...i svako ko bi pokushao shta slichno,ispao bi budala. E pa, ja sam ta budala ispala nebrojeno puta. I nisam se smirila dok nisam pokushala i nemoguce.
A onda sam plakala. Plakala sam kao kisha novembarska, ono kada se provali nebo pa ne staje po nekoliko dana. Eto, toliko sam plakala. I kidala sebe. I kidala sve oko sebe. I pokidala razum.
Sve je to dobro smishljen scenario zivota, na koji sam ja nasela poput izgubljene ovchice.
Sve je to tvrd orah na koji sam se spotakla u tolikom nestrpljenju. Zbog nesmotrenosti ne zashtitih sebe, zato sam kolena poderala do kostiju. I na tako klimavim nogama krenula put ljubavi.
Suvishno je reci da daleko nisam stigla. Bauljala sam po istom blatu mesecima, da bih se na kraju navikla. Na blato,na kaljugu, na prljavshtinu. Dok je on stajao pod staklenim zvonom i podsmeshljivo odmahivao glavom. Upirao prstom na moje strahove i ceznje...
Uzimao me je samo onda kada sve drugo na svetu stane. Dok se zivot kotrljao, gurao me je u senku, jer tu je zeni mesto, zaboga.
A kada vrisnem, kada zapishtim od bola i sramote, kaze da sam prostakusha, da sam razmazena do nerava.
Razmazena jer hocu da sam jednaka.
Razmazena jer za svoju datu ljubav, trazim isto zauzvrat.
Razmazena jer sam dushu ogolila, i trazim da on to isto uradi.
Prostakusha jer umem da opsujem, onda kada bi trebalo da cutim.
Izgubila sam sebe , u potrazi sa njim. Iskasapila sam karakter , da bi vishe i jache voleo. Da se ne bi osetio manje bitnim i vaznim...da bih pothranila mushki ego, koji je rupa bez dna.
Umrla sam u svojim ochima.
"Odjednom ces shvatit sve
Kako nigdje nema plamena tvog
Poput mrtve rijeke svijet tece
Bez cilja svog"
Monday, September 27 - ..oprosti mi moja rano , rana....
Danas sam za nijansu pametnija nego juche. A za kilometar mudrija nego pre godinu dana. Tako to valjda s godinama - bore i mudrost. Nishta to nije dato, sve se stiche.
Danas brinem o sebi. O drugima neshto manje. Ionako se svako bori za sebe, za svoje snove! Prestala sam da izigravam dobru vilu, jer to odavno nisam. Danas imam samo rame za plakanje ( polovno, jer su ga iskoristili do maksimuma), i poneku rech utehe. Nishta vishe! Ne mogu, i ne zelim vishe.
Danas prestajem da budem objekat. Ja sam ta koja odluchuje, ta koja bira.
Ove jeseni sam vishe nego ikad svoja. Neutralna od sveta. Izopshtena i izolovana. Jacha i nesalomiva. Dosta je bilo ! Nema vishe stisnutih zuba, nema zaustavljenih suza...nema bre vishe tuge. Zabranjujem je ! Proterujem je !!
Ne zelim da se pretvorim u jednu od onih osoba koje prave oltar svom bolu, koje drugima serviraju svoju nesrecu, a u sushtini uzivaju u istoj. I pre cu nestati nego shto cu dozvoliti da neko uopshte pricha o mom bolu. On je moj, i ja cu ga nositi. Ako uopshte i imam bol.. Vise se ne secam ni kako ga razlikovati od sirove sadashnjosti.
Necu vishe tapshati na loshim predstavama, i cutati kada ljudi krenu navlachiti svoje maske. Loshe su skrojene, josh gore su im uloge.
Sa zadovoljstvom cu chekati onaj dan kada cu sresti Choveka i rukovati se sa njim. Sve ono shto sam videla su same kopije ljudi . Izbledele i izbushene. Izgubljene u prostoru i vrednostima.
Ne zelim vishe ni korachati medju robotima. Ni takmichiti se sa prijateljima ... ne zelm ni govoriti o lepoti i prolaznosti. Ne zelim meriti vreme. Mrzim satove.
Kupicu balon i leteti po planeti. Na svakom mestu cu kupiti uspomenu, dok ne pretovarim balon, pa moram putovati vozom. Volim vozove, oni najbolje opisuju zivot.
Od danas cu ljubavisati samo sa svojim ispisanim redovima. Oni su uvek samo moji, ne mogu me izdati. Moze se ziveti u samoci, pishuci. Samoca je inspiracija i nije uvek nezeljena. Moze biti ispunjena zivotom.
Thursday, September 23 - ..more od olova..i nebo od borova...
Mislim da nikada necu shvatiti ritam kojim pesnici kroje svoje
redove. Pokushala sam, ali ne umem naci taktiku kojom sklapaju sasvim obichne rechi u najneobichnije stihove. Nikada necu
razumeti rimu. Ni onu tanku nit koja povezuje pesnika i
chitaoca..pesnika i strofu...pesnika i dushu...
Mozda ja jednostavno nemam dushu pesnika. Mozda nemam talenta u prstima i mashte u mislima.. Pesme se ne mogu nauchiti..pesme se osecaju, znaju srcem.
Treba evoluirati do pesnika... Treba osetiti bol, radost, ceznju...i po njima krojiti ... treba razumeti stih.
Svaka pesma mora sadrzati deo tebe, deo tvoga bica... i sebe delish u svojim pesmama. Ogolish dushu i oderesh kolena. Zaronish u sebe, duboko...i izvuchesh na povrshinu ono vredno... Poput gline ga oblikujesh na pokretnom tochku...rukama, usnama... I chekash da nastane..
Treba sazreti do pesnika. To je , smatram, vrhunac literarne umetnosti. Kada sazrish kao pisac, pochinjesh da se oblikujesh kao pesnik...
Imam utisak da je pesnikova dusha uvek pomalo samotna..pomalo odsutna, romantichna i realna. Nadasve sanjalachka...
Pisala joj je o svojoj ljubavi dugo i nashiroko. Neki put i po nekoliko elektronskih stranica. Opisivala je u detalje kako su se sreli, gde ju je zaprosio, i koliko karata ima prsten. Iako isprva nije htela, ipak je dodala i to da ce venchanje biti na jesen, i da je izabrala venchanicu. Uljudno, mada bez mnogo entuzijazma, ju je pozvala na verenichku zabavu koju su pravili sledeceg vikenda.
Pismo je uvek zavrshavala poljupcem i srdachnim pozdravom. Svaki put kada bi kliknula na SEND, srce bi joj se steglo. Ali vrlo dobro je znala da je tako najpametnije, gluma se mora nastaviti.
*
*
*
Sa druge strane zice , Sandra je sa zarom u ochima preletala stranice. " Zaprosio me je vrlo romantichno, znash ti njega..." - frknula je. Ispila je josh jedan martini nasula ponovo u chashu. Sedeci u svojoj sobi, sa sholjicom kafe i cigaretom, celim telom je mogla osetiti ljubav koju je Ivana osecala prema Aci. No ipak je mnogo intezivnije osecala Acine poljupce i zagrljaje, neki minut ranije. Sva se prepustila uzitku tog secanja da je zaboravila da odgovori.
*
*
*
Ivanino srce je lupalo sve jache dok je chekala da Aca dodje. Znala je da nema vajde da se svadja shto kasni, i da joj je bolje da cuti. Ponovo. Sve dok cuti i zmuri na istinu, bice onako kako treba da bude. Ne sme cheprkati po istini.
Sretnu se dva, ne tako genijalna uma ( jedan mushki, drugi zenski), i od dosade ne znaju sta ce. Vec su neko dobro vreme zajedno, i monotonija je krenula da kucka o prozore.
Sede oni tako na kauchu i grickaju kokice uz neki dosadan film koji je ona odabrala, utishali su ton na tv-u jer je film shpanski, a sa kompa peva Rihanna.
U neko doba, on krene da promeni pozu sedenja, "zbog ukochenosti vrata i glavobolje", i prospe celu chiniju kokica. Ona ga samo iznervirano pogleda, i pochne da ih skuplja. Njega uhvati napad smeha, jer dok se sagla da pokupi kokice, zadnjica joj je izgledala ogromno u haljini tri broja vecoj, koju je bacila na sebe.
Ovog puta su se kokice nashle na njegovoj glavi.
Posle jedne partije rvanja, njih dvoje opet na kauchu, ovaj put u lezecem stavu.
" Znam shta bismo mogli da radimo"- kaze mushki mozak.
" Ajde, prosvetli me"
" Jel josh uvek imash onaj aparat?"
" Da, imam. " - odgovorila je.
" Pa poshto za nekoliko dana idem u vojsku, i vrlo retko cemo se vidjati, hocu da ponesem tvoje slike tamo, da te ne zaboravim"
" A nemoj sad, vidi na shta lichim..."
" Hocu takvu da te imam, musavu od soli i kokica, rashcupanu i u toj prevelikoj haljini"...
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." Marilyn Monroe
