U beskrajnom plavetnilu koje se pruža svodom nad našim glavama, našim umovima, telima, nad nama samima, tražim neki znak, ali pogled mi je toliko beziražajan, toliko običan i monoton, da se pitam tražim li ja to zaista, ili samo gledam gore, lažem samu sebe i zavaravam i druge da se trudim da nadjem nešto zanimljivo. Ali potrebno je više od zanimljivog. Potrebno je više od nečega novog, neočekivanog, jer svi teže ka tome. Novo, naobično, nesvakidašnje, ali ja tražim samo jednu kap kiše koja će mi pasti na lice. Neka se bar ona sliva niz njega, neka ta kap bude suza koja više ne može da kane, neka ona bude sve ono što želim da kažem, pokažem, izbrišem. Dozvoljavam joj da nosi sve. Neka uzme i mene, i moja osećanja, i moja sećanja, i moja zadovoljstva, puštam je. Nije mi potrebno. Taman kada mislim da je sve u redu, taman kada koračam tom kamenitom stazom stabilno, taman kada sam obula dovoljno jake cipele da me drže u ravnoteži i kada ne propuštaju vodu, ne dozvoljavaju da osetim bockanja kamenčića, osetim da mi je pertla odvezana, savijem se da je vežem, ali ona shvatim da mi je izuzetno teško da ustanem. I čemu sve to? Osetim da mi se prašina skuplja, da je vreme da ustanem, otresem je sa sebe i nastavim dalje, ali shvatam da mi je lakše da se predam i pustim je tako da se skuplja i beživotno leži na meni. A, lakše bi bilo da samo leži. Osećam peckanje, osećam bol, osećam da mi smeta. Zaboravila sam da sam alergična na nju. I ponovo sve. Nije mi bilo dovoljno što je samo tu, morala sam da osetim još jedan njen udarac. I trudim se da je ne vidim, ipak je ona samo prašina, mogu ja to, žensko sam, jaka sam, ali onda stanem i nasmejem se. Koga ja to lažem? Nisam jaka, nisam stvorena za to. Krhka sam, ranjiva i ne svidja mi se to. I čekam da padne više ta kiša, da očisti prašinu sa mene, da mogu da ustanem i idem dalje, sve dok ponovo ne osetim da je vreme da se savijem, sačekam da se prašina nakupi, sačekam da pukne kutija puna emocija koja se skriva u najmračnijem delu moga tela, ispraznim je, kiša obriše prašinu i idem dalje. I slodobno možeš da pokušaš da me udariš, neću da osetim. Nož da mi zabodeš, neću da prokrvarim. Mogu samo da te gledam jer sam odavno izlomljena, odavno sam prokrvarila, a reči više ne slušam... samo gledam u tu noć, tamnu poput mastila, i polako koračam po snegu...