- Ovo baš i ne liči na dečiju zezanciju, nervozno će Mile.

- Da, a vidi, pojavili su se i neki dugmići. Piše Prošlost, Budućnost i Pozovi sebe, reče Mica.

- Da nisu ovo neki vanzemaljci zamesili, uplašeno će Pera.

- Me neee, reče Žika, imaju oni pametnijeg posla nego da se bakću sa nama.

- KO? – skoro viknu Pera.

- Kako ko, pa vanzemaljci, ladno reče Žika.

- I ti stvarno veruješ da oni postoje? ,  upita ga Mica.

- Naravno da verujem, toliko dokaza postoji, toliko je ljudi svedočilo da ih je videlo...

- Ma, daj, sve su to koještarije, suviše si gledao SF filmova, poklopi ga Mica.

- I imaš suviše bujnu maštu, nadoveza se Mile.

- A šta je onda ovo, ako ne očigledan dokaz da vanzemaljci postoje, samouvereno reče Žika.

- Polako, druže, polako. Sigurno postoji neko racionalno objašnjenje, nećeš valjda reći da STVARNO veruješ u tu priču o vanzemaljcima, nemoj da si dete.

- Pa objasni mi, onda, daj mi to svoje čuveno racionalno objašnjenje.

- To je..ovaj... to je...NAJNOVIJI MODEL TELEVIZORA.

- Ahahaha. Svi prasnuše u smeh.

- Čekaj, a za šta služe ovi dugmići. Možda je ovo neki vemeplov, a drugari, posprdno će Mica. Pa nastavi: " Prošlost svoju znam, što bih se nepotrebno vraćala, budućnost ne znam, ali mi nije ni zanimljivo da je saznam, kakvu bi svrhu imao život kad bi unapred sve znali, daj da pritisnem ovo dugme Pozovi sebe".

- Ali, Mico, zar ne znaš, tj. zar ne gledaš SF filmove? Ako se sretneš sa samom sobom bilo iz prošlosti ili iz budućnosti, dolazi do rascepa u prostorno – vremenskom kontinuumu i onda sve ide do đavola. A mi ne želimo da se to desi, zar ne?, upita Žika.

- Ko još veruje u takve gluposti, ja ću da pritisnem , pa šta bude.

- Neeeeeee!, viknuše ostali u glas.

To ne spreči Micu da pritisne dugme. Prvo se slova izgubiše, a zatim se stvori talasasto, magličasto isparenje u okviru vrata. Iz njega se promoli par ruku, a zatim izađoše dve Mice, različito odevene. Ceo lokal poče odjednom da se vrti u krug i to velikom brzinom, kako da tone u neki vir. Svima se jako zavrte u glavi, nešto crno kao da im je rovarilo po mozgu i svi popadaše na pod kao gromom pogođeni. Niko se nije micao.

Iz vrata u dnu lokala izađe razbarušeni konobar sa curom.

-Ne može čovek ni da vodi ljubav na miru. A znao sam da će da kradu piće. Zato sam u pića na šanku stavio LSD. A ostala sam sklonio. Ko im je kriv što ne umeju da čekaju.