Naiđe tako dan kad čini mi se da svi su ludi, izbezumljeni, da idu kao muve bez glave, bez cilja, ni sami ne znaju kuda, ali idu. Voze kola, a misli im kod kuće, ili su već stigli, pa zalete, da bi prikočili na prvom semaforu. Ne daju žmigavac kad se uključuju u saobraćaj ili kad hoće da skrenu ili da se zaustave, trube kad neko stane sa regularnom signalizacijom, a znaju da ne mogu da polete. Guraju se na šetalištu, a imaju makar dva metra za prolaz, nose naočare za sunce, a sunca ni od korova. Da li takve ignorisati, ubiti ih ravnodušnošću, ili ih negde sačekati sa bejzbol palicom? Treba li biti lud u društvu ludaka, krenuti u isti korak sa njima, ili okrenuti u suprotnom smeru, pa koliko košta da košta? Dokle više govoriti „da“, kad sve u tebi vrišti „ne“, dokle više savijati kičmu i trpeti da te kara kako ko stigne? Dok nekom ne pukne film. Jednostavno učini “puk“ i sve ode u tri lepe. I kad nisi kriv, plaćaš za nešto, a nije ti jasno za šta. Pitaš se gde je tu pouka, zbog čega je to dobro, gde je to naravoučenije koje ti ne vidiš ni u najavi. Da li su te to tvoji preci zadužili, pa ti sad okajavaš njihove grehe, ili je jednostavno loša karma, sudbina, šta već? I , smešno, padaju mi na pamet stihovi Borini: „Mene su babe vračare uklele, da mi o glavi rade džukele...“ „Nove godine zato dolaze, Nove godine, u pravi čas, za nas.“