Ljudi me asociraju na materijale, boje, ukuse, mirise. Sva cula mi se zategnu kada uspem da osetim nekoga, da ga dozivim, da ga bez vizuelne ekstaze memorisem u amigdali, kada mi uz nozdrve pokulja rezak miris jasne emocije, kada niz grlo osetim lucenje endorfina. Volim euforiju koju osetim dok shvatam da mi neko znaci dovoljno da zgrcim stomak kao uzrocno posledicnu reakciju na ... Tebe.
Dugo godina si prisutan u meni. Ne onako kako bi ti voleo - nekada. Niti onako kako bih ja volela - sada.
Znali smo nekada da pricamo satima, da razglabamo o svim mogucim temama, da cutimo i gubimo se u sosptvenim mislima ili pak nagadjanjima sta onaj drugi misli, sta oseca, da li shvata moc jedne bliskosti koja pokusava da bude ublazena razlikom u godinama ili verskim opredelenjima.
Nemoguce je unistiti bliskost.
Ljubav je moguce unistiti, strast je moguce ubiti, ali kada muskarac i zena osete esenciju bliskosti, postanu ovisni o tom opijatu.
Jednog dana si jednostavno nestao.
Izgubio si se iz mog zivota grubo i neocekivano.
I nije te bilo do skoro.
Dok me nisi pronasao i kazao da ne mogu ja tek tako otici iz tvog zivota.
Kao da sam pokusala?
Dok ponovo nisi pruzio ruku i posegnuo za mojom dusom, isto kao nekada, samo sada malo zrelije, neznije, i puno odlucnije. Godine su postale nebitan faktor u donosenju odluka i filtriranju osecanja.
Ostali smo samo Ti i Ja, i ceo svet izolovan iza nase bliskosti.
Secam se tvoje zavidne moci da penetriras u misao samo jednom recenicom koja ce me vratiti na zemlju ili vinuti u nebo, sasvim nebitno jer efekat je isti. Secam se tvoje sposobnosti da zauzmes psihicki prostor tiho i neprimetno kao puma koja pregladnela, pazljivo gazi po suvim grancicama kao po oblaku...
Tada sam bila obazriva.
Sada...se prepustam.
Dopustam masti da se igra sa mojim telom i dok jos lezim u krevetu slusam tisinu kako te donosi.
Izvijam se i pretvaram u duge vlasi prepustene vetru.
Pricas mi.
Dugo mi pricas i samo seces vazduh rukama pokusavajuci da napravis moju siluetu. Prelazis rukom preka svega dugo zeljenog i lizes moj dah. Blagim pogledom ubrizgavas anesteziju u svaki deo moga uma i zatvaram oci ne bih li sakrila bolnu potrebu da me uzmes Tu i Tada, bas Tako, dok pricas mi kako ces mi ceo svet doneti pred noge...
A znas, ne treba mi svet, prepesacila sam ga dosta, upoznala dovoljno da bih osetila tugu zabranjenih ljubavi zbog vere, godina, staleza ili statusa, videla sam od sveta taman dovoljno da  mogu instinktivno osetiti nesrecu jedne duse, potrebu jednog tela da se oslobodi pod stiskom necijih ruku...
A tvoje ruke su obris jedne divne slobode...