Četvoro prijatelja se jedan dan našlo u nameri da odu negde na piće i čašicu razgovora, tačnije da “popričaju po jednu”, kao što bi rekao najveseliji među njima Pera, večiti student i konzumator lakih droga.
- Hajdemo ovde, reče Žika pokazujući na neku rupetinu iz koje su treštali narodnjaci.
- Ma nemoj, da li si ti normalan, brecnu se Mica Zlica, dosta mi je što sam svojevremeno morala da ih trpim u gradskom prevozu. Morala bih žešće da se ukokam da bih otišla tamo, a i sigurno bi morali da se nadvikujemo, pošto ne bi mogli jedni druge da čujemo od dreke iz zvučnika.
- Pa, gde ćemo onda, ne pada mi na pamet da više tabanam, nisam baš za varijantu šetnje, a kad šetamo ne mogu da se skoncentrišem na razgovor, ili blenem u izloge ili gledam u devojčice koje prolaze, sa smeškom reče Mile.
- Pedofilu jedan, mogu ćerke da ti budu, dobaci mu Mica zlobno.
- Pedofil ti tata, kokoško, ne osta joj dužan.
- E, Mile, ne seri više, posle dana provedenog na šalteru, mogla bih zubima da te zakoljem , toliko sam nervozna!
- Ma nemoj, pa ti si prva počela, što me čačkaš kad ne umeš da primaš.
- Primi ga ti u bulju!
- Jel? Postajemo perverzni?
- Ej, vas dvoje, smirite strasti i gledajte gde ćemo da sednemo, evo ga neki lokal, jeste da ima glup naziv, Vrata, ali šta je - tu je, ne možemo baš da biramo, a , iskreno, malo su me zabolele noge od ovog pešačenja, poče da ih stišava Pera gladeći kosu.
- Mico, zakopajmo ratnu sekiru. Primirje, jel može?, upita Mile.
- Da nisam umorna k`o pas, pokazala bih ti ja, ali, neka ti bude. Mir, mir, mir, niko nije kriv, zapevaše oboje držeći se za
Uđoše. Unutra nije bilo nikoga. Sve stolice su bile privučene, u šanku je gorelo svetlo, a na sredini lokala, na izdignutom podijumu na kome obično nastupa neki bend, je bila čudna hologramska slika na kojoj su se isprepletale linije i podsećale na pismo nekog đaka prvaka.
Nastaviće se…
)))