Sunday, October 31 - gde smo dosli, a gde smo se zaputili...?
NIN ga nece objaviti. Ubedjujem je vec nedelju dana da pucamo u prazno, ali ona i dalje nastavlja po svome.
Kada smo pochele sa istrazivanjem, sve se svodilo na jedno - solidno iskuckati tekst, "navatati" shto vishe sagovornika i stici na vreme. To je najbitnije - poshtovati rok. Urednik je, kao i svakog meseca, zdushno disao za vratom, jer u nashim rukama bio je noseci tekst broja. Naslovnica. Prve strane i 5 punih shlajfni.
No pressure.
Ponedeljak, rano jutro. Redakcija, kafa i telefon. Chinilo se beznadezno: prazni razgovori sa PR menadzerima, i sekretaricama svih mogucih " velikih" stranaka u Srbiji. Od intervjua ni I.
Kasnije u toku dana, sve je bilo zakazano.
Narodna Skupstina, osamnaest chasova i akreditacije za nas dve. Bingo!
No, kako se njoj chinilo, odradila sam tezi deo posla, ali ja sam znala bolje. Muchenje je tek pochelo.
Sa , na brzinu, skockanim pitanjima, uputile smo se na sporedni ulaz Skupshtine, a onda liftom do prvog sprata.
Debela, dupla vrata, na kraju dugachkog mermernog hodnika, razdvajala su nas od poslanichke grupe Demokata. Ushle smo hrabro.
Ona je rekla da ce voditi razgovor, a ja da slikam. Shio mi ga Djuro !
Prichala je ona, priznajem, ali o nebitnim stvarima. Diktafon je ulazio u trideseti minut snimanja, a mi od toga nismo mogle izvuci ni cele tri rechenice.
Ubacila sam svoja pitanja profesionalno, a gospodin Poslanik je na njih odgovorio kratko i koncizno. Nisu mu prijala pitanja, videlo se.
No, nakon Demokrata, zakucale smo Socijalistima. Tamo smo bile ponudjene kafom ukupno tri puta, a signor potpredsednik partije nas nije udostojio nijednog odgovora. Chak ni kada sam se novinarski osmehnula. Samo je frknuo i otishao u svoju kancelariju.
Ja sam ostala sa portparolom, dok je ona zverala okolo .
Gospodin portparol je rekao mnogo stvari,od toga je 70% bilo lazi. Nishta za ne ochekivati.
Iz Socijalistichke pecine otishle smo sa nekoliko dodatih brojeva u telefonu, nekoliko osmeha i malkice povredjene sujete. Potpredsednik ce mi pasti shake kad-tad.
Sledeci su bili Liberali. Njih smo prvo potrazili u stranci, gde je Ona prvo pritisla svetlo umesto zvona, zatim kucala na vrata, a onda tek pozvonila. Zbunjena sekretarica, koju godinu starija od nas, nije znala ni gde je Cheda, ni da li ce se vracati. Ostavili smo kontakt i pohitale u Skupshtinu.
Tamo smo ih nashle u njihovom kabinetu , ali od Chede ni traga ni glasa. Tada sam se zapitala koje li je njegovo radno vreme. Ima li ga?
No, kako su nam i tamo uzeli brojeve telefona, JMBG, i otiske zuba, shvatile smo da ce tekst morati da prodje bez liberalne opozicije.
Ali DSS nas nije izneverio. Sa gospodinom Potpredsednikom sam imala iscrpljujuc intervju, u kome mi je, izmedju ostalog objasnio da je danas u Srbiji velika tolerancija za korupciju, jer je ljudima to postala normalna pojava. Ne znam za ljude, ali njemu verujem da jeste.
Koshtunicu nije ni spomenuo. Ja nisam pitala, a diktafon je otkucao sat vremena.
Tekst smo kuckale na raspaloj tastaturi mog laptopa,u zagushljivoj redakciji. Ispalo je neshto, to neshto ce biti objavljeno, a nakon toga slede posledice.
Kritike ce biti, verujem vishe negativne, ali neka. Shto nas ne ubije, ojachace nas.
Ono shto sad predstoji, jeste da ubedim svoju koleginicu da nismo dovoljno sposobne da ovaj tekst o desetogodishnjici demokratskih promena u Srbiji objavim Srbiji. Narochito ne u NIN-u. Tamo ionako imam neprijatelja.
| 
