progovorio je!!!". Dani vam brže prolaze, ni ne osetite ih, jer nema praznog hoda, nema pauze, nema vremena ni za čitanje ni pisanje, ali ko šiša čitanje i pisanje kad je ono tu. Biće vremena za sve, samo neće biti vremena za ono što ste propustili u odrastanju vašeg deteta, jer ono je sutra već drugačije, a ono što mislite da ćete videti, ako danas niste, se nikad ne ponavlja. Zato iskoristi dan, Carpe diem, Seize the day. Sutra je već sve drugačije.

„Halo, ja sam, da se nađemo posle?“, pitao ju je jednom rukom držeći volan, a drugom mobilni, dok su mu bale curile na usta od pomisli da će ubrzo da fasuje jedan seks na brzaka. „Valjda nema pandura u blizini, još bi mi samo falilo da me vide kako razgovaram dok vozim i da me kazne, ionako nemam para“. „Važi, reče mu Nada, pokupi me na starom mestu, za pola sata mi se završava smena“. Simo se zadovoljno smeškao dok je grozničavo razmišljao gde da je vodi u ovo doba dana. Svi jebarnici, jebališta, jebodromi, nazovi ih kako god hoćeš su  u ovo doba vrlo prometni, ljudi prolaze tuda relativno često jer je sezona radova na njivama, a i u šumarcima je vrlo prometno jer se spremaju drva za zimu, a ne bi bilo pametno da ih neko zatekne u kolima na gomili pa da kažu njenom mužu, ili, ne daj Bože, njegovoj ženi, bilo bi belaja.

Nada ode u WC da se malo sredi. Stala je ispred ogledala, popravila šminku i frizuru. „Moram da mu budem lepa i seksi, mora da poželi da me ima tu, na vratima od kola, pred svima. Onom mom kretenu od muža ništa ne bi moglo da zapadne za oko, približi mi se samo kad je pijan kao majka, odradi posao za 5 minuta radi odrađivanja bračne dužnosti i to najčešće u misionarskom položaju i posle toga zaspi kao klada. Nikakvog uzbuđenja, nikakve strasti. “

Simo napravi par krugova, vozeći dvadeset na sat. Razmišljao je da sedne negde da popije pivo na brzaka, onda bi duže trajalo, ali ne bi valjalo, jer bi mu bazdilo iz usta na alkohol, a Nada to ne voli jer je to podseća na muža, dosta joj je što mora da ljubi pivsku flašu kod kuće.

„Gde da je vodi?“, opet se pitao. U vrzinu ne može, vrzinjar (karao je u vrzini) je bio sa osamnaest, kad mu bube, komarci i ostala gamad iz vrzine nisu smetala, a sad to ne bi mogao podneti. Ni njoj se to ne bi sigurno dopalo. Utom je vide kako izlazi i zaustavi se uz ivicu trotoara, tik pored nje. Ona žurno uskoči u kola, da je ko ne vidi. “Maco, dobro izgledaš danas”, reče joj milujući je po butini. Trnci joj prođoše niz kičmu. “Hvala, kuco. Idemo?” Dodao je gas. Izlazili su iz grada. Ni dalje mu niti jedno dobro mesto nije padalo na pamet. U očajanju, rodi mu se glupa ideja, najgluplja od svih. Skrenu na neasfaltiran put i nastavi vožnju još jedno pola sata. Pred njima se ukaza ogromno prostranstvo gradske deponije, sa svim njenim čarima. “Mislila sam da češ da me vodiš u hotel, ovde smrdi?!“. „Pa i pička posle osam sati rada ne miriše baš najlepše”, pomisli on, okrenu kola i dodade gas.

Prvo napravite smešu od 80% vode, 15% deterdženta (bolje nekog gušćeg, npr. Fairy - ja) i 5% glicerina. Zatim uzmite stari reket, umočite i počnite sa igrom. Baloni će biti ogromni i veoma su zarazni, ja sam se igrao ceo dan, kao dete, otimao sam svom klincu reket da ih ja pravim. Nekad je postojao deterdžent koji se zvao Sjaj i koji je bio izvanredan za pravljenje . Sipao bih ga bez vode i odjednom bi moglo da izleti po pedesetak balona, a pošto sam stanovao iznad haustora gde je bila promaja non - stop (prolaz sa jedne na drugu stranu zgrade), baloni bi leteli svuda i bilo ih je milina gledati.
Kako je samo lepo biti mali, deca ne znaju šta imaju i hoće što pre da porastu, a onda bi se svi vratili u detinjstvo.

Nekad mi se čini da imam toliko toga da kažem, ali kad bih krenuo, odjednom je glava prazna, tako da onda nemam da kažem ništa. Nije ni čudo što mi najveća inspiracija dolazi na šolji, jer tu čovek dolazi samo jednim poslom, oslobođen svih briga i obaveza, tako da uvek nove ideje naiđu, nekad polako kao malo tvrdo govance koje predstavlja čep onom što iskulja posle njega. Posle pola toga zaboravim, pa mi žao što tu negde ne držim olovku i papir ili bar mobilni, da mogu da izdiktiram trenutne misli. Juče mi, recimo, palo na pamet da pišem svoju biografiju, jer tu bih zaista imao materijala, počev od mnoštva likova koje lično poznajem, do obilja događaja koje bih prilično verno mogao opisati. Tek sa ove distance mogu da kažem da nije sve crno – belo u šta sam slepo verovao (i bio duboko u zabludi) kao jako mlad i zelen. Ta biografija bi bila uglavnom samo meni i interesantna i možda ponekima koje bih opisao (želeli bi da vide da li sam ih ocrnio ili nahvalio). Pošto bih pisao ono što stvarno mislim, velika većina bi se i naljutila, no to bi bilo ono što sam ja, ne cvećka, već jedan pomalo samoživ, sebičan, gadan i loš lik. Sve izbegavaš da nekome kažeš u lice šta misliš radi dobrih odnosa i lepog ponašanja, ali konačno shvatiš da je tako trebalo odavno da radiš. Ono malo preostalih bi bili oni što zaista vrede. Kad na vreme vidiš kako ljudi mogu biti ružni, prljavi i zli iznutra, onda te i malo ljudskosti i dobrote zaista obraduje. Toliko glume i fasada, toliko identiteta da je internet malo dete u poređenju sa minutom pravog života, toliko laži i onih koji u njih slepo veruju, toliko pretvaranja i kameleona, toliko cinizma i prećutkivanja, toliko zanemarivanja i negiranja. Toliko se ljudi prave ludi, žive kao da se nije dogodilo ono što ne žele da vide. I svima je lepo, svi se smeškaju nabacujući svoj najbolji kez, govoreći sebi da je lepše da imaju i život u laži sa lepom fasadom nego da svojim komšijama budu najnoviji aber i osoba za sažaljenje...

Pustio sam vodu i oprao ruke.

Nekad, kad sam bio baš mali, sam ludeo za sakupljanjem samolepljivih sličica i popunjavanjem albuma. Nije bila samo fora da popuniš album, već da imaš što više sličica koje ćeš nositi u školu, razmenjivati duplikate, ili igrati par - nepar. Ne sećam se koji album mi je bio baš prvi, ali jedan od prvih je bio Ljubav je, sa momkom i devojkom golih guzičica i ljubavnim porukama ispod koje su sve počinjale sa Ljubav je. Bio je baš lep i neobičan, naročito za klinca tih godina. Onda bio je tu i album Pčelica Maja, sa nezaobilaznim trutom Pavlom, pa Tarzan koji sam prvi popunio i gde sreći nije bilo kraja kad sam zalepio poslednju sličicu. Onda su došli fudbaleri Španija `82. Tu sam prvi put zamrzeo nekog ćelavog lika, mislim da je bio golman i igrao je za Poljsku ili Češku, a sve zato što bih sličicu sa njegovim likom dobijao u svakoj turi sličica, kao da su samo njega štampali, imao sam skoro 20 njegovih sličica. Zatim je tu bio Zagor i Čiko (Felipe - Kaetano - Lopez - Martinez i Gonzales), kao i Snorkijevci.
A danas, danas su sličice skupe.

Nekad sam jako želeo da se tetoviram. Mislim, želim to i dalje, ali nisam baš siguran da bih uradio tatoo o kome sam maštao. Možda mi se jednog dana to ne bi svidelo, pa bih posle dao još veće pare za lasersko skidanje tetovaže. Zašto? Zato što moja ideja nema veze ni sa čim, to je jednostavno nešto što mi je slučajno palo na pamet, neke lude asocijacije povezane sa trenutkom listanja engleskog rečnika i oblikom brojeva koji liče na slova. Niti je to bilo vezano za neki događaj meni važan, niti za neku osobu koju bih da nosim na telu do kraja života, već jednostavno ideja za koju sam se zalepio ni sam ne znam zašto. Izgledala mi je  kao dobra tada, čak odlična, čak sam i maštao da sakupljam lovu i to konačno uradim. Ali, godine prođoše, ali je ja ne uradih. Dođe emisija Miami and L.A. Ink i ja se setih kako sam nekad maštao o toj parnoj lokomotivi, napred bi se video onaj „ledolomac“ i deo pruge, iz točkova bi izvirivale kandže, a iz tela lokomotive krila, dok bi na prednjem delu vijorio pamflet u stilu starog papirusa sa natpisom „Train 23“. Naravno, crna dimčina bi kuljala iz dimnjaka lokomotive. Prava mešavina SF-a i horora.

Hm, možda. Do tada ću da gledam zanimljivu Kat von D i priče njenih mušterija kojima baš znači taj tatoo što ga stavljaju, vezan za najintimnije trenutke njihovih života, za najbliskije osobe, stvarne događaje, za proživljene patnje, za sam život, ma kako gorak bio. „Tatoo – ruža na grudima....“

Kome trebaju besplatne vize,
sigurno ne sirotinji,
to nas neće izvući iz krize,
može samo da nas više kinji,
da mislimo kako ni za šta nismo,
da mislimo kako stoka mi smo,
ni da odemo do najbližeg grada,
za nas je samo folk parada,
ljubići, sapunice i veliki bratovi
ispred neizvesnost, a iza ratovi.
Niko neće decu da pravi,
svako se bori da preživi,
privatnik radnika po ceo dan mlavi,
država se sama sebi divi
umesto da nekog zaštiti.
Kad tražiš prava, dobiješ bolest,
Kad tražiš zarađeno, dobiješ pendrek,
štrajkači gladuju, seku prste,
ili stoje na pruzi,
bogati se oklo krste,
jer nemaju dodira sa masom,
opčinjeni sopstvenom rasom.
I tako u krug - do druga je drug,
opet se naziru barikade,
zabava na ulici za stare i mlade.
Šta nam to rade?
Šta nam to rade?

Pre 3 dana nam je crkao usisivač. Housel, 1400 vati. Bio je dobar, dok nije crkao, dobro je vukao i nije imao većih kvarova, osim par manjih, kad je crevo počelo da puca, a u crevu je bila i žica za dovod struje, pa je tako naš Housel dobio zakrpe u vidu braon lepljive trake. Na kraju je papučica prsla, nije mogla da se zalepi, pa smo je vezali kanapom. I kao vrhunac, zapalio se kalem u motoru, zbog pregrevanja, ili lošeg kontakta u crevu. I tako ja i žena rešimo da ujedinimo kapital od naših akcija i da kupimo novi, tako da nam je juče stigao novi ljubimac, Gorenje Asteroid.

Naiđe tako dan kad čini mi se da svi su ludi, izbezumljeni, da idu kao muve bez glave, bez cilja, ni sami ne znaju kuda, ali idu. Voze kola, a misli im kod kuće, ili su već stigli, pa zalete, da bi prikočili na prvom semaforu. Ne daju žmigavac kad se uključuju u saobraćaj ili kad hoće da skrenu ili da se zaustave, trube kad neko stane sa regularnom signalizacijom, a znaju da ne mogu da polete. Guraju se na šetalištu, a imaju makar dva metra za prolaz, nose naočare za sunce, a sunca ni od korova. Da li takve ignorisati, ubiti ih ravnodušnošću, ili ih negde sačekati sa bejzbol palicom? Treba li biti lud u društvu ludaka, krenuti u isti korak sa njima, ili okrenuti u suprotnom smeru, pa koliko košta da košta? Dokle više govoriti „da“, kad sve u tebi vrišti „ne“, dokle više savijati kičmu i trpeti da te kara kako ko stigne? Dok nekom ne pukne film. Jednostavno učini “puk“ i sve ode u tri lepe. I kad nisi kriv, plaćaš za nešto, a nije ti jasno za šta. Pitaš se gde je tu pouka, zbog čega je to dobro, gde je to naravoučenije koje ti ne vidiš ni u najavi. Da li su te to tvoji preci zadužili, pa ti sad okajavaš njihove grehe, ili je jednostavno loša karma, sudbina, šta već? I , smešno, padaju mi na pamet stihovi Borini: „Mene su babe vračare uklele, da mi o glavi rade džukele...“ „Nove godine zato dolaze, Nove godine, u pravi čas, za nas.“

Nekim ljudima svašta pada na pamet. Ponekad i morbidne ideje poput ove. Šta je "pesnik" hteo da kaže? Da su oni koji tu žive ovce? Ili da će, u najgorem slučaju , završiti ovako ako se pobune protiv "sile". Da će im stoka biti pobijena? Ili je ovo delo bekrija kojima je u dokolici cevčenja piva ispred zadruge palo na pamet da se malo provozaju, a usput i zabave. Jer, sigurno nije neko došao u nedođiju da tu okači glavu ovce, već je to uradio neko ko živi blizu. Nekad su tako indijanska plemena plašila nezvane goste i terala sve nepoznate sa svoje teritorije. Možda i neki " gazda" želi ovim da otera sve putnike namernike. Šta reći....

Pre neki dan sam gledao Farmu, kad je Viktorija parčencetom kartona čistila tuđe govno iz  ženskog toaleta. Neka od žena ladno nije htela da sedne na dasku, već je kenjala  kao skijaš, iz stojećeg položaja, pa je usrala dobar deo daske. Ajde što je usrala, to se svakom može desiti, ali za sobom nije počistila svoje govno. Pravi nedostatak domaćeg vaspitanja. Nisu je naučili da treba  za sobom da očisti šolju. Slično iskustvo čišćenja tuđih govana, pored ostalih nebuloza, sam pod prinudom  imao u vojsci.
                                                          

                            STRUŽEM GOVNO

                                     Neko se posr`o i unakazio šolju,

                                     Odmah gubim za zivotom volju,

                                     Ćutim,a glasno bi psovno,

                                     jer moram da stružem to govno.

 

                                     Još ako pustim da se zakori,

                                     I ruka i glava ce da me zaboli.

                                     Nista tvrđe od govneta kad zapekne,

                                     A nema tople vode da odmekne.

 

                                    Neko me je na redarstvo zovn’o,

                                    Da naravno opet stružem govno.

                                    A neke mrzi da povuku vodu,

                                    I svoja govna da puste da odu.

 

                                    Prvo se oni dobro iseru,

                                    A bez da to i isperu,

                                    Zato me je neko opet zovn’o ,

                                    Da njihovo ja odstružem govno.

 

                                    Stružem govno, stružem govno,

                                    Stružem, stružem,a creva mi riču,

                                    Napolje bi ona da ispiču,

                                    Od smrada mi u stomaku kuva,

                                    Pa ja pustim promaju da duva.

 

                                    Necija su govna debela ko grane,

                                    Kako tako nešto u čoveka stane?!

                                    Kad taj sere ko da dete rađa,

                                    Na šolji se on porađa.

 

                                    Puca bulja, znoj mu čelo rosi,

                                    Ali on nece da i vodu nosi,

                                    I otera svoje licno sranje,

                                   Govana bi bilo mnogo manje.

 

                                   Ovako me je opet neko zovn’o,

                                   Pa ja moram sad da stružem govno,

                                   Stružem govno, stružem govno.

Odeljenje za visoko rizične trudnoće. Lekari i osoblje su dobri i izuzetno ljubazni  za razliku od Beograda gde je osoblje hronično nadrkano i neprijateljski nastrojeno (a tamo je sve nalickano),  ali, nažalost,  para za krečenje nema. Da li je bolje trpeti nadrkano osoblje, ili kragujevačke bubašvabe? Moja žena se opredelila za ovo drugo.