~unquiet thoughts. - ...Zasto ostavljati trag na pesku kad ce ga vetar oduvati?...

kad pogledam u nazad setim se samo pojedinih dogadjaja, i onda se pitam gdje su ostali? Zar svih mojih 14 godina moze da stane u 2h razmisljanja? Da li to znaci da tih 14 godina nisu iskoriscene na pravi nacin, ili da pamtimo samo pojedine stvari, dok ostale, koje ne pamtimo sluzile su da razviju nasu licnost, sluzile kao materijal u izgradnji nas samih koji je sad prekriven godinama, osmesima, i vremenom...?

U zivotu ima puno lepih trenutaka, ali sta se desi kada ti trenuci padnu u zaborav..? Gde oni odlaze? Da li uopste vredi misliti o ovome? Da li je dovoljno prihvatiti da cemo jednog dana nestati, i mozda nista nece ostati od nas...? Da li da prozivljavamo lepe trenutke iako znamo da ce biti zaboravljeni? Ili lupamo glavu o nesto, a posle nam to izgleda kao sitnica...Da li treba uzivati, i pustiti svet da tece, jer ionako ga ne mozemo zaustaviti?a i ne treba ga zaustavljati, jer u tome je car svakog trenutka, svakog dogadjaja, svakog poljupca..sto znate da nece vecno trajati.....

Ali ako se prepustimo i ne razmisljamo, da li postajemo kao neka stvar koje se kasnije niko nece setiti?

zasto bi trazili svrhu zivota, kad imamo zivot? Zasto se nervirati oko necega, ako ce to proci i izgledati kao sitnica? Zasto brinuti ako se nista nece promeniti? Zasto se ne opustiti i uzivati u onome sto imamo?

Zasto graditi uspomene kad ce nestati?
Zasto plakati kad niko ne cuje?
Zasto procitati knjigu koja nije lektira koju neko nece oceniti, za koju nam neko nece reci bravo, za koju niko nece znati?
Zasto pokusavati kad znamo da necemo uspeti?
Zasto traziti kad ne znamo da li postoji, kad znamo da necemo naci?
Zasto uvijek traziti nesto vise, nesto iznad, nesto jace, tragati izvan nasih frekvencija, traziti u prostoru koji samo mi ne vidimo..igrati se corave bake ne znajuci imena igraca, ne znajuci pravila?

Radjamo se, zivimo i umiremo...momenti izmedju toga...mi sami...da li sve to prihvatiti onako kako mozemo da vidimo onako kako za nas jeste, ili izmisljati neke norme, trazeci cilj, svrhu? Da li je dovoljno biti srecan?

I da, tesko je prihvatiti da zvezde ne ispunjavaju zelje, da suze su samo proizvod zlezda, da sjaj u ocima drage osobe je odsjaj ulicne lampe, da srce je samo organ, da snovi su samo slike koje nastaju pod uticajem podsvesti, da su samo plod nase maste....zar onda nije lakse ne prihvatiti to...? Biti srecan, dopustiti zivotu da te vodi svojim putevima, a ti samo brinuti o momentima, o osecanjima, o sjaju u oku, o snovima?