On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne stvorene za ljubljenje. Slatke,požudne. Imao toplinu u očima, širinu u razumu.Bio melanholičan, jer to je osobina usamljenih. I bio ćutljiv na onaj zagonetan način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan.Ko zna… Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahođenju. Ali bio je svoj. I bio je gord.Bio je to neobičan susret u neobičnom gradu, u neobičnom parku.I bila je muzika,bila je strast.Mada su i jedno i drugo, do duboko u noć, mislili o boji neba u tom trenu kada su u vazduhu, usred proleća, osetili miris cvetanja lipa...Ona je imala svakodnevne obavezne putanje duž grada.Imala je veliki osmeh koji je on uspešno nosio na svojim širokim ramenima. Pričala je puno, a on je plovio njenim rečima. Nalazio je neke visoke planine u njenim retkim ćutanjima, njih nije bilo lako osvojiti, niti se popeti na sam vrh i saznati šta se krije sa druge strane.Nju nije bilo lako voleti.Iz njenih misli čuo se pregršt muzike, a kosa joj je tako mirisala… Umela je i da ćuti i da peva, ponekad i u isto vreme. Smejala se životu u lice, posle padova prkosno bi ustajala sa dna i u trenu se vinula u visine. Za nju nisu postojale granice. On je umeo da je razume. Budila se sa osmehom, jer je uvek i iznova sanjala njegove ruke. Njegove reči su bile prave. Njegov zagrljaj siguran. Poljubac sladak kao onaj ukraden. Bio je zaboravljeni titraj slatke nervoze u dnu stomaka, neka nova i neočekivana ludost.Kažu da je život kao kutija šibica. Neko ih pali jednu po jednu, a neko sve odjednom, baš kao oni.