Došao sam kući iznenada,
Nisam bio davno kod kuće,
Morao sam ponovo da se sredim,
Moja soba nije ista.

Posteri su skinuti već odavno,
Crteži su premazani novom bojom,
Sve je drugačije potpuno,
Hoću svoju staru sobu.

Ja ne dam moju sobu da mi sruše,
Mogu svi da mi puše,
Ne dam moju sobu da sruše
Mogu da mi puše.

A jednog je jutra pred mojom kućom
Osvanuo onaj što Amerikanci kažu ballbreaker.
Za one koji ne znaju šta je to-
To je ona velika kamena kugla
Na vrhu lanca što se leluja
I preti da sruši moju sobu
Moju sobu…

Ja ne dam moju sobu da sruše,
Ja ne dam svoju sobu,
Ne dam čeličnom čudovištu da dođe.
I ako treba leći ću pred šine,
Stati pred njih svih,
Zaboraviti….

Krenem tako prošle subote do trga zbog besplatnog koncerta Partibrejkersa, normalno koračam, normalno pređem ulicu, zvoni mi mobilni, Skvo me zove da me pita dokle sam stigao, pričam joj da sam skoro na trgu i da se čuje muzika i sledećeg momenta sam na asfaltu, glava mi je paralelno sa trotoarom, kišobran mi je ispao iz džepa i odleteo metar dalje, ali ja i dalje pričam sa Skvo, ne ispuštajući telefon iz ruke.

-Nešto ti zvecka?

-Upravo sam se ispružio koliko sam dug po trotoaru!

-Kako?

-Ne znam, znam samo da kao da mi je neko izvukao obe noge ispod mene, a pošto sam držao telefon u ruci, instinktivno ga nisam ispuštao i onda sam umesto da se dočekam na ruke pao direktno na kolena, i desnim dlanom, kojim sam držao telefon, sam pao na ruku.

-I kako ti je sad?

-Kolena mi bride žešće, a imam i ranicu na dlanu, ali bol popušta.

-Bolje što nisam išla, možda bih ja pala.

-Sve je moguće.

Naslanjam nogu na žardinjeru sa cvećem i zavrćem nogavicu. Razderotina i modrica na desnom kolenu, kao kad sam bio mali, modrica na levom kolenu. Malo krvi ma desnom dlanu. Mrzelo me da se vraćam da vidim o šta sam se sapleo. Učinio sam to u povratku. Isečeni metalni stubić koji viri jedno pet santima iz betona. U normalnoj zemlji bih mogao od opštine da naplatim štetu, jer se to dogodilo zahvaljujući nečijem nemaru. U Srbiji bi mi još i rekli da sam dobro prošao jer nisam ništa slomio. Ne gubeći živce sam nastavio ka trgu. Neće mi malo krvi i dve modrice pokvariti zadovoljstvo. Kad stigoh, bili su neki partizani kao predgrupa, sve sa šinjelima, zavojima i gas maskama. Nisu zvučali loše. Svideo mi se i scenski nastup i muzika. Bubnjar je onda izveo svoj performans pevajući unplugged verziju svog narodnjačkog hita. S obzirom da je s namerom napravio besmislene stihove, mogao bi dobro unovčiti svoju pesmu. Sledeći bend je imao dobru muziku, ali su im tekstovi bili očajni tipa „tako si zgodna, a ja sam radostan“. I kukali su da im je hladno. U pauzi sam pričao sa poznanikom o Femsima i novim nadama američke scene koje on sluša.  Onda su se konačno i Brejkersi pojavili. „Malo je friško“, počeo je Cane. I krenuli su. Standardno dobri. Jedini stariji bend u Srbiji koji je još uvek jak kao zemlja i u muzici i u tekstovima. Svirali su i par stvari sa albuma koji treba da izađe. Jedna u kojoj Cane poručuje „postoji izlaz, postoji put“ mi se mnogo svidela. Pojavio se i Đuro, posle svoje proslave i doneo pivo, koje mi je bacio, a ja ga omašio, pa mi posle pena izletela po jakni. “Moravci, oćete nešto od Riblje Čorbe“, nastavio je u svom stilu Cane.

„Malo društvo, ali odabrano“. Za Čačak, oko 200 ljudi je stvarno malo, no, verovatno bi došlo više da je došla Ceca. Ili ljudi nisu čuli jer nije bilo reklame ni plakata. Sigurno su se istrošili reklamirajući Zvezde Granda, pa za aktivnosti povodom 170 godina Gimnazije nisu imali para. Rođen loš, Mesečeva kći, Hiljadu godina...Odlična svirka. Po ko zna koji put. I opet bih išao da slušam ovaj bluz i rok.

Šta čovek može da izmisli da bi nešto proslavljao? Klasične stvari poput rođendana, ispraćaja i svadbi su uobičajene. Nekada je bilo uobičajeno da se proslavi i dizanje krova na kući. Ali nikad, baš nikad do sada nisam čuo da neko „obavlja“, tj. opširno proslavlja odlazak u penziju i zove 300 ljudi. Čovek nije oženjen, nema dece, a išao je na mnogo veselja, a pošto je u ovom kraju običaj da se na veselje nosi onoliko koliko je tebi donešeno, rešio i on da napravi veselje. A leto je bilo puno veselja, pa zamislite nekog kome je to 4 ili 5 veselje i svuda mora da odnese dobru sumu novca, to vam je totalan bankrot. Inače, ovde je muzika na veseljima katastrofa, sviraju se neki najgori krmećaci, a kad je pesma „otišla je Danijela, nije rekla zbogoooooom“ jedna od boljih, možete pretpostaviti kakvo smeće su ostale.

Godišnjica revolucije. Taj dan, odnosno tu noć, sam proveo u rovu, na kiši, pod punom ratnom opremom, pazeći da neko ne dođe u nedođiju kraj Bora, i “ne napadne magacine”. Sutradan sam  bio u pripravnosti, jer je javljeno da Cobe treba da ide u sklonište na Crnom vrhu, deo jedinice je otišao da mu “pruža podršku”, ali nisu bili potrebni, pa su ih specijalci vratili. Gledao sam na tv-u prenos “bager” revolucije, bageristu Džoa, ispaljivanje suzavca, demoliranje i paljenje skupštine i krađu inventara. “Napravili smo veliki pomak”, tvrde, a što se mene tiče nisu se mrdnuli sa mrtve tačke. Ja i  dalje preživljavam u Srbiji, ja i dalje nemam finansijskih sredstava da putujem i vidim nešto ni u Srbiji, a ni van granica. Cobetove strukture su ostale u vlasti, samo na drugom mestu, mafijašima se nije oduzela imovina, samo je legalizovana, pravni sistem je smejurija, svakodnevno busanje u vezi Kosova služi da skrene pažnju javnosti sa egzistencijalnih problema. 7 godina i ništa. Duplo golo.

Rodile ove godine šljive k`o lude, kao nikad do sad. Ljudima zafalilo kaca, buradi, nemaju gde džibru da stave, pa kupuju plastičnu burad. Prodavac koji je to osetio se ovajdio samo prodajom buradi. E, kad je džibra odstojala, vreme je za pečenje rakije, a tu na scenu stupa neizbežni kazan zvani „lampek“. Pogledajte sliku gore, e to vam je nadaleko čuveni lampek. Naročito je tražen ovih dana, jer svi su pohrlili da peku rakiju, a nema baš svako lampek, pa je prava jagma ko će ga se prvi dočepati, i tako on ide u krug i ko zna koliko rakije proizvede u toku sezone. Ovaj lampek na slici gore je prilično mator i već je dotrajao, ali još može da služi. Podrani se ujutro rano, založi se vatra koja se održava ceo dan, i počinje proces destilacije ili „pečenje“ rakije. Prvi proizvod koji se dobija je „meka“ rakija, a onda se ona sutradan prepeče i postane „ ljuta“. Gazda u žar ispod lampeka baci neoljušten krompir da se peče i to ti je milina jedna. Pa kad stigne i prva „ljuta“ da se proba, eto veselja.

Ustopiram danas ženu kad sam išao na posao. Bilo mi je čudno što mi je stala, pošto u dosadašnjoj karijeri stopiranja, stala mi je još samo jedna žena i to samo zato jer sam je podsetio na njenu pokojnu ćerku koja je isto tako stopirala sa rancem na leđima, a bejaše ujedno to i prvi put da je nekom stala. Ova danas stanuje u okolini, pa me je možda i viđala. Sigurno nisam delovao kao manijak sa tašnom preko ramena. Elem, pitam je svraća li u grad, ona odgovori potvrdno i reče mi čak i zbog koje nebuloze mora da ide u opštinu. Pazite sad ovo, vrhunac gluposti naše administracije: traže joj da donese potvrdu da joj je muž služio vojsku, a čovek umro. Ne vredi što je donela dokaz da je čovek umro. Kao da će im mrtvaci ići u vojsku i služiti državi. I kome treba takav debilni podatak, nekoj statističkoj službi, još jedan u hrpi bespotrebnih papira koji će skupljati prašinu i biti hrana za pacove. Još jedno maltretiranje rodbine zarad naših debilnih zakona, koji ne znaju kad da stave tačku, i kad je gotovo.