Lagano se probijam kroz barikade postavljene oko Kalemegdana sa kartom u ruci nestrpljivo očekujući da čujem "najintigantniji glas današnjice".
Stižem nešto pre 22h,taman na Elemental koji odlično zvuče... ali i ja kao i masa oko mene nestrpljivo očekujem zvezdu,koja je eto, baš naš grad odabrala za početak svoje evropske turneje...
Cupkam u ritmu muzike i razmišljam o flašici vode koju su mi uredno oduzeli pre ulaska u koncertni prostor,vrućina je paklena,gužva takođe ali mislim jedna je Emy sad i ko zna da li i kad opet.

Nešto posle 23h pojavljuje je se i ona,sa nešto "nižom"frizurom nego što smo je navikli,učinilo mi se da se spotakla o neke kablove...kada je zapevala uviđam da saplitanje nije bilo slučajno.
Emy priča sa bendom, ali nikako da počne da peva. Sa njom su dva bek vokala i devet muzičara na bini,koja je zaista izgledala svetski.Razočarana publika počinje da negoduje i zviždi kontroverznoj pevačici čini mi se da pevaju pesmu "Tears dry on their own", ali Emy ne može ni reči da se seti i jedva da stoji na nogama i nešto mumla.
Napokon desilo se i to da padne,posle čega odlazi sa scene na neko vreme.
Jbte,razmišljam,kako li se loše osećaju ljudi iz pratećeg benda!

Po povratku pevačica seda pored benda i pokušava da nastavi da peva.
Ok,čujem komentare ljudi pored mene,možda sad dođe sebi,dali su joj nešto valjda da je otrezne.Međutim...
Emy "peva" svoje popularne hitove,publika je opravdano besna jer sve očajno zvuči.I dalje ne može da se seti reči,"Back to black"jedva da prepoznajem, pokušava da otpeva "Love is losing game", ali joj nikako ne ide.U jednom trenutku čak baca mikrofon,kao da hoće da kaže WTF.
 U publici se čuju zvižduci, i skandiranje "Mobi, Mobi",sasvim opravdano.
Napokon negde oko ponoći Emy završava ovu agoniju i skandal od nastupa teturajući se u svojoj haljinici ne otpevavši nam planetarni hit"Rehab".Ja mogu da zavapim samo jedno : Emy,please go to rehab !!! Mislim,jbte...žena nije znala ni gde se nalazi,pozdravila je Atinu,New York,wtf indeed!

Moby,je za razliku od Emy sjajnim nastupom "digao" beogradsku publiku.Pesmu "Why does my heart" posvetio beogradskoj publici, koja ga je na Kalemegdanu dočekala ovacijama. Moby, za kojeg je publika komentarisala da je "u Beogradu ostavio srce", sa svojim bendom svirao je remiks pesme "Rehab" i digao publiku na noge na samom početku nastupa.Ali ja sam došla da čujem Amy :/

Pesmom “Everyman and Woman Is A Star”,opet pred iznenađujeuće malim brojem publike,makar za toliki prostor,The Cult je otvorio treći koncert pred našom publikom.U sledećih dva sata nastavili su da ređaju hitove, koji su ispraćeni velikim ovacijama očigledno najvatrenijih fanova.





I danas kao i osamdesetih fantastični Ian Estberi pozdravio je beogradsku publiku - Beograde, Srbijo, dobro veče. Hvala vam puno, vi ste sjajni i mi se nadamo da će i večeras biti pravi spektakl.Odmah zatim slede “Rain”, “Horse Nation”, “Sweet Soul Sister”, “Saints Are Down”, “White”, “Dirty Little Rockstar” i druge.Publika u transu pozdravlja poznate hitove “Nirvana”, “Spiritwalker”, “Embers”, “Go West”. Skoro svi su bili na nogama i ponešeni zvucima omiljenih pesama bili su kao jedno. Kada su počeli da sviraju najpoznatiju “She Sells Sanctuary”koja ih je inače i proslavila u Britaniji svi su pevali u glas. Usledila je i pesma sa trećeg albuma “Love Removal Machine”,kojom su stekli kultni status u Americi, a 1987. godine album je dospeo i na listu 40 najprodavanijih,a koji je po mišljenju mnogih muzičkih znalaca najžešći i najteži do danas. - Vi ste fenomenalna publika. Čast je nastupati pred vama - oduševljeno je rekao Estberi.Nakon dvočasovnog nastupa sledi bis“Rise” i “Ghost Dance”, kojima je završen treći koncert pred srpskom publikom.Meni je ostalo da po povratku kući pustim moje omiljene Lil Devil i Wild Hearted Son,ipak zadovoljna onim što sam čula u Bg Areni.

Svako ima svoje polutajne, privatne planove.Imam ih i ja. Ne verujem u kozmetičke rituale. Spremam se za tamo negde... život je nešto sasvim drugo. Letnji pljuskovi koji rashlađuju telo, nanosi snega i kuvano vino, vlažno proleće. Misao o moru, kada je lepo ostati ceo dan slan od kupanja, opaljen suncem i razbarušen, na svim nivoima.


Pripremam se,organizam na elementarnosti. Na nultoj dimenziji, neka primeti razlike. Samo konstrukcije u svesti, o tome se radi.
Dišem kraj nekoga,nije važno. Nadam se da nije važno. Koncentrišem misli samo da bih ih kasnije pustila da se slobodno rasplinu. Putujem sa starim crvenim koferom. Gutam reči, i pretpostavljam da svi razumeju sve. Ne razumeju, ali ja nastavljam pretpostavljati, to je jedini način.

Svirati, ono što možeš obuhvatiti kolenima. Vraćam se Begiću i Keith Jarrettu... Tako se ja podsvesno, pripremam za ono nešto Sve. Možda je to ono nešto o čemu su svi u jednom trenutku naglas sanjali,a možda je to samo neki moj hir. Stvar je u tome da sam tada ona ista što je utišavala ptice,ona kojoj ništa ne smeta,ona koja je uvek dobro.

*
„Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje.”

Remetim tempo, ne usuglašavam se s drugima a nekakav život ostaje tu, ne mogu više razmišljati, nema veze gde smo. I ja ću sada do bestraga, ako treba.To je to. Kao kada kreneš na put,kupiš kartu za voz,tek onako,kad više ne može drugačije. Iskreno, uvek može... ali ja se pustim,retko, ali se pustim. Popiju me daljine. Jata lete u mestu.Sve se na kraju priginje zemlji.

Ostrva to znaju,rečna ili ona neka,koja ja ne mogu ni zamisliti. Zamišljam kako se tamo voli. U međuvremenu, vozovi idu u oba smera.Tamo i ovamo i ostrva i ravnice i reke, sve je u redu.
Begić je možda natpevao sve stihove sveta.


 " Postoje pitanja na koja nema odgovora, ili se odgovori na njih ne tiču nikoga osim onoga kome se pitanja postavljaju. Osamljenost protiv usamljenosti. Svaka priča na svoj način smešna. Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje. Neki, jer su ostrva, nose istinu zabodenu za svoja leđa, u jedina prsa, prikovanu za gležnjeve sopstvene istine, na putu prema brdu koje im je suđeno. Svet u kojem takvi žive niko nikada neće uspeti da opiše." Mehmed Begić
 

Muzika je neodvojivi deo mene, nikad nije bila bekstvo, nikada zaista.
Ne znam šta bi trebala biti, ako bi išta trebala, ako to nije sebično...za mene je kao vazduh i voda.
Takva je sve dok je i život takav, posle samo opada razumevanje, čini mi se zapravo,
 toliko mi je prirodna da je ne preispitujem zaista, iako bi morala umreti nakon svake konačnosti...
(ja sam najčešće tek umrla i vraćam se) .
A teoriju,nju volim jer je ne shvatam ozbiljno.

Imala sam jednu veliku zamišljenu ljubav,ritmičnu,previše sam tad pisala, mislila,svirala...
ljubav se usijala, pojela samu sebe.
Ne možeš sudarati takve organizme, oni moraju delovati paralelno, treba prestati težiti onom čime sam sebe progoniš, a postaješ sve ružniji.
Nije isto poštedeti nekog pisanja, nakon što ga izmučiš, nije isto kao prećutati, jer koga uspeš prećutati taj kao da i ne-znaš već...
Radije i vazduh i voda,bićemo bolji kad preživim, ionako se znamo baš tako.

Kad dođe novo proleće, redovno nehotice nadvlada prošlo.
(iako mu hvala na njemu, kotrljalo se savršeno)

Sve su mi noći bile dobroćudne poslednjih dana, pa i ona prošla,ona koja je preživela jutro, vratila me u krevet tek sutradan tako da mi srce mamurno kuca od panike da ne zakasnim na posao.
A tek ona,spregnutog predvečerja, kad sam bila umorna,i kako se vratiti kući, s odgledanim izložbama i kupljenim knjigama...nikako, eto kako.Hajde da se međusobno uskladimo tako da jednostavno ne odemo, kreneš a ne odeš.
Završiš u "zlo"doba na uglu neke dve ulice,opet...tu sam na pola puta,sutra ću biti dobro.

Obično me noću raširenih ruku dočekaju moji nemiri, nikad me ne ostave na miru,
sada su nešto neuobičajeno nežni pa su mi noći bile blage, a ja sasvim bezazlena...
Neću ih dirati.
Dok se telo naprezalo svaku noć i svaki dan , um je bio mek. Sve je to možda svejedno...

Pred oko tri hiljade ljudi u Beogradskoj areni Guano Apes održao je prvi koncert u Srbiji.Uvod i zagrevanje pred glavne zvezde pripao je fenomenalnom beogradskom bendu Rare.
 

Ipak, pauza od dvadesetak minuta između bendova i to bez muzike, izazvala je mali revolt u publici.Napokon predvođeni odličnim i snažnim vokalom Sandre Nasić, priredili su energičnu svirku, koja je nažalost trajala samo sat i po. Bend je predstavio beogradskoj publici novi, povratnički album "Bel Air", ali i podsetio na hitove, koji su obeležili njihovu karijeru, kao što su "You can't stop me", "Pretty in Scarlet", "No speech", pa sve do čuvenog "Open your eyes", kada je Nasićeva i sišla u publiku, koja je horski pevala. Meni najdražu "Big in Japan" ,posvetili su narodu Japana stradalom u zemljotresu i cunamiju, svi su skakali i pevali za Japan.Energična i harizmatična Sandra se zahvalila publici sa "fala lepo" na srpskom jeziku i rekla da su se lepo proveli.Pred binom se u jednom momentu pojavljuje momak iz publike sa prstenom koji je zaprosio Nasićevu, što je izazvalo oduševljenje publike u Areni. Nju je ipak zanimalo koliko vredi poklon, kao i kako "mladoženja" izgleda bez majice, kako bi odlučila da li će pristati.Gitarista Hening Rumenap je rekao da je neverovatno koliko ljudi se okupilo na njihovom prvom koncertu u Beogradu.Lično mislim da je Arena bila prevelik prostor i da bi u nekom manjem atmosfera bila mnogo bolja,ovako...bilo je dobro.
Za kraj u euforiji publika je horski otpevala sa Nasićevom "Lords of the Boards".

Avec le Temps-Začuo se Léo Ferré - fonetski pišem... radi moguće zabune .
 Ali...
Avec le Temps... odaje ipak Ferréa . I šta mu reći, šta mu reći šta mu reći...
Odlaze kriterijumi, odlaze i gradovi u neki drugi svet spakovan negde,na orman,ispod kreveta u kutije... Ako imaš sreće.
Ako si dovoljno odgovoran da budeš sistematičan onda ćeš pisma makar ih danas pisali i dobijali sve ređe,uspomene, kakvu sliku na davne dane, izbledele ljude ipak - sačuvati.
A ako nisi ta vrsta, nečije će oči postati duhovi što te progone iako nisi kriv. Onda će neki davni mirisi prekriti tvoj jastuk i kad nisu tu... .... i onda opet ispočetka.
Panta Rei...
Okreće se krug. Samo tvoj a ipak Da Vinčijev točak. ...
I tako u nedogled.
 Prestanimo želeti, razmišljati o nekom ko nije tu samo petkom uveče nego i duže pa čak i onda kad se postelja smlači i više ne gori....
Onda više nismo ljudi, postali smo zarobljenici vremena kojima je za sve neko drugi kriv, država, političar ili to što si živ. Pa kladionica, pub, pljuj po svemu i svačemu uz čašu nečeg,bilo čega i druga iz detinjstva što nikad nije rekao ništa ni o čemu, osim o novim sisama neke pevaljke.
 Ispred crkve polu golo,krmeljivo dete prosi...Kroz glavu mi prolazi slika žene na Cvetnom Trgu koja prodaje indijske mirisne štapiće(gotovo prosi) ne kupujem ih jer nemam sitno.
A nje se čak i sećam iz nekih drugih dana kad smo zajedno izlazili u neke Beogradske klubove kojih danas više nema.
Ipak dajem neku paru tom malom jer on nije ništa kriv...
A on i dalje po crkvi vozi slalom, skupljajući novac kao ulaznice za koncert onog za oltarom...
I šta sad to znači kad i duhovi imaju mišljenje, a ljudi ne?
 A moja haljina visi u ormanu... kao utvara iz nekog filma B produkcije - klasika Roger Cormana - odlazi u realnost. Tako i one slike,mirisi - bledi i odlazi... kao loše naslikana slika kojoj lepota pada završnim potezom četkice. A ja sam već negde gledala taj film poznatog režisera gde su žene samo lajtmotiv jednog pisca amatera.
Utopljena u vlastiti kliše zatvaram oči jer je sutra novi dan...
A Léo Ferré je shvatio da ...

"Vremenom… Vremenom prolazi, sve prolazi -
zaboravlja se lice i zaboravlja se glas
i kako srce može kucati jače.
 Ne vredi truda tragati dalje -
 treba sve оstaviti, tako je najbolje." Blago njemu. Blago njemu...