Krenem tako prošle subote do trga zbog besplatnog koncerta Partibrejkersa, normalno koračam, normalno pređem ulicu, zvoni mi mobilni, Skvo me zove da me pita dokle sam stigao, pričam joj da sam skoro na trgu i da se čuje muzika i sledećeg momenta sam na asfaltu, glava mi je paralelno sa trotoarom, kišobran mi je ispao iz džepa i odleteo metar dalje, ali ja i dalje pričam sa Skvo, ne ispuštajući telefon iz ruke.

-Nešto ti zvecka?

-Upravo sam se ispružio koliko sam dug po trotoaru!

-Kako?

-Ne znam, znam samo da kao da mi je neko izvukao obe noge ispod mene, a pošto sam držao telefon u ruci, instinktivno ga nisam ispuštao i onda sam umesto da se dočekam na ruke pao direktno na kolena, i desnim dlanom, kojim sam držao telefon, sam pao na ruku.

-I kako ti je sad?

-Kolena mi bride žešće, a imam i ranicu na dlanu, ali bol popušta.

-Bolje što nisam išla, možda bih ja pala.

-Sve je moguće.

Naslanjam nogu na žardinjeru sa cvećem i zavrćem nogavicu. Razderotina i modrica na desnom kolenu, kao kad sam bio mali, modrica na levom kolenu. Malo krvi ma desnom dlanu. Mrzelo me da se vraćam da vidim o šta sam se sapleo. Učinio sam to u povratku. Isečeni metalni stubić koji viri jedno pet santima iz betona. U normalnoj zemlji bih mogao od opštine da naplatim štetu, jer se to dogodilo zahvaljujući nečijem nemaru. U Srbiji bi mi još i rekli da sam dobro prošao jer nisam ništa slomio. Ne gubeći živce sam nastavio ka trgu. Neće mi malo krvi i dve modrice pokvariti zadovoljstvo. Kad stigoh, bili su neki partizani kao predgrupa, sve sa šinjelima, zavojima i gas maskama. Nisu zvučali loše. Svideo mi se i scenski nastup i muzika. Bubnjar je onda izveo svoj performans pevajući unplugged verziju svog narodnjačkog hita. S obzirom da je s namerom napravio besmislene stihove, mogao bi dobro unovčiti svoju pesmu. Sledeći bend je imao dobru muziku, ali su im tekstovi bili očajni tipa „tako si zgodna, a ja sam radostan“. I kukali su da im je hladno. U pauzi sam pričao sa poznanikom o Femsima i novim nadama američke scene koje on sluša.  Onda su se konačno i Brejkersi pojavili. „Malo je friško“, počeo je Cane. I krenuli su. Standardno dobri. Jedini stariji bend u Srbiji koji je još uvek jak kao zemlja i u muzici i u tekstovima. Svirali su i par stvari sa albuma koji treba da izađe. Jedna u kojoj Cane poručuje „postoji izlaz, postoji put“ mi se mnogo svidela. Pojavio se i Đuro, posle svoje proslave i doneo pivo, koje mi je bacio, a ja ga omašio, pa mi posle pena izletela po jakni. “Moravci, oćete nešto od Riblje Čorbe“, nastavio je u svom stilu Cane.

„Malo društvo, ali odabrano“. Za Čačak, oko 200 ljudi je stvarno malo, no, verovatno bi došlo više da je došla Ceca. Ili ljudi nisu čuli jer nije bilo reklame ni plakata. Sigurno su se istrošili reklamirajući Zvezde Granda, pa za aktivnosti povodom 170 godina Gimnazije nisu imali para. Rođen loš, Mesečeva kći, Hiljadu godina...Odlična svirka. Po ko zna koji put. I opet bih išao da slušam ovaj bluz i rok.