Nisam mu dozvolila da kaze sta je hteo. Nisam dozvolila sebi da cujem ono sto je trebalo odavno da cujem od njega. Reci kajanja i tuge. Nisam dozvolila da njegova bude zadnja, da se u tri recenice izvuce od krivice.
Nisam mu ni nabijala krivicu, osecala se u glasu. Ali nije zasluzio da kaze, da olaksa sebi. Nije zasluzio ni malo.
Uostalom, ja sam ta koja je njega pozvala. Meni je trebao taj razgovor, poslednji, najtezi. Pozdravni. Ja sam pogazila svoju rec, svoj ponos i poslednji put okrenula njegov broj. Ja sam zasluzila da govorim, ne on.
I rekla sam. Sve sto je lezalo na dusi i van nje. Rekla sam za sve, priznala tugu, ocaj i bol. Priznala i ljubav koja jos postoji u meni, daleko ispod, potisnuta razocaranjima, izdajom i suzama.
Ja sam ta kojoj je trebalo olaksanje.
On je nemo slusao i na kraju mi rekao da sam dzukela. Smejao se, a i ja sa njim. Od muke, od teskobe. Smejala sam se neiskreno, usiljeno.
I rekla - nikad vise. Ni u najludjim snovima, ni na najtreznijoj javi. Nikada ! Ni onda kada mu budem toliko nedostajala da ga svaka kost u telu boli. Ni onda kada ga zivot bude samarao, kad nikog ne bude bilo. kad ne bude bilo ni utehe. Cak ni tad. Nikada vise moj broj, nikada vise moj glas.
Zarekoh se, pred njim - izbrisacu ga iz zivota. Kao da nije ni postojao. Jer svako secanje boli, svaka slika pece, svaka misao kida. Zato - nikada vise.
Sada umem bolje, mogu pametnije. Sada, od propalog sna gradim nove, sitnije snove. Ne treba covek biti pohlepan. Treba zeleti manje, a raditi vise. Treba znati zasto i cemu sve to. Treba ziveti otvorenih ociju, a ne zmureti na svoju nesrecu, a ne negovati svoje rane i njegove grehove.
Pogresio je. Povredio me kako niko nije. Bacio je sve ono sto je trebalo biti nase, celu buducnost. Zgazio snove, zatrovao sve. Odustao. E to najvise pece, to odustajanje, dizanje ruku...
Supljina. Velika zjapeca crna rupa. Na mestu gde je nekad stajalo, cvrsto i nesalomivo, sad je otkinuto, zdrobljeno i izgazeno. Kaljavim cizmama. Na najgori moguci nacin. Prostacki i neoprostivo.
Mozda se nisam uhvatila u kostac sa situacijom na pravi nacin. Mozda sam sve radila pogresno, verujuci da ce jednom biti svejedno, da ce se rupa popuniti manje bolnim i znacajnim stvarima. Ali ona stoji otvorena, posoljena, dosadna.
Svakoga dana, svake noci tu je da podseti , da zapece. Ta rupa koju ne mogu zaleciti. Kao otvorena rana iz koje i dalje lipti krv na sve strane.
Mislila sam da se covek moze navici, da moze prevazici ako ima jaku volju i jak stomak da sve proguta i svari. Mislila sam da ljudi ne mogu doveka gledati unazad, jednom se napravi taj korak u drugom smeru, u boljem, zdravijem smeru. Ja ocigledno jos nisam koraknula.
Kako je neopisivo lako povrediti nekoga do samih kostiju i nonsalantno se nasmejati tom bolu koji izazivamo. Koliko je malo ljudskosti ostalo u nekima, koliko malo pameti i saosecanja. Koliko rupa.
Uveravala sam sebe i druge da ce proci. Da mora proci. Jednom, uskoro.. nekako. Da nece zatezati rana i oziljak. Da ce doci vedrija jutra, zdravije noci. Ali nista od toga.
Najvise me tisti nepravda. Nezasluzene suze i nepotreban bol u grudima koji me s vremena na vreme udari, govoreci mi da sam jos ziva.. da jos volim.
Volim osobu koja me je ostavila kukavicki, jadno. Osobu koja se potom vratila u moj zivot, ocekujuci osmeh. A kako sam mogla da se smejem kad sam lezala polomljena, iskidana? Najgore je sto jesam, smejala se i pravila da ona rupa nikada nije postojala. Dok me je lagao gledajuci me u oci, kao i bezbroj puta do tad. Dok me je bez skrupula ponizavao svojim lazima i trikovima.
Kako je moguce da nekoga povredis toliko, da budes svestan svega, te beskonacne boli koju nanosis drugoj osobi... a onda se okrenes i budes srecan??
Kako je to fer da on posle svega , posle toliko losih stvari bude srecan, a ja...
I ne boli mene ta njegova sreca... vise me boli ta rupa u mojim grudima koja nema nameru da nestane...
Mislim da su bili vikendi u pitanju, kasno popodne kao i sada kada se cela moja porodica okupljala pred malim ekranom. Potpomognuti kikirikijem ( za caleta), semenkama i kokicama, svako je zauzimao najbolju pozu za gledanje i navijanje. Tih obicno sat i po vremena ( nekada i duze) nismo disali.
Miljkovic u svom najboljem elementu, cepao je trojni blok Rusa, Bugara, Italijana.. Celavi Mijic se bacao po terenu za svaku loptu ( cesto neuspesno i nepotrebno, ali uvek dramaticno), a da ne spominjem eleganciju Mestera i strahovit pogled Gerica.
Treneri su se menjali, ali plavi tim je ostajao skoro uvek nepromenjen. Nepobediva petorka.
Njihove slike punile su poslednje strane novina, njihova imena odzvanjala su Srbijom podjednako sa kosarkasima. O kultu brace Grbic ne bih ni govorila. Oni su bili plavi bogovi.
A danas...
Ekipa je nova. Skoro. Nova za nase pojmove. Sve ono o cemu pisem bilo je p.n.e. Pre Novakove Ere. Danas su svi zaljubljeni u visoko kotirani beli sport. Uzvikuje se novo ime, prate se novi tereni i navija se za nove ljude. Nista neobicno, sasvim razumljivo. Serbian Open je bio prepun. Dolazili su iz unutrasnjosti, ludilo, volonteri, karta vise ( ne tako jeftina).
Karta za odbojku je bila 200 dinara. Sala je bila prazna dok su odbojkasi neku nedelju ranije gubili na svom terenu. Sa slabim aplauzima, sa praznim sedistima.
Sedela sam tamo ne verujuci. Osetila sam se lose, neprijatno, sramotno. Osetila sam se prazno, bez one atmosfere na koju sam bila navikla u ranijim danima.
Zar Podrascanin nije novi Mester? Zar niko ne vidi Starovicev gromovni smec? Zar je ovo pocetak kraja srpske odbojke?
Danas su pobedili Portugal, juce takodje. Tokom prenosa, Korac ( komentator) je u vise navrata izjavio kolika je nezainteresovanost za odbojku postala iritirajuca. Koliko je promocija odbojke, pa i ove svetske lige losa. Jesu li Srbi zaista zaboravili na velikane? Jesu li se potpuno predali carima reketa i loptice...
Nije mi jasno. Iako postujem Djokovica, i divim se njegovom uspehu i zelim mu veci uspeh nego sto je ostvario , nije mi jasno da ovde vise paznje obracaju na jednu osobu koja za sebe osvaja pobede, i Srbin je.. nego za nekolicinu momaka koji ostavljaju srce na terenu svaki put i pri tome direktno predstavljaju nasu zemlju.
Da li se zaista ugasila ona nekadasnja odbojkaska strast? Ako osvoje medalju, hoce li se iko setiti da ode na docek?
kazu, sta god da u zivotu odlucis, koji god korak da napravis, ili izbor... uvek ti predstoji bar jedno kajanje. Valjda je poenta u tome da izaberes "od dva zla manje" ili "od dva dobra, vece".
Isto tako kazu mudri, da se vise kajes ako nesto ne uradis, nego ako nesto uradis. Opet kajanje, ne gine ti.
I onda se ja pitam nije li to teret tezak za ljudsko srce? Sta ako ne zeli ili ne moze da se kaje do kraja zivota, zbog nekog izbora koji je napravio u mladosti?
Imam nekoliko kajanja. I volela bih da vratim vreme, jer bih zasigurno promenila svoju odluku. Iako mi to ocigledno ne bi pomoglo, kajala bih se ma sta da izaberem.
Moja sestra je isprosena. Ima sedamnaest godina, a njen jelte buduci muz dvadeset. Nikome nisu rekli, ali vec planiraju gde ce na medeni mesec, i koliko dece ce imati. Meni nimalo nije smesno. Danima slusam o tome gde ce ziveti, od cega i kako ce obavezno imati psa.
Buduci zet ce biti svestenik. Sada je na Bogosloviji, i kada zavrsi mora da se ozeni pre nego sto mu daju parohiju. Rekao joj je, u duhu romantike i vremena, da ce je sacekati dok ne zavrsi skolu. Velikodusno.
Ona, brljiva kakva jeste, bez ikakvog razmisljanja je pristala, i sa nestrpljenjem ocekuje prsten. Meni se zeludac grci. I izgleda kako samo ja razmisljam o tome da ona ima sedamnaest godina, a zeli da se uda.
Pre nekoliko meseci On i ja smo sedeli u dnevnoj sobi i gledali film, i onako spontano me je pitao da se udam za njega. A sada smo dva sveta, polomljeni na pola.
I znam ja da je sve to mozda samo klinacki hir, neka zezancija. I znam da se ona najverovatnije nece udati za njega, i znam da ce zavrsiti skolu, i da ce jednog dana biti najsrecnija. Nadam se tome.
Ali trenutno.. ne mogu umiriti grceve u stomaku.
"..ovamo cigani, zauzmite mesto...o,cigani s njom sam slusao vas cesto..."
Danas mu je rodjendan. Ranije nikada nisam znala koji je tacno datum, i redovno sam masila za dan. On me je ljutito podsecao, a ja sam se izvinjavala cokoladama. Ta izvinjenja je bas voleo. Ovog puta je drugacije. Mi nismo vise ... ja nisam vise ta koja ... Razmisljala sam sta da mu posaljem, jer red je. I sta god da sam htela da napisem, iz srca, delovalo je neumesno i zabranjeno. A opet... kako da smislim formalnu poruku, bez reci ljubavi i bez poljubaca... za osobu koju sam toliko...koju i dalje mnogo... A onda sam poslala nesto saljivo, nesto sto znam da ce ga podsetiti na moje ludiranje i glupave poruke koje sam mu nekada slala. Nesto sto nece sadrzati skrivene misli, nesto sto cu zamaskirati kako samo ja to umem. Filozofski, strucno. Poruka je na displeju stajala sat vremena. Nisam se usudjivala. Toliko stvari vezano za njega je pocelo da pece u grlu, a neka nelagoda mi se skupila u kostima. Kako je nekada bilo lako poslati mu poruku. Najlakse na svetu. A kako je sada to prokleto tezak posao. Ocekivala sam brz odgovor, znam da ne spava. Dve kratke reci i poljubac na kraju. "Hvala lepoto". A nekad sam bila ljubav, sreca, pile sareno i dusa. Nekada smo zajedno smisljali glupe poruke zahvalnosti ljudima koji bi cestitali, i smejali se do besvesti. Odgovarali smo kao da je nova godina, ili da je toj drugoj osobi isto rodjendan, pa smo im zeleli sve i svasta. Sada ne znam ni sa kim je. Ni gde je. Ni da li to radi sa njom. Ne znam ni da li je sada ona dusa i pile. Da li su mi zajedno odgovorili na ovo moje. Mislila sam da sam dobro, ali mucnina koju osecam celog dana podseca da nikada nece biti ok. Ne moze biti. Samo da prodje ovaj dan. Sutra cu biti bolje.
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." Marilyn Monroe
