imam svoje mišljenje o ovoj knjizi koje može, a i ne mora da se složi sa ovim c/p. vredi pročitati:

"Kada momčić od osam godina suzi okice i baci pročitanu knjigu, ljutito, uz reči da je knjiga odvratna, onda na to mora odmah da se obrati pažnja...

...nežna i tužna priča o ljubavi i davanju na kojoj su odrastale generacije. Drvo koje daje Dečaku sve što ima, do samoponištenja svoje suštine, svog drvećeg velikodušnog bića. Dečaku koji na 30-tak stranica nije radio ništa, osim što je uzimao dok više nije bilo šta da se uzme, a postupak koji su kritičari i moralisti zvali radost primanja kao oblik ljubavi.

- Šta je odvratno?

- Pouka, kaže mi. (Pouka, reč koja se uči u prvom razredu osnovne škole, umesto Šta je pisac hteo da kaže iz mog vremena i umesto Naravoučenija, reči koja se izbegava.)

Pouka knjige je, po mišljenju malog momka na pragu moralne misli i etičkog poimanja sveta, da velikodušna bića, kao što je Dobro Drvo, ostanu bez samog sebe, a da su ljudi koji samo uzimaju, sebični i odvratni. Dečak iz priče je odvratan. Drvo iz priče je budala.

- Nedostaje ravnoteža, zaključuje na kraju i besno odlaže knjigu.

Nedostaje ravnoteža, razmišljam dok je ponovo zajedno čitamo. Pada mi na pamet izreka da je ruka koja daje, uvek iznad ruke koja prima, ali stranica za stranicom, postajem i sama neutešna. A onda u jednom trenutku, osetim i ja u stomaku gađenje prema Dečaku.

Da li je to zapravo priča o tome, o tužnoj neravnoteži između davanja i uzimanja, a da mi nikada to nije palo na pamet? Šta se krije iza tog hrišćanskog morala blagorodnosti davanja, bez granica i uslova? Da li treba postaviti uslov da bi se dalo?

Da li sam ja Dobro Drvo i da li je moj sin Dečak? Da li onda negde, na pola naše životne knjige treba da kažem da je sada bilo dosta davanja i da hoću nešto za uzvrat ili treba na 20. strani da kažem, Ne dam. Nemam. Imam još ovo malo i ne dam, pa da uspostavimo ravnotežu koja nedostaje da ovaj odnos ne bude odvratan. Da li ću tada ja biti odvratna? I da li ću ikada uopšte želeti da kažem, Dosta?

Ako ne, hoću li zbog toga biti Drvo-budala?

Dečak, fakat nije ništa dao. Uzimao je šta mu je trebalo i u trenutku kada mu je trebalo. Čak se postavlja pitanje da li je i grane za gradnju kuće uzeo da bi konačno nekome dao krov nad glavom, ili mu je krov nad glavom bio neophodan da bi ponovo nešto uzeo: ženu, koja će da mu kuva ručak i da ga pere i pegla, podari decu…

Zar mu nije nekoliko godina kasnije u kojima nije obilazio Drvo, konačno zatrebalo i deblo da bi napravio čamac i malo proputovao jer se osećao tužnjikavo?

Zar nije uravnoteženo da se stvarno u jednom trenutku podvuče crta i kaže, Ovo je suviše, čamac ti nije neophodan da bi ti živeo, a meni je deblo neophodno da bih sačuvao svoj drveći bitak; da bih bio ja.

Ili je ova iznenadna ideja nastala iz stomaka a ne iz smisla za književnu kritiku, dokaz da svako ko ovo pomisli (ili uradi) sebičan?

Zašto je Dečak (starac) na kraju knjige sam? Šta se dogodilo sa porodicom za koju je gradio kuću? Da li je nadživeo celu porodicu zato što se nije trošio davanjem, ili ga je žena u jednom trenutku napustila jer više nije imala šta da da, ili više nije htela samo da daje? Pa je podvukla crtu. Da li je onda ona odvratna žena ili je neko ko je postupio normalno radi ravnoteže?

Nedostaje ravnoteža, moj sin je u pravu.

Ravnoteža koja ovaj svet, naše odnose u njemu, čini stabilnim i normalnim. Davanje jeste radost, davanje ne postavlja uslove, ali je prirodno postaviti granice. Primanje može biti odraz ljubavi, ali stalno uzimanje to ne može da bude. Konačno, pa makar, navukli hiršćanski ili samo pravedni gnev na sebe, zar nije imanetno zdravom čoveku i da očekuje nešto? Ne mora zauzvrat, nego prosto nešto što bi mu bilo dato u toj socijalnoj ekonomiji. Dato, uz osećanje radosti.

Završavam ovu zakasnelu analizu snažnim osećanjem odvratnosti koje delim sa svojim sinom prema onima koji jedino uzimaju, sa emotivnim sećanjem na razlaze koje sam nekada inicirala zbog neuravnoteženog odnosa Drvo-Dečak.

Sa osećanjem da jeste pravedno i nadasve prirodno, umesto davanja poslednjeg resursa svog bitka zarad zadovoljstva primaoca, reći konačno i odlučno:

E, a sad, odjebi i nađi sebi neko drugo Drvo-budalu.

***Ili.

Ili je pogrešan prevod knjige Žike Bogdanovića - Dobro Drvo, umesto, na primer, Darežljivo Drvo - jer, sećate se, original je Giving Tree (ponekad se značenje mora nadrediti zvučnosti ma koliko bi se prevodilac mogao uvrediti), unelo toliku zabunu u silne generacije zaključno sa mojim sinom, koji su u priči očekivali dobrotu iz naslova, a dobili samo jednu alegoriju davanja i uzimanja za koju su, zbog lošeg prevoda, očekivali kao širu metaforu dobrote i razmene ljubavi. A možda je pisac hteo nešto sasvim drugo da kaže… Nešto drugo o nama."

http://www.vojvodinacafe.com/forum/filozofija/5363-dobro-drvo.html#post180084

Sa željom da baš tako shvati,poklonila sam sinu ovu knjigu za rođendan.

nice story

Gde si bre Hopče : )
Ja mislim da imam negde urađenu virtualnu knjigu "Dobro drvo" samo da se setim šifre...(ako se setim poslaću ti link : ))..ako hoćeš....

Aster, ) a ti ?

Any,drago mi je ako ti se svidela priča

jedna... kako da s'izrazim... apsolutno gnostička knjiga.
lepo podsećanje

Vojo friendu,altruistička krajnje.

Tako je to kada se zamene teze i sve se postavi naopako. Nemam volje da o ovoj temi odgovaram na onom tamo forumu. Znam, svi slažu sa tamo napisanim. Ali...

Ako se ne varam ovo je priča o Dobrom drvetu, a ne priča o drvetu i dečaku. Ne radi se ovde o sreći onoga ko prima, pogrešna je to teza.
Citat:
"...nežna i tužna priča o ljubavi i davanju na kojoj su odrastale generacije. Drvo koje daje Dečaku sve što ima, do samoponištenja svoje suštine, svog drvećeg velikodušnog bića. Dečaku koji na 30-tak stranica nije radio ništa, osim što je uzimao dok više nije bilo šta da se uzme, a postupak koji su kritičari i moralisti zvali radost primanja kao oblik ljubavi".

Neka mi se oprosti na nepoznavanju književne teorije, ali u ovoj priči se radi o "radosti davanja, kao obliku ljubavi", a to je nešto sasvim drugo, složićete se. Sve što se u ovim komentarima odnosi na dečaka, zasniva se na pretpostavci.

Dečak je uzimao dok je bio mali, a onda je on počeo da daje isto tako bezuslovno kako ga je drvo naučilo sve dok i on nije potrošio sebe. Potpuna sreća koja je, konačno, ispunila drvo upravo to i potvrđuje.

Dečak je postao Dobar čovek.

Ništa na ovom svetu nije apsolutno i sve ima svoj početak i kraj, pa i drvo. Kraj nam je jedino izvestan, bilo da smo se "trošili" u davanju ili ne. Ako u sumrak našeg postojanja naše srce ispuni potpuna sreća, znači da nam je život bio ispunjen i uspešan.

Svako ko daje da bi dobio je samo manje-više dobar trgovac koji s' vremena na vreme podvlači crtu.

Sama opaska, koja ujedno pretenduje da bude floskula, kako čovek uzima ženu da bi mu kuvala, prala, peglala i rađala decu je, najblaže rečeno, odvratna.

A detetu od osam godina treba objasniti zašto je ova priča u njemu izazvala odvratnost. Verovatno je vaspitan na materijalističkim vrednostima, po kojima sve što dajemo ili primamo ima svoju cenu... pa i ljubav (tako se postiže ravnoteža?). Kakav je košmar u njegovoj maloj glavici može da nastane ako neko pokuša da mu pokaže da ljubav ne mora, nužno, da se plati i da ga neko može voleti sa svim njegovim manama i vrlinama, a da ništa ne traži za uzvrat. Ili obrnuto, da on može da voli nekoga a da za to ne dobija ništa materijalno.



Ne znam šta mi bi da ovo komentarišem sada, kada je post prošao i kada više nije izložen javnom pogledu većine, i samim tim i kritici neistomišljenika. Izgleda kukavički, ali...

Nema poente....

Samo sam izneo mišljenje...

Sviti,iz tvog ugla sasvim je drugačije svetlo bačeno na priču...
Da li je nužno postavljati granice u davanju i primanju ljubavi ili su nam to samo nametnute norme prihvatljivog ponašanja ?

Ko ume da postavi granice u davanju, taj ne ume iskreno da voli...
ali to je samo moje mišljenje...
iskreno bežim od svake osobe koja samo pokuša da svoju ljubav i svoje davanje bilo čime uslovi.

Sviti ali postoje i oni koji ne znaju da primaju. Šta sa njima ?

Ne znam hope...
Ne znam...
Nisam pametan...

To ti kažem...uvek ima neka tamna strana i tako možeš u nedogled :-)

Ima jedna stara izreka koja kaže:

"Naše je samo ono što smo drugima dali".

...pa ako može da se primeni...

eto...

Drvo je bilo srećno. Samim tim drvo nije bilo budala.

Kristina retki su trenutci potpune sreće,treba znati prepoznati ih i uživati u njima

prica je odlicna i mi je volimo

Nikad lepsu pricu nisam cula!!!!!!

trazio sam sve o drvetu tuznoj vrbi a ne pricu o nekom drvetu.

Cao :cry