Nedostajes mi.
Nedostaje mi tvoje pricanje besmislica, tvoj glas koji mazi, tvoje oci koje gutaju atome tek jednog obrisa.
Nedostaje mi miris cimeta i jabuka koji mi golica nozdrve dok kontrolisem potrebu da se izvijem tvom pogledu, tako upornom i pronicljivom; pogledu koji odaje svaku tvoju zelju i misao koja mi klizi niz butine.
Nedostaju mi tvoje ruke koje posezu za cigaretom i prinose je usnama.
Nedostaje mi ona mala pauza koju napravis svaku put kada pozelis da mi kaze da me volis. To cutanje, tako neodoljivo a tako recito, uzdrhti u meni nadu da ces mi se jednoga dana obistiniti.
Nedostaje mi osecaj slabosti koji imam svaki put kada stojis pod prozorom iza koga sam ja, sklupcana i slaba, lomljiva i nesigurna. Mogla sam ti cuti otkucaj srca i dozivanje koje se gubilo u daljini kao eho tihoh saputanja ljubavnika izgubljenih u mracnoj pecini.
Nedostaje mi opasnost  koja bi proklijala u meni ako bih samo pomislila na bezbriznost sa tobom.
Nedostaje mi brzina koja se ruga sporosti mojih shvatanja i adrenalin koji uzburkava uchmalost emocija.
Pokreces me.
A ja tebe usporavam.
Savrseno balansiramo jedno drugo svojim nepostojanjem u svakodnevici koja nas okruzuje i vibrirajucim prisustvom u svakom cosku psihickog prostora koji ispunjen tobom do kraja, izaziva ljubomoru celog tela.
Zelim te.
Jednostavno i bolno, brzo i dovoljno zustro da mi danima posle toga budes bol u misicima. Bez reci.