Sedim i razmishljam... Ovo je noc za proklete ljubavi koje nestaju... Znam... Ti ne bi bio ti da me ne dotaknesh i shapnesh koju lepu rech... A ja kao i uvek izgubim se i odletim negde visoko. Lutam kao zalutala ladja... Tamo gde su snovi mnogi nas, gde mashtamo, gde sanjam nas dvoje, nashu ljubav koja ne postoji. Trgnem se onda i odaljim od tebe a ti me pratish tim andjeoskim pogledom, znam da te nemam, znam da me imash...

Imas me u svojoj shaci... Na dlanu... A isto znam da te ne smem dodirnuti, jer znam da cu se opeci.

Ponekad sama proshetam. Odem na mesta sto jos mirishu na nas... I opet grudi secanja stezhu i bole... Nisam ti bash govorila u zadnje vreme da te volim.. Niti ti gasim svetlo u ochima pred spavanje, ne shapucem ti nezhno.. Niti grlim ali ovo ti moram reci da je previshe je gorkog... I ljudi su grubi pa i ako ne govorim josh uvek te ono najlepshe u meni i voli i ljubi.

I bash onda si otishao kada sam se najmanje nadala. Kada nisam mogla ni da zamislim ni jedan dan bez tvojih ochiju, bez tvog osmeha i poljubaca.

I dan danas se pitam shta je dovelo do toga? Da li moja prevelika ljubav koja te je ponekad gushila kao sto si sam nekada znao reci ili si jednostavno prestao da me volish? Ne zhelim ni da mislim da je razlog tvog odlaska neko drugi neko za koga smatrash da je zena tvojih snova. Neka bolja od mene.

U ovim nocima kada se prolece budi i kada svako ima nekoga koga voli ja shvatam da za nas vishe nema nade. Samo jedno trebash da znash a to je da zhelim da budes srecan ma gde bio neka sve tvoje zhelje postanu stvarnost. Ipak, ako se nekada umorish od lutanja i pozhelish mirnu luku, pozhelish da budesh voljen, potrazhi me. Bicu tu na nashem starom mestu...

I chekacu...