Friday, November 19 - Znam, ne valjam !

Jutros sam unovchila svoj rad. Iako je bilo rano ( makar za moj pojam), red u poshti se nagomilavao vrtoglavom brzinom. Sinoc sam partijala do neko doba, pa me je jutros podigao samo osecaj entuzijazma, da se moj rad na kraju isplatio. I to debelo.

Pre chetiri godine, kada sam zaplivala u vode u kojima sada ronim, nishta mi nije pokazivalo da ce biti uspeha. Ali, za razliku od mnogih koji su odustali, ja sam strpljivo grickala hartiju i troshila mastilo. Navikla sam na kritike, neshto manje na pohvale, ali najvishe sam navikla na tishinu. Na cutanje onih koji bi trebalo, koji bi morali kazati makar jednu.

No, eto...nekoliko godina kasnije, oglasili su se. I reshili da sam dovoljno dobra da mi posvete svoju dragocenu paznju. Sada, to ne znachi ni upola koliko bi znachilo na pochetku. Koliko bi dalo krila i podstreka. Danas, jutros..ovoga kishnog novembra, to znachi samo logichan sled.

Postala sam imuna na sujetu i euforiju. Postala sam i manje radosna kada se trud moj isplati, jer ochekujem da se isplati.

Kada je ovaj broj izashao , sa mojim imenom odmah ispod urednikovog, shvatila sam tek tada da sam se odmakla od nulte tachke. Dok sam prolazila hodnikom, i videla ljude koji chitaju prve strane, znala sam da nije uzalud. Nikada nije ni bilo, zar ne?

Monday, November 8 - ...my not so perfect day....

Savrshen dan je pocheo mojim negodovanjem. Bilo je isuvishe rano kada je telefon zazvonio, isuvishe rano da otvorim ochi, a kamoli usta. No, kako sam taj poziv chekala unazad nekoliko dana, javila sam se sa neochekivanim entuzijazmom, za to doba dana.

" Krenuo sam. Vidimo se za sat" - jednostavna rechenica koja ne trazi odgovor. Savrsheno.

Sledecih sat vremena potroshila sam na sminku, chetku i suknju koju je trebalo ispeglati do savrshenstva. Kako se dugo vremena nismo videli na dnevnom svetlu, pozabavila sam se i obrvama koje su shtrchale.

Skuvala sam kafu, napravila tost i ukljuchila rachunar , da vreme brze prodje. Sa televizora je dopirao glas jutarnjih voditelja,i krajichkom uha sam slushala nebuloze koje stavljaju u jutarnji program.

Prevrtala sam online izdanja Novosti, dok mi je u mozgu otkucavalo poslednjih pet minuta. Sat je isticao, a od automobila ni A. Trebalo je da je stigao, medjutim jok.

Nakon sat i po vremena, zazvonilo je zvono, i ja sam istrchala u savrshen dan.

No, tek sam, na svu svoju muku , shvatila kasnije, koliko su mushkarci zajebani igrachi kada je rech o kupovini.

Slazem se da treba isprobati milion kombinacija , pre nego se odluchish za neshto da kupish. Slazem se i da treba probati u svim bojama, kako bi videli koja je najbolja, ali da neko pola sata razgleda jedne obichne crne pantalone, koje mu inzvaredno stoje, e to moje ochi josh videle nisu. I da bi tragedija bila josh veca, na svaki minut me je pitao " I, shta mislish?", a ja sam svaki minut odgovarala istu stvar " Divno ti stoje. Uzmi ih !".

Kada smo reshili problem sa pantalonama, na red je doshla kravata koju je tako zarko zeleo da kupi. A da se razumemo, njemu apsolutno ne stoje kravate.  I tu je bilo ubedjivanja oko 2 sata, i na kraju je popustio. A onda je bacio bombu !

" Znash, ja kada sa kevom idem u kupovinu, ona mi sve lepo nadje, raspituje se, sve zna... a vidi ti shta radish?! "

Malo je falilo da ga puknem preko obraza, onako majchinski.

No, kako je dan odmicao, kese su se mnozile. Moj glas je otishao dodjavola, sminka se razmazala, a kosa poprimila neku novu dimenziju. Dok je on furao smeshak kroz grad.

Kada smo, predveche stigli kuci, on je sav vazan rekao " Ljubavi, shta si spremila za ruchak, mrtav sam?"

E tada je dobio jastukom u glavu. Ima li kraja njegovom bezobrazluku, pitala sam se dok sam spremala meso !

Veche je, za razliku od dana, proteklo mnogo mirnije... sa dosta tople kafe za mene, i chokoladom za njega.

Ovog puta nije smeo rech da mi kaze za cigarete koje sam vukla s vremena na vreme, jer je , pametnica, znao da se posle toga ne bi lepo proveo.

Otishao je u zoru, a ja sam tek tada shvatila da , iako predjashnji dan nije bio savrshen kao shto sam ochekivala, iako me boli svaki mishic u telu, iako sam izgubila deset kila zivaca.... pocheo je da mi nedostaje i pre nego je krenuo.

Prokleta ljubav.

Sunday, October 31 - gde smo dosli, a gde smo se zaputili...?

NIN ga nece objaviti. Ubedjujem je  vec nedelju dana da pucamo u prazno, ali ona i dalje nastavlja po svome.

Kada smo pochele sa istrazivanjem, sve se svodilo na jedno - solidno iskuckati tekst, "navatati" shto vishe sagovornika i stici na vreme. To je najbitnije - poshtovati rok.  Urednik je, kao i svakog meseca, zdushno disao za vratom, jer u nashim rukama bio je noseci tekst broja. Naslovnica. Prve strane i 5 punih shlajfni.

No pressure.

Ponedeljak, rano jutro. Redakcija, kafa i telefon. Chinilo se beznadezno:  prazni razgovori sa PR menadzerima, i sekretaricama svih mogucih " velikih" stranaka u Srbiji. Od intervjua ni I.

Kasnije u toku dana, sve je bilo zakazano.

Narodna Skupstina, osamnaest chasova i akreditacije za nas dve. Bingo!

No, kako se njoj chinilo, odradila sam tezi deo posla, ali ja sam znala bolje. Muchenje je tek pochelo.

Sa , na brzinu, skockanim pitanjima, uputile smo se na sporedni ulaz Skupshtine, a onda liftom do prvog sprata.

Debela, dupla vrata, na kraju dugachkog mermernog hodnika, razdvajala su nas od poslanichke grupe Demokata. Ushle smo hrabro.

Ona je rekla da ce voditi razgovor, a ja da slikam. Shio mi ga Djuro !

Prichala je ona, priznajem, ali o nebitnim stvarima. Diktafon je ulazio u trideseti minut snimanja, a mi od toga nismo mogle izvuci ni cele tri rechenice.

Ubacila sam svoja pitanja profesionalno, a gospodin Poslanik je na njih odgovorio kratko i koncizno. Nisu mu prijala pitanja, videlo se.

No, nakon Demokrata, zakucale smo Socijalistima. Tamo smo bile ponudjene kafom ukupno tri puta, a signor potpredsednik partije nas nije udostojio nijednog odgovora. Chak ni kada sam se novinarski osmehnula. Samo je frknuo i otishao u svoju kancelariju.

Ja sam ostala sa portparolom, dok je ona zverala okolo .

Gospodin portparol je rekao mnogo stvari,od toga je 70% bilo lazi. Nishta za ne ochekivati.

Iz Socijalistichke pecine otishle smo sa nekoliko dodatih brojeva u telefonu, nekoliko osmeha i malkice povredjene sujete. Potpredsednik ce mi pasti shake kad-tad.

Sledeci su bili Liberali. Njih smo prvo potrazili u stranci, gde je Ona prvo pritisla svetlo umesto zvona, zatim kucala na vrata, a onda tek pozvonila. Zbunjena sekretarica, koju godinu starija od nas, nije znala ni gde je Cheda, ni da li ce se vracati. Ostavili smo kontakt i pohitale u Skupshtinu.

Tamo smo ih nashle u njihovom kabinetu , ali od Chede ni traga ni glasa. Tada sam se zapitala koje li je njegovo radno vreme. Ima li ga?

No, kako su nam i tamo uzeli brojeve telefona, JMBG, i otiske zuba, shvatile smo da ce tekst morati da prodje bez liberalne opozicije.

Ali DSS nas nije izneverio. Sa gospodinom Potpredsednikom sam imala iscrpljujuc intervju, u kome mi je, izmedju ostalog objasnio da je danas u Srbiji velika tolerancija za korupciju, jer je ljudima to postala normalna pojava. Ne znam za ljude, ali njemu verujem da jeste.

Koshtunicu nije ni spomenuo. Ja nisam pitala, a diktafon je otkucao sat vremena.

Tekst smo kuckale na raspaloj tastaturi mog laptopa,u zagushljivoj redakciji. Ispalo je neshto, to neshto ce biti objavljeno, a nakon toga slede posledice.

Kritike ce biti, verujem vishe negativne, ali neka. Shto nas ne ubije, ojachace nas.

Ono shto sad predstoji, jeste da ubedim svoju koleginicu da nismo dovoljno sposobne da ovaj tekst o desetogodishnjici demokratskih promena u Srbiji objavim Srbiji. Narochito ne u NIN-u. Tamo ionako imam neprijatelja.

Tuesday, October 19 - Walking in Memfis

Jesen se dokotrljala u Beograd. Osetila sam je u tramvaju koji se vukao po Bulevaru. Primetila sam je po lishcu koje je opadalo duz ulice i po vetru koji je njihao isecheno granje. Na Bulevaru nema vishe lishca, jer nema ni drveca. Sve je to leto odnelo. I politika. Sve po malo.

Ljudi naprasno postaju nervozni u jesen. Kao da se sva tuga i stres nakupljen tokom leta ( ako je to moguce), istresu u jedan tmurni jesenji dan.

Ljudi ne vole jesen. Ne vole kishobrane, a josh manje kapuljache. Ne vole kishu koja ume rominjati po celi bogovetni dan, i uspavljivati ranoranioce. Ljudi ne vole mnogo stvari.

Ljudi ne primecuju promenu palete boja koju donosi jesen. Nemaju vremena da zastanu i udahnu jesenji vetar. Ovo doba godine je uvek prebukirano sastancima, poslovima, zurbom.

I sad se osecam kao da pishem sastav u shkoli na temu " Jesen u mom kraju", ali ne mogu a da ne napishem nishta o njoj.

Volim je.

I uzivam.

Tuesday, October 12 - Vasharje i svinjarije

Prvo je kamera prestala da radi. Autobus je sa glavne stanice polazio tachno u pola 4. Nisam stigla da shvatim problem, pa sam ishla na foru - snacicu se vec. Diktafon mi je nevino stajao u torbi.

Negde na sred auto-puta, shvatila sam da su mi pitanja ostala na stolu, pored pune sholje kafe, koju nisam stigla da ispijem, jer sam bila prezauzeta ugovaranjem razgovora.  Baterije u foto-aparatu nisam imala, ali sam bila sto poto sigurna da su mi negde u torbi. Neotpakovane.

U busu memljivo i sparno. Iako je napolju duvala hladnoca, unutra je bilo kasno leto. Zagushljivost koju je potpomogao miris rakije sa obliznjeg sedishta, bila je na nivou.

Stigla sam tri cela sata ranije. Vashar je vec bio u punom jeku, shto sam mogla primetiti po zvucima neumornih trubacha, i mirisima prasica koji su se okretali na raznju. Kupus je doshao tek neshto kasnije, kako sam se priblizavala samom centru.

I ovog puta me je osecaj za modu duboko izneverio. Chizme sa malom shtiklom su bile promashaj za blato i kaldrmu, a jakna nije zashtitila kosti od hladnoce ni malo. U Beogradu nije tako hladno,choveche !!

No, imajuci u vidu maler koji me je pratio od samog jutra, glava je propisno pochela da me boli, dok kaffetin i ostalu hemiju, naravno, nisam ponela. Chvrsto reshivshi da mi to ne pokvari plan, krenula sam u obilazak grada, koji sam do tada obishla u vishe navrata.

Nakon pola sata, prva osoba koju je trebalo intervjuisati - otkazala. Razlog - gay parada u nedelju, dotichni je vodja desnicharske grupe ! I potpuno nije bila vazna chinjenica da sam ja htela o sasvim drugoj temi da razgovaram. Pomoci nije bilo.

Tri sata kasnije, doshlo je drushtvo u velikom broju. Indijski orah koji sam , neshto ranije, smazala, buckao se u stomaku, dok se bol u glavi nenajavljeno pretvorio u muchnu migrenu.

Doshao je i on, sav nalickan, i lep...dok sam ja mirisala na kupus i dim. Kupio mi je karamelizovanu jabuku i cmoknuo na brzinu.

Zajedno smo chekali koncert, koji je po srpskom pravilu - kasnio. Jedna pametnica iz nasheg drushtva je chitavu grupu postavila ispred zvuchnika, pa su mi prvi akordi delovali, u najmanju ruju, kao granate. Muchnina je dostigla kulminaciju.

Kao poslednju nadu, izvadih iz torbe aparat, kad ne lezi vraze, od baterija ni B, a kiosci odavno pozatvarali.

Pevachica je sa bine udarala taktove, klavijaturista dizao i spushtao tonove, a ja sam pochela da brojim sekunde do pucanja mozga. Na svu moju muku, on me je neprestano grlio, shto i nije bilo tako loshe, jer mi je i dalje hladnoca duvala telom, ali nisam mogla da se pomerim. 

Jedva se nekako izvukoh da ispushim jednu , daleko od zvuchnika i ljudi koji mrmljaju pesme, kad eto njega.

-Baci tu cigaru luda zeno !! Bolje grickaj ove bombone shto sam ti kupio.

Samo sam ga pogledala i povukla poslednji dim.

Pola sata kasnije, vozio me je kuci, dok sam ja glavu drzala u kesi. Muka se izruchila onako kako je znala.

To nije prestalo do ranih jutarnjih chasova..tako da zvanichno 47.Oplenachku berbu mogu opisati kao - sumadijski koshmar.