Odavno ti nisam pisala.
Odavno nisam bezala u senke nasih tela i razgolicenosti nasih umova.
Pratim te pogledom koliko mogu, ali uvek zelim vise. Nemoguce je kontrolisati uzeglu potrebu za tobom. Za tvojim recima, koje sam sebicno cuvala i halapljivo gutala znajuci unapred kakve cu bolove u stomaku imati posle toga. Pozelim te s vremena na vreme, ovde negde kraj uha, pozelim tvoj glas i dah koji nosi rezak miris visokih planina i zaledjenih brda. Pozelim te ponekad u mirisu pene i sapunice koja prekriva mi telo izgubljeno u mirisljavoj pari nedosanjanih snova. Pozelim te, mada ne tako cesto, medju svojim dlanovima.
I tada osetim nedostajanje koje zaboli.
Ucinim te glatkim i divnim, zategnutim i savrseno mirisnim; ucinim te toliko nepodnosljivo Svojim, da mi danima u nozdrvama ostane osecaj tek zapaljene cigarete posle uzasno duge noci prepune strasti.
Mozda nam cak ne bi ni islo.
Ali ja i dalje sanjam neznost tvog nespoznano mekanog dlana i dugih prstiju upletenih medju moje; i dalje sanjam modrost ociju koje prate svaki moj pokret usnama dok pokusavam da se izborim sa lose iscepanom kesicom meda. Omakne mi se uzdah koji me probudi, i u mraku se pojave sene nasih prica koje saputali smo toliko puta jedno drugom zavaravajuci se da su Iskrene i Istinite.
A sve same lazi smo ukrasavali nepostojecim titulama...
I onda jutros, ugledam kroz spustene roletne zracak sunca.
Tako je lako bilo osetiti tvoje ruke na mom telu...

Podjednako su nezne kao taj zrak koji mi se spustio na kljucnu kost...
I ljubio si me kao onda kada sam te molila da mi poklonis sve svoje reci, sva svoja slova ikada napisana. I voleo si me kao onda kada si shvatio da si mi preka potreba vise nego navika, da si mi Zelja vise nego hir, da si mi Andjeo koji ume da me posmatra satima i ni jednog trenutka ne dopusti oku da se suzi i zalici na oko zmije.

I radovala sam se tom nedostajanju...dok sam polako spustala ruke preko stomaka...