Dugo sam zivela u mraku. Tako da sam pocela da se stapam sa njim. Bol, patnja, more tuge, bili su mi jedini prijatelji. Bilo mi je dobro. Bar sam mislila tako. Bila sam mracna, okrutna prema svima. Ogorceni pesimista. Ima li sta gore od toga? Prijatelji su bili oko mene, ali me nisu razumeli. Nisu mogli da shvate da osoba koja je puna zivota moze da bude toliko mracna, uplasena, nedodirljiva i sama. Pokusavali su da me izvuku iz mog stvorenog sveta, ali nije im polazilo za rukom. Nisam dozvoljavala nikome da dospe do mene. Bila sam okruzena ljudima, a sama. Povredjena, razocarana u ljubav, u zivot, u snove... Svi su me molili da prestanem s tim i pustim nekog u svoje srce, da ponovo budem ona stara ja. Nisam htela, srce nije htelo. Dusa jos uvek nije bila spremna na novi rizik. Srce je znalo da sam jednom rizikovala i izgubila veliki deo sebe. Srce je znalo da je drugi rizik mnogo veci. Ulog je veci. Rizikujem celu sebe. Srce, dusa i ja smo morali da pazimo kome cemo da se poklonimo... A onda si mi se desio ti. Usetao si u moj zivot lagano. Sasvim slucajno. Preokrenuo ga naglavacke. Vrata mog mraka, otvorio si kljucem ljubavi. Ponovo napravio od mene onu staru devojku sposobnu da zivi i voli. Uneo si svetlost u moj san, zoru u moj dan. Postao si centar mog zivota, smisao mog zivljenja. Ucinio si ono sto niko nije mogao. Zaljubila sam se. Zavolela te. Kako? Kada? Ne znam. Srce je znalo. Osetilo. Sapnulo mi tiho, da niko ne cuje, da je spremno na rizik da ti se da. Zahtevalo je i reklo da je spremno da voli. Tebe da voli. Da ti se preda celo, da sa njim radis sta hoces. Da bude tvoje, kuca istim ritmom. I ja sam se predala. Pustila sam srce da me vodi. Osecam svakim otkucajem te volim sve vise i vise. Predajem ti se i dusom i telom, ne razmisljajuci o sutrasnjici. Sve potiskivane emocije su izbile na povrsinu i prave eksploziju za eksplozijom u mom telu. Toliko su jake da me prosto boli ova ljubav prema tebi! Kad god pomislim na tebe, rasplachem se. Od srece. Od zadovoljstva. Od ljubavi koja je sve jaca i jaca. Pulsira mi venama, odzvanja u glavi. Dovodi do slatkog ludila. I srecna sam zbog toga. Zivim za tebe. Disem za tebe. Ponovo sanjam... zbog tebe. Moja dusa je ponovo cista. Srecna. Euforicna. Dao si mi razlog da zivim. Da stvaram. Pokazao mi da i dalje zasluzujem da budem srecna. Voljena. Vratio si mi veru u sebe. Samopouzdanje. Dao si mi sve sto sam mislila da je davno izgubljeno. Zakljucano u mracnom sefu patnje. Mozda gresim. Mozda je sve ovo jos samo jedna iluzija stvarnosti, ali je lepa i ne zelim da je se odreknem. Sta jos da kazem? Isuvise sam tvoja da bih se mogla zvati sobom. Za kraj cu te samo zamoliti neshto: Ako ti moja ljubav i moja predaja ikada budu dosadile i predstavljale teret, idi tiho iz mog zivota, kao sto si i usao u njega. Oprosticu i necu zaliti, jer ti, ti si onaj koji je uneo svetlost u moju dusu i samo ti imas prava da je opet zatvoris u mrak. Ali, nadam se da se to nikada nece desiti...
|
Poslao 
)