Autobusi prolaze, menjaju se i na svakih nekoliko minuta neki novi kreće, neki novi polazi u neko novo mesto, u neki novi grad, noseći sa sobom ljude, i sa njima njihov prtljag,u kome poneki ostavljaju za sobom ono što žele da zaborave, a poneki samo nose sa sobom ono što vole, dok drugi nose prazne torbe nadajući se da će ih napuniti nečim. Ja samo sedim ovde i posmatram ih, mladi, stari, sa ukusom, bez ukusa, sa različitim stilovima oblačenja, neki sa pirsingom i golim stomacima, neki sa rolkama i dugačkim suknjama, neki tužni, neki srećni, neki pomalo zbunjeni, neki začuđeni, neki plaču, neki se smeju, a neki samo uzdišu nemoćni da bilo šta drugo urade. Gledam porodice koje se grle, gledam nestašnu decu, gledam samca koji sedi zadubljen u novine, čoveka koji je možda nekom deka, posmatram trudnicu koja sa ljubavlju mazi svoj stomak, skitnuci koja traži da mu udele neku paru, gledam dete kako plače nad prosutim kokicama, ženu koja iznervirano traži svoju kartu, jedan par kako se ljubi, jednu devojku kako se svađa sa nekim preko telefona, jednog dečka kako sa napetim izrazom na licu pokušava da shvati nešto što mu je zapisano u svesci. Vetar duva noseći razne mirise, sa njima i razne zvukove. Zvukove grada, zvukove automobila, plača, pevanja, zvukove najavljivanja vožnje, smeh. Osećam mirise hrane, cveća iz obližnje cvećare. I tako se osećam živom, kao da pripadam ovom gradu, kao da sam deo njega, kao da sam i ja ovaj papir koji leži na ulici, ova cigla što se nalazi na zgradi, ovaj telefon u govornici, i ova sijalica na stanici, kao da sam ja jedan deo grada koji je sada njemu podčinjen i koji njemu pripada nemoćan da bilo gde pobegne. Autobusi se smenjuju i prolaze, a ja sedim ovde i posmatram ih posmatram ih i iščekujem, iščekujm da vidim to lice, to lice koje čekam ovde poslednjih pet godina, to lice koje se nadam da ću ugledati kako izlazi iz autobusa, koje mi trči u susret i ljubi me, grli me i vrti u krug. Koje mi šapuće da sam mu jedna jedina, i da ne postoji ni jedna druga. Sedim ovde i iskrivljujm vrat, autobus staje, vrata se otvaraju, a ja čekam iščekujem, tražim i očekujem, ali ništa i dalje nema, pokunjeno spuštam glavu i uzdišem, vadim iz torbe kalendar i sa uzdahom prežvrljavam još jedan dan, još jedan dan koji je prošao, još jedan dan koji sam izgubila, još jedan u nizu od već pet godina, ali ne posustajem, ne odustajem, jer je možda baš sutra taj dan kada će se vratiti.Ustajem i sa poslednjom nadom bacam pogled na autobus. Videvši da nema nikoga skrećem pogled i odlazim, okrećem mu leđa i nestajem. Autobus se okreće i odlazi u garažu, a iza njega stoji čovek, nečiji muž, traži nekoga gleda levo desno i očekuje. Sa nadom gleda okolo ne bi li video onu koja mu je jedna jedina, onu koju bi sačekao sa raširenim rukama, poljubio je i vrteo je u krug, onu kojoj bi šapnuo da mu je jedna jedina i da mu ni jedna druga nije potrebna. Gleda okreće se, ali nje nema. I sa uzdahom cepa poslednje pismo od nje. Napisano pre pet godina, okreće se i odlazi do šaltera, kupujući novu kartu krećući dalje, i sedajući u novi autobus koji kreće. Seda do prozora i posmatra taj grad koji mu je nekad bio dom, taj papir na ulici, ciglu na zgradi, telefon u govornici i sijalicu na stanici, i pita se da da li će ikada više videti to lice. I na trenutak pre nego što je zaspao, u poslednjem pogledu mu se učinilo da baš na tom semaforu gde stoji autobus stoji ona, njegova draga. Odmahnuo je glavom, zatvorio oči i nastavio da spava pomislivši da ponekad usnimo ono što želimo na javi. Ona je stojala na semaforu gledajući kako automobili prolaze, i po neki autobus, pogledavši ka njemu, učinilo joj se da je videla to lice tako joj dobro poznato i posle svih tih godina. Zeleno se upalilo i ona je prešla ulicu, pomislivši da ponekad umislimo ono što najviše želimo da se desi. 26.09.2010. MG