Drugi izvor, iz 1447. pominje dolazak velike grupe Egipcana u Barselonu. Crkva se odmah postavila neprijateljski prema njima pa je 1449 god. naredjeno da napuste zemlju. Posto su odbili da poslusaju, drakonski su kaznjavani. U vrijeme vladavine Filipa V cak su osljepljivani. Slicne mere su uvedene protiv Cigana i u Portugaliji. Jos 1600 god. grupa "Ciganosa" deportovana je iz Portugala u Afriku, a 29 godina kasnije druga grupa je poslana iz Indije u Brazil. Cigani u Skotskoj dozivjeli su slicnu sudbinu, kada je jedna grupa upucena na Barbados. Jos jedna grupa je deportovana u U.S.A. Virdziniju 1750 god.

Francuska je usvojila istu politiku i jednu grupu svojih Cigana poslala na Martinik 1724 god. a drugu u Luizijanu 1750 god.

Spanci su takodje deportovali svoje Cigane, najcesce u svoje kolonije u Latinsku Ameriku, ali je 1783 god. Karlo III potpisao dekret kojim je ukinuo zakone o njihovom progonu i kaznjavanju.

Datumi progona pocinju, u stvari, oko 1500 god. mada postoje i raniji zapisi (u Lucernu, npr. iz 1417 god. godine).

Kako je ovaj drugi, tragicni, period u proslosti Cigana poceo? Sta je to uzrokovalo da postanu progonjena rasa i da, kao Jevreji, prema nacistickim planovima, budu odredjeni da nestanu s lica zemlje?

Predrasude protiv Cigana nisu skorog datuma. U stvari, mnogi razlozi za to imaju korene u davnoj proslosti i istgorijskim dogadjajima. U vreme osvajackih ratova u XI veku Seldzuci (INDISKO RATNICKO PLEME) su osvojili velika prostranstva, od Persije do Male Azije, na kojima je, nesumnjivo, zivelo brojno cigansko stanovnistvo. Izvestan broj Cigana, koji nisu presli na islam, krenujo je na zapad ispred Seldzuka, i kasnije Osmanlija. Drugi, takozvani turski Cigani, pre svega pleme Arlije, prisli su Turcima i primili islam.

Vreme krstaskih ratova, koji su se vodili izmedju XI i XIII veka, poklopilo se s periodom kada su se Cigani primicali Evropi. Po izgledu, odeci, nacinu zivota, obicajima i verovanjima oni su se veoma razlikovali od evropskih naroda. U izvesnim zemljama, njih su, u prvom casu, poistovjecivali s Tatarima, koji su pregazili Sleziju 1241. i cija su zlodela ostla u sjecanju naroda. Izvesni hronicari, kao sto je Albert Kranc, nisu pravili razliku izmedju Turaka i Tatara, i Cigana i Tatara. Prietnja od turske najezde, koja je lebdjela nad Srednjom Evropom, dovela je do toga da Cigani budu nabedjeni da su "turske uhode"...

Da bi se zemlja oslobodila stranaca koji su se od domorodaca u svemu razlikovali, vlasti su ozvele propagandnu legendu po kojoj su Cigani, u stvari, iskovali eksere upotrebljene za Hristovo raspece!

Ovu pricu su poduprele jos mnoge druge sracunate na to da podstaknu predrasude. S hriscanskog gledista, Cigani su bili "pogani", obzirom na to da su bili zaokupljeni gatanjem, vradzbinama i magijom, svrstani su u djavolski porod. Sama njihova pojava odredila im je mesto u svetu podeljenom po boji koze: beli-predstavnici boga, crni-predstavnici djavola.

U ovo vreme je Rimska katolicka crkva vec oformila institucije za ispitivanje, mucenje i kaznjavanje jeretika. Inkvizicija je dejstvovala tokom srednjeg vijeka u svim zemljama zapadne Evrope. Spanska inkvizicija, najstroza od svih, ustanovljena je 1480 god. Hajnrih fon Vislocki tvrdi da su u nekim zemljama Cigani proganjani jos i u XIX (14-stom) veku.

Dok su Evropljani smatrali "privatnu svojinu" neprikosnovenom, Cigani u svom jezikui nisu imali cak ni rec "posedovanje"... to su bila dva dijametralno oprecna stava, dva nesaglasna nacina zivota. Ziveci u bedi i prljavstini, Cigani su bili prinudjeni da kradu i pljackaju da bi opstali, i do danasnjeg dana "vecina" ostali su navodno "lopovi"...

Ako ovom dodamo strah od bolesti koje donose lutalice, posebno strah od kuge koja je u XIV stolecu odnela 25 miliona ljudskih zivota u Evropi, zatim njihov jezik, koji je Evropljanima bio nerazumljiv, stoga cesto koristen kao zargon kriminalaca, postaje jasnije zasto je putovanje Cigana kroz Evropu praceno stotinama zakona i propisa koji predvidjaju njihovo istrebljenje, sto je u Drugom svetskom ratu kulminiralo u krematorijima, gde je vise od pola miliona Cigana naslo svoju smrt.

Ziveci vekovima kao nomadi, Cigani su sacuvali mnoge svoje drevne obicaje i tradiciju. Iako su se stalno kretali, zivot im je uglavnom bio vegetativan nacin opstnka, pasivan. Oblik zivljenja koji ih je nacinio sklonim praznovjerju i robovima tradicionalnih pravila ponasanja.

Osecanje pripadanja je jako u ovakvom drustvu, koje je jos uvek krvna, jezicka i obicajna zajednica. Plemenska organizacija se najduze zadrzala u plemenu Kalderasa (kotlara, bakracara, kalajdzija kaldare = kotao na rumunskom ), koji su sve do nedavno, uglavnom, ziveli kao nomadi, a neki i dalje tako zive.

Srediste tog nomadskog ili polunomadskog plemenskog nacina zivota je, pre svega, ciganska cerga, ili pokrivena kola, gadulija, koja predstavlja dom za dve pa i vise generacija. (Pleme Bandzara u Indiji ovakav tip karavana naziva tanda ili "trenda" putujuca koliba). JEDNA MOJA PRABABA RODOM BUKOVICANKA KOJA JE UMRLA Ca. 1919 GOD . NAKON OKTOBARSKE REVOLUCIJE KADA SU CIGANI ZBOG LENJINA I STALJINA PROTERANI IZ TADA JOS CARSKE RUSIJE ZVALA SE „ TRENDA“ JERININA MAJKA KOJA JE UMRLA NA PUTU IRONIJOM SUDBINE „TRENDA“ PRILIKOM JERININOG PORODJAJA 1919 god.

Vise generacija koje zive zajedno rezultat su ciganskih ranih brakova. Oni su povezani bliskim srodstvom, oni su, kao sto sami kazu, "ista krv, iste oci, ista dusa, jedan trbuh i jedna sreca" (jek rat, jek jakha, jek dji, jek por, jek baht). Zivot u cergi regulisu moralne i tradicionalne norme, koje takodje odredjuju podelu rada.

Muskarci plemena Kalderasa "Kalajdzija"" prave lonce i druge mesingane sudove, a zene proricu sudbinu. Nekoliko "cara = konjska kolska zaprega - cerga), koje pripadaju braci i njihovim potomcima s porodicama, sacinjavaju vicu, (uzica kanap vezno-srodstvo) koja je potekla od romske rijeci za "lozu" /poreklo ili "porodicno stablo". Vica, kako to sami Cigani objasnjavaju, predstavlja "prste iste ruke", dok se velika vica "barivica), prosirena patrijarhalna porodica sastavljena od vise takvih zajednica, opisuje kao "prsti obje ruke". "Velika vica" obicno ima jednog zajednickog pretka, po kome se cesto i naziva shodno patrilinearnom principu.

Tako, na primjer, nalazimo imena kao sto su Minesti, Frunkulesti, Cukuresti, Belkesti, Palesti, Piklesti Breazalovci, Rusesti, Vlauci Parisani Cerkezani Djunovci ( Djuva = vaska) Lozanjci, Markanesti.

Medju grupama Kalderasa bakracara, kotlara, "kalajdzija" u Jugoslaviji, Rumuniji, Madjarskoj, Poljskoj, Cehoslovackoj, Francuskoj, Kanadi, SAD i Argentini = Buenos Aires . To ne mora da znaci da oni imaju isto poreklo, ali imena dokazuju da su, u blizoj ili daljoj proslosti, svi pripadali istom kulturnom tipu.

Ako se zdruze dva ili vise velikih veca, formira se plemenska grupa od 100 i vise cergi. Ali do ovako velikih grupisanja dolazi samo povremeno i kratkog su veka, jer im ni spoljni drustveni uslovi ne idu na ruku. Grupa Cigana obicno zadovoljava potrebe izvesne zajednice, kojoj nudi svoje usluge i robu. Ako ih je preveliki broj, onda ponuda prelazi potraznju. A ni zivot u prevelikim grupama nije tako idilican i skladan kako to, mozda, izgled nekim romanticarima. Osecanje pripadanja i zajednicke tradicije nisu dovoljni da sami po sebi obezbede mir i red.

Patrijahalni sistem je takodje imao odlucujucu ulogu kad su Cigani poceli da zive u naseljima, koja se na romskom jeziku takodje zovu "cara", cerga. Oni, obicno, upotrebljavaju glagol "besav", sto znaci "boraviti" prije nego "ziveti" negdje. Posto ta rec podrazumeva kratak predah, odmor poslije koga se putovanje nastavlja, ona govori o nacinu na koji su Cigani ziveli vekovima. Stanovnici ciganskih naseobina obicno nose ista prezimena.

Zivot u naseljima se razlikuje od zivota nomada, Iako su izdvojena zahvaljujuci tradiciji, praznovjerju i predrasudama, ova ciganska naselja su deo sire drustvene zajednice. Drustveni i kulturni zivot naseljenih Cigana je tako poprimio neke o sobine sredine koja ih okruzuje i postepeno doveo do vecih razlika izmedju nomada, Kalderasa i drugih Cigana.

U romskom jeziku ne postoje reci za "brak" i "porodicu". Zena ce obicno reci "lav rom", a muskarac "lav romni", sto znaci "stupam u brak", dok izrazi "romeste sem i si man romnji" oznacavaju bracno stanje. Iz ovoga se vidi da su Cigani sklapali brakove samo izmedju sebe. Praksa endogamije (brakova u okviru plemena), koja je i danas rasprostranjena, deo je ciganske tradicije. Stupiti u brak s nekim ko nije Ciganin, nekada je znacilo iskljucenje iz ciganske zajednice. Taj okrutni obicaj, medjutim, bio je i nacin samo-odrzanja.

Do zene se dolazi kupovinom, razmenom ili, ponekad, mada retko, otmicom. Cigani stupaju u brak veoma rano, brakovi cvrsto povezuju porodice, koje su, opet, deo naselja ili grupe, i preko njih "vice".("porodicna stabla") Kalderasi, Lovari i neka druga plemena kupuju zene, dok ih Gurbeti, na primjer, dobijaju razmjenom.

Obicaj kupovanja zena imao je izvanredno jak uticaj na zivot Kalderasa i skoro ih je izolovao od drugih ciganskih plemena. Cinjenica da se zena mora kupiti, kazuje da se ona smatra svojinom, iako pravila i norme ne dozvoljavaju da se tretira kao roba. Kalderaska zena, pre svega, stice status vracare, travarke, "drabarni", dok se u drugim plemenima ovo moze smatrati kao pozeljna dopunska delatnosti, ali ne predstavlja obavezan nacin zarade za zivot.

Tip braka koji je ranije bio karakteristican za Kalderase je ono sto antropolozi nazivaju "razmena sestara". Porodice su razmjenjivale neveste, sto je sa novcanog gledista (izrazenog u dukatima) znacilo da svako dobija onoliko koliko daje. Medjutim, posto nije uvek bilo moguce izvesti ovakvu fizicku razmenu, s vremenom je ona postepeno zamenjena direktnom kupovinom. Prvobitno ritualno razmenjivanje dukata postalo je obicna komercijalna transakcija. "Ja tebi, ... ti meni i obrnuto"

Ako obe porodice smatraju da cena neveste odgovara, onda roditelji obe strane postaju prijatelji (hanamika) ako se cena smatra preteranom, onda roditelji neveste postaju "stranci" (straine) za mladozenju i njegovu familiju.

Ciganska plemena su takodje sacuvala tragove kastinskog sistema, sto najbolje ilustruje njihovo shvatanje "cistote" i "necistote", faktora koji se uzima u obzir prilikom sklapanja braka. Brakovi se, inace, sklapaju uglavnom izmedju clanova istog plemena, da bi se "obezbedila cistota" i "sacuvalo jedinstvo".

Primjeceno je da se Cigani obracaju jedni drugima sa "brate" i "sestro", sto je izraz osjecanja pripadnistva istoj etnickoj zajednici.

Porodicni odnosi su veoma naglaseni zato sto na njima pociva snaga i status grupe u okviru plemena. Lako je razumeti zasto Cigani iskazuju svoju zelju za "velikom porodicom" cak i u pesmama i molitvama. Brakovi bez dece se smatraju nesrecom i cesto se zavrsavaju razvodom.

U okviru plemenske grupe vlast je obicno tradicionalnog i harizmaticnog karaktera. Njena ligitimnost pociva na svetosti vekovnih prava i obicaja. (Cigani kazu za svoju tradiciju da potice iz vremena "kad je Bog hodao zemljom"). Ali osoba kojoj se vlast poverava ne samo sto mora da bude dobro upoznata sa tradicijom romano-cacipe vec mora da posjeduje i "harizmaticne" odlike. Takva osoba se naziva "baro manus" = veliki covek-, ili "bahtalo manus"-srecan covjek, i najvjerovatnije ce postati plemenski staresina.

Staresina se od ostalih razlikuje po odeci i drzanju. Obilezje njegove vlasti je srebrni stap s ugraviranim "semnom", simbolom koji se sastoji od pet ritualnih figura: nijako (tomahavk), sunce, mesec u prvoj cetvrti, zvijezda i krst. Stap se zavrsava srebrnom jabukom.

Cigani su nasledili mnoga zanimanja i zanate od svojih predaka, koje su naucili u Indiji, Iranu i Jermeniji, zemljama bogatim gvozdjem i drugim rudama. S tim znanjima su dosli u Malu Aziju i Evropu i tu bili kovaci, ali i rezbari, korpari marfari i muzicari. U vreme njihovog dolaska na Balkan, lokalno stanovnistvo, uglavnom zemljoradnici, smatralo je bavljenje nekim zanatom ispod dostojanstva, sto je dobro doslo Ciganima zanatlijama, narocito kovacima. Medjutim, kako je u to vreme potreba za zanatlijama bila ogranicena, grupe kovaca su morale da se podele i nasele u razlicitim selima i gradovima. To se odnosilo i na druge vrste zanatlija. Kao posledica toga, izvesne grupe su s´ vremenom zaboravile romski jezik i delimicno izgubile i druge etnicke karakteristike kada su pocele da se miesaju s ostalim stanovnistvom.

Medju prvima koji se na ovakav nacin naselili bili su Tamari, grupa Cigana kovaca. Ovaj proces nije mimoisao ni druge ciganske grupe i omogucio je da nastanu razlike medju njima: u boji koze i opstem fizickom izgledu, u oblacenju, vjerovanjima i jeziku-jedinom ciganskom "pravu po rodjenju".

Od drevnih vremena Cigani su morali da uce jezik sredine u kojoj zive i pravila koja tu vladaju. Iz iskustva su naucili da se moraju sluziti lukavstvom da bi opstali.

"Ako hoces da prezivis, moras biti djavo!", kaze jedna ciganska poslovica. Drugo pravilo je: "Ti si Ciganin, a gadzo je gadzo". I, najzad, postoji upozorenje: "Cigani se dave u plicacima". Ove tri izreke sumiraju kodeks ponasanja Cigana u drustvu-sve drugo je, smatraju oni, predodredjeno sudbinom.

Malo je konfuzna ova legenda na pocetku. Mozda je do slobodnog prevoda Prava prica ide ovako:

Neki mag je upozorio indijskog kralja da ce neprijatelji napasti njegov o kraljevstvo i unistiti mu porodicu. Medjutim, napadac ce biti nemocan napadne li Rome. Kralj je zato pozvao romskog poglavara i u tajnosti mu poveri jedinicu kcerku, Gan. Nju je trebalo da romski poglavar odgoji u bezbednosti kao svoje dijete. Gan je odrasla u istoj satri sa poglavarevim sinom Cenom (chen=mindjusa) Jednog dana umre poglavar a romsko pleme natera Cena da se odmah zeni. Cen je odbijao sve ijednu od djevojaka koje su mu nudili i zaprijetio je da ce se ubiti jer voli samo svoju "sestru". Cenu je tada majka saopstila da Gan nije njegova sestra, ali da mora cuvati tajnu jer bi inace osvajac ubio Gan kao kraljevu kcer. Pleme se podijelilo u dva tabora. U prvom su se okupili oni koji su u svemu podrzali novog poglavara a u drugom oni koji su ga zbog braka sa sestrom osudjivali i ne priznavali. Taj drugi tabor protjerao je Cena i njegove sledbenike iz indijske zemlje. Otada Cen i njegovi sledbenici lutaju zemljinim sarama jer ih je veliki mag prokleo da nikada ne prespavaju u istom mjestu, da ne piju vodu dva puta s istog izvora i da nikada ne pregaze istu rieku dva puta u istoj godini..

Riec "obicaj" ne postoji u romskom jeziku, svi oblici i norme ponasanja koje se tradicijom prenose, oni tumace riecima: "Nasi stari su tako radili i mi radimo tako. Tako treba da bude". Pa ipak, obicaji prate Cigane od kolevke do groba. Kada se dete rodi, "uvodi" se u svet presjecanjem pupcane vrpce. Prvo mu se na glavu stavlja crvena krpa, a zatim mu se crveni vuneni konac vezuje oko ruke i pravi mu se crvena amajlija. Sve to se radi da mu se osigura srecno djetinjstvo. Poslije sedam dana sudjaje (urme) odredjuju sudbinu deteta, i majka ne sme da spava te noci "da detinja sreca ne bi zaspala"..Prema predanju sudjaje zive na dvoru kraljice Kasali, koja "tka kosulju dobre srece". Zajedno s kraljicom one su sagradile dvorac gigantske ptice Carani, koju proguta vatra svakih 999 godina, a ona se onda ponovno radja iz pepela, kao feniks.

Prema predanju, novorodjence treba najpre da posisa desnu dojku, zato sto je u ciganskoj tradiciji desna strana "dobra strana", srecna, prava strana, kao sto samo ime caci rig kaze. Mnogobrojni obicaji prate zivot dteta do puberteta, kada se raznim obradima uvodi u svijet odraslih. Tradikcionalna ciganska svadba sacuvana je do danas u Kalderasa i Lovara. U ovoj ceremoniji mladozenja kleci na levom koljenu, a mlada na desnom, okrenuti licem licu. Kum stavlja komadice hljeba na njihova koljena i posipa ih solju. Mladozenja ustima uzima hleb sa mladinog koljena, a ona sa njegovog. Dok jedu hljeb, kum peva "Neka vas prati dobra sreca. Cak i da hleb i so postanu neprijatelji, vi zivite u sreci i slozi".

Najzad, postoje i pogrebni obicaji, koji poticu iz mnogih verovanja i praznovjerica. Konkretna pogrebna svecanost je obicno onakva kakvu veroispovest kojoj je pokojnik pripadao, nalaze (islam, katolicanstvo, protestantizam...), ali pored toga postoje i obicaji koji su vezani za verovanja Ciganina, od kojih je najjace vjerovanje u vampire.

Medju mnogim obicajima isticu se svecanosti vezan e a Bibijaku i Crnu Saru, koje obe vode poreklo od indijske boginje Durge. Njih slavi samo nekoliko plemena (Gurbeti, Kalderasi, Kalesi), dok su Cigani muslimani potpuno zaboravili ovo bozanstvo. (U mom nekadasnjem komsiluku, zivi nekoliko ciganskih porodica, tzv. medju tamosnjim stanovnistvom "belih Cigana"... ni najstariji od mojih komsija Roma ne zna ciganski jezik niti svoje nekadasnje obicaje i bozanstva. Poodavno vec su primili Islam i ponasaju se u skladu kako ta religija nalaze).

Bibijaka je bozanstvo koje zivi u sumi ili u visokim planinama, veca je od obicnih smrtnika i blista kao da je od suhog zlata. Leti nevidljiva nocu, ulazi u kuce i cerge i prikazuje se samo izabranoj nekolicini postenih ljudi. Zamislja se kao bogata i prelijepa, nikad ne govori, ne jede, ne pije. Ako negde zavlada bolest, ona dolazi i odnosi bolesnog. Ali ako Ciganin odsece i pojede uho psa ili macke ili praseta, ona ga ne moze dodirnuti. Bibijaka se slavi u martu. Crna Sara (meni omiljena ciganska bozica) u maju, kada hodocasnici iz celog sveta dolaze u Sent Mari de la Mer, na jug Francuske. Crna Sara se iznosi iz talasa, dok se Bibijaka slavi oko neke vocke, obicno kruske, koja se onda naziva Bibi, po boginji. Pre proslave drvo se ukrasava cvecem i crvenim trakama, a na dan svetkovine na zemlju oko drveta stavi se posna hrana (riba, pirinac, pasulj itd.) i alkoholna pica. Svetkovina pocinje paljenjem sveca i pevanjem molitava ("Za zdravlje Bibijake i srecu Cigana!"). Onda domacin proslave, svake godine drugi, sluzi muskarce, zene i decu hranom i picem. Oni ga blagosiljaju, a on im blagoslov uzvraca. Onda ljudi odlaze kucama i nastavljaju slavlje do mraka, kada se svi okupljaju na veceri kod domacina proslave.

Djurdjevdan, "cigansku slavu", 6. maja slave gotovo svi Cigani, cak i oni koji su primili muslimansku veru i obicaje. (taj obicaj se odomacio i medju muslimanskim delom stanovnistva!

Do toga dana Cigani ne jedu jagnjetinu, posto je sujeverno verovanje od drevnih davnina da jeduci jagnjetinu pre Djurdjevdana, covek jede meso svoje mrtve djece. Jagnje se kolje pre izlaska sunca. Prvo se glava porodice zahvaljuje Bogu sto ih je sacuvao u toku zime, a zatim okrece jagnje u pravcu sunca i nudi mu vodu da ga napoji. Ovo cini da bi mu jagnje oprostilo sto ce biti zaklano. Kada sve ovo uradi, domacin maze krvlju zaklanog jagnjeta celo svakog ukucanina, "mete" = cisti kucu
jagnjecom kozom, a samo jagnje ukrasava vrbovim grancicama. Cigani veruju da jetra jagnjeta zaklanog na Djurdjevdan ima magicnu moc.

Pojam srece je centralni pojam ciganske kulture. Iako su prihvatili religiju zemlje u kojoj zive, Cigan i su u mnogome ostali verni magiji, koju diele na bahtali i bibahtali, odnosno na "bielu" i "crnu" (srecnu i nesrecnu,) zavisno od toga sta covek zeli da dobije, koriste se razna sredstva, ciji su znacenje i uloga odredjeni magijskim sistemom....