To je osećaj kada se sve reči gube, kada pretpostavljena bujica emocija nestaje negde daleko, najdalje, od sveta, od mene same, to više nisam ja, već neka druga, neka koja će pričati o životu, o hrani, o školi, o banalnim stvarima, nesvesno želeći da izbegne razgovor povodom koga je došla. Sve misli, sav bol, sve dileme, osećanja i pretpostavke, padaju preda mnom i lome se kao staklo, kao da je sa najvišeg solitera pao najveći prozor, razbio se na milion staklića, ja to vidim, vidim kako ih gazim i kako bez imalo straha ulazim u zgradu. Toliko puta viđenu, ali nikada doživljenu onako kako je trebalo, onako kako je moralo, onako kako sam je trebala doživljavati čitavog života. Sada, u osamnaestoj godini, ja pružam ruku, ja odlazim sa nevericom kod njih, kod tih ljudi koji su mi toliko bliski, ali osamnaest godina toliko daleki, toliko nedostižni. Slušala sam razne priče. Jedne strane. Došlo je vreme da ja, ako niko drugi nikada nije želeo, čujem tu , toliko puta ocrnjenu, opsovanu, izvređanu, drugu stranu. Da im pružim ruku pomirenja, spremna i da je odbiju i da me oteraju kao pseto, bar bih znala da sam pokušala. Da sam probala da, nakon toliko godina, pomirim svoju porodicu. Ali ne, oni nisu takvi, oni su ljupki i mili, prihvatili me kao najrođenijeg. Ja im to zapravo i jesam. Brat moga oca. I njegova majka. Sestra moga deke, koga nisam videla, nisam upoznala, vreme nas je razdvojilo, sastaviće nas sve jednoga dana. Kada iščile reči moje babe da su oni loši ljudi, da su oni mrzeli mog deku. Pa zar sestra ikada može mrzeti svoga brata, Gospode moj?! Zar roditelji ikada mogu mrzeti svoje dete?! Svoje! Osećala sam čudan osećaj u stomaku, nisu to bili leptiri kao kada se zaljubiš, ne, to je bio ujed straha u mom stomaku, u mojim nogama, osećaj koji me je ostavljao nemom, iako umem i volim da pričam sama sa sobom. Uprkos njemu, ja sam ka prvom spratu te niske zgrade, koračala sigurno. Da, nešto me je vuklo, gonilo da što brže pozvonim na ta vrata, da vidim, da čujem, mog strica, moju baku, sestru moga dede. Otvara mi vrata čovek kao div, „šta reći“, mislim, znaju oni ko sam, ali trebalo bi upoznati se, reći nešto lepo. Vratima prilazi žena sa suzama u očima, ogromni bol se čitao iz tog pogleda, za izgubljenim, za vremenom kada je sve trebalo biti na svom mestu, a nije, svesna da se neće vratiti. Ljubi me kroz plač, borim se sa sobom da ne zaplačem i ja, grli me nežnim rukama, suze padaju u nepovrat, u ogromni ponor gde padaju beznadežni, gde padaju gorke suze napaćenih duša. Ništa nisam morala da kažem, sve se već znalo. I oni, i ja. „zar je za ovu ženu neko mogao da kaže da je zmija, da o ovoj ženi misli sve najgore, zbog čega, zbog hira devojke da pre pedeset godina ostane pored roditelja, da ne prati ljubav, da ne prati one male talase života koji nas svuda vode, uglavnom nizvodno“, mislim u sebi, ali kontrolišem se. Druga slika svega. Mog detinjstva, moje porodice, žene koja mi je bila druga majka, koju sam toliko volela, a sada osećam prezir, neprestano se pitajući kako je mogla, kako i sada može! Ćutke sedam u kožnu, udobnu fotelju, štaviše, uvaljujem se u nju, kao da je moja, kao da sam svakoga dana bila ovde, kao i sada i pričala sa čikom i bakom o prošlosti, tužnoj, setnoj i gorkoj. Umesto ujeda, ja dobijam sladoled i kafu. Dobijam komplimente, da ličim na tatu kada je bio mali, da sam lepa, dobijam sijaset lepih reči o svojoj porodici među kojima se ni na tren ne provlači ime moje babe, one koja mi je za njih rekla da su loši, da nas nisu nikada voleli. Počinje priča. Najiskrenija bol jedne žene pretočena u reči i suze. Istorijski planovi mojih predaka da izgrade kuću u kojoj će živeti čitava porodica, ljutnja na moju babu, jer nije htela da se odvoji od svojih roditelja i započne novi život, sa dedom, za koga priča da ga je toliko volela. Toliko nelogičnosti u čitavoj priči. Ako zaista volim nekog i želim da čitav život provedem sa njim, otišla bih glavom bez obzira, bilo kada, bilo kuda! To majka moga oca nije uradila. Što me je u jednom trenutku navelo na razmišljanje da li ga je zaista toliko volela. Kroz osmeh, iskren i blag, meni ova baka priča o starini, o mukama kroz koje su svi prolazili dok je moj deda na klinici u Beogradu umirao. Briga majke za detetom, sestre za bratom, sina za ocem, supruge za mužem. Da li smo doista takav narod da nas samo bol i tuga spajaju? Da li bi trebalo da opet neko umre da bismo se našli mi, kroz čije vene teče ista krv, čiji su se preci toliko voleli, a kasnije generacije zavadile zbog hirovitog uma, zbog nepomirenja majke da joj sin ode u snajinu kuću? Slušam ušima, očima, nosem, rukama, sve što mi njih dvoje govore, ne želeći nijednu reč da zaboravim. A u meni bujica, nepregledna bujica, osećanja koja me nekontrolisano preplavljuju. Smiraj, saosećanje, bes, prezir, žalost. Volim ih, Bože moj! Iako ih sada gledam prvi put, iako sam se naslušala samo ružnih reči o njima, ja ih volim. Jer su njihove reči i pogledi i osmesi i suze iskreni. Iskreniji od ranijih, tuđih, koje sam čula, videla i doživela. Umesto otrova, ja dobijam med, umesto ujeda, ja dobijam poljubac. Dugo sam u sebi razmišljala da li da joj dam pesmu koju sam napisala svome dedi, njenom bratu. Hoću, neću, dugo, dugo. Prevagnulo je da hoću. „Znam koliko ste voleli svog brata, volim ga i ja, iako ga nisam upoznala. S obzirom da se bavim pisanjem, napisala sam pesmu o njemu. Želela bih da je imate“, govorim joj i vadim iz torbe presavijenu hartiju, pružam joj, a ruka mi podrhtava. Ali već sam rekla, morala sam joj dati. Gledam je dok čita očekujući neku, bilo kakvu reakciju. Ne vidim je. Sklapa papir, prilazi mi, ljubi me usnama natopljenim suzama i zahvaljuje neprestano govoreći „Moj bata“. Nije imala na čemu da mi zahvaljuje. Ali da, tada sam videla šta je ljubav, kolika je ljubav između dvoje ljudi stvorenih od istih roditelja, odraslih u istoj kući, pa i nakon dvadesetpet godina dedine smrti. Nikada se ne može prežaliti smrt voljene osobe. Nikada. Dajući pesmu stricu, vraća se u svoju fotelju, još uvek pod utiskom kombinacije običnih reči, najiskrenije posvećenih mome dedi. Njenom bratu. Volim da ispratim reakciju ljudi dok čitaju moje delo, pogotovo ako ima veze sa njima. Gledam u strica, dugo ju je čitao, nijednim pokretom lica ne odajući nikakvo osećanje. Dugo je gledao u hartiju, ili kroz nju, plašeći se da ne vidim njegove suze, koje više nije mogao da kontroliše. Tihe suze moga strica bole su mi srce, kajem se što sam im dala, što sam probudila njihovu bol, koja zapravo nikada nije ni zaspala. Smirivši se, rekao je da je pesma lepa i počeo priču o mome dedi, njegovom ujaku. „Bio je laf, u svakom smislu. Voleo je da peva, bio je lep, krupam, crn čovek, žene su ga volele. Svaka slava pretvarala se u veselje kao da se slavi rođenje deteta ili nešto slično, kada on zapeva. Voleo je da pomaže ljudima, kako svojoj sestri i roditeljima, tako i neznancima, da ih svojim milozvučnim glasom smiri, da im nadu, spokoj, bar na trenutak. Svi su ga voleli. Ponosan sam na to što mi je bio ujak“, govorio je, dok sam ja osmehom skrivala svoju žalost za njegovim davno izgubljenim životom. Zamišljala sam kakav bi život bio da je on još uvek ovde, među nama, sa nama. Nisam mogla da se, čuvši ovakve reči i videvši iskrene suze i osmehe, pomirim sa tim da tog čoveka nema i da je život, nažalost, ovakav kakav je. Moj- srušen, bedan i jadan, njihov- pun bola za izgubljenim, tatin- izdresiran da ne misli na svog mrtvog oca, uprkos tugi i nostalgiji za njim. Nisam mogla da se pomirim sa tim „šta je tu je“, što bi naš narod u trenucima beznađa umeo da kaže. Nisam mogla celog dana da se odvojim od njih, iako mi je u podsvesti bilo da im smetam možda, previše sam se zadržala, imaju oni svoje živote. Baka je insistirala da ostanem još malo, ali zaista nisam mogla. Nisam mogla da pređem preko prošlosti koju nisam doživela, ali je osećala, svakoga dana, a ponajviše ovog, kada sam upoznala svoju porodicu. Baka mi je samo tiho rekla da dođem kad god želim, da priča sa mnom, jer još nije sve ispričano, jer još nije sve rešeno. Plakala je i grlila me dok sam odlazila, kao da me neće više videti, a videće me, sigurno. Izavšavši iz zgrade, čvrsto sam rešila da pomirim tatu sa njima, dok mu je tetka još uvek živa. Ne želim da umre sa bolom za nama, za bratancem i unucima, kao što su njeni roditelji umrli sa ogromnim teretom za unukom, za praunučadima.

Zaboraviću sve lažne reči iskazane u krilu vetra Mašti ću napraviti ram obavijen paučinom prošlosti. Vas, vas moje pesme, Čuvaću Da pričate o budali, Velikoj budali Koja je iskru vatre maštom pretvorila u oganj.

I zapevao pesmu novome jutru.

Sa metlom u ruci

Prvi si pozdravio

Tek rascvetali bagremov cvet,

I prvog putnika

Što žuri u susret sreći!

O vetre, molim te,

Ne troši svoju snagu

Na tom prekrasnom cveću,

Ne kidaj njegov krun

Vetre, molim te,

Dodji, pomiluj lice ove usamljene devojke,

Koja čezne za tim.

Pomozi joj da zaboravi tugu,

Odnetu sreću!

Budi joj drug

I pomiluj njeno zažareno lice

Ove lepe večeri.

Ne daj da život okrene

Svoju surovu stranu,

I da joj mladost nestaje

U mašti najlepših snova.

Ne,

Neću više da te gledam

Među lažnim oblacima.

Dokle da te slušam

I gledam tvoje lažne oči?

Zašto si opustošio moju sreću

I pustio da otplovi,

Da je raznesu vetrovi

I poplave mora?

Da plačem,

Da jurim,

Po svetu i da je tražim

Među razbesnelim uraganima

Ne,

Neću više da te gledam

Među lažnim oblacima.

Hoću da nađem odnetu sreću

I da volim istinu

Lepih,

Tuđih očiju.

Ti,

koji si učinio moj život bednim,

Koji si mi zatvorio oči

I pustio me da lutam.

Ti,

Koji ne znaš za sreću

Da postoji među ljudima,

I za lepotu

Koja zanosi svet.

Hoćeš li nekuda da odeš

Među razbojnike

Da rastrgnu tvoje kameno srce?

Hoćeš li da oslobodiš ljude ovoga sveta?

Zašto im ne daš samo ono zašta te mole?

I ljube tvoje kameno srce,

Na sve ljude

Bednike ovoga sveta.

Ostali smo tu;

Da gledamo crnilo ovoga sveta

Da slušamo jauk krvavih ljudi

Zar smo tako daleko od nas?

Gde je taj put?

Gde je ta staza?

Pođimo svi tamo

I naći ćemo je!

Pođimo krvavom rekom

I rasplamsalim vetrom.

Neka gori naše telo

I neka teče naša krv

Ali ona je tamo

Osvetliće je nošaji vetra

I doneti krvava reka.

Neću više da gledam tvoju lepotu

Skrivenu pod stenjem,

Niti da molim za gram tvoje sreće.

Neću da me prezireš i mučiš

Ti gorki i bedni živote!

Pusti me da odem od tebe!

Skini svoje teške ruke sa mog tela.

Oslobodi ga.

Ono želi život,

Nov,

Lep,

Tuđi život.

Znaš onaj šugavi osećaj da sve što radiš radiš pogrešno i uzaludno? Kad besomučno pokušavaš da se otrgneš iz čeljusti bezvrednosti, a u stvari sve više propadaš. Smisao života je umiranje, a osećanja su potisnuta. Kao da ih i nema. Kao da je ogromna zver iščupala ono malo srca iz mene, pa me više ništa ne dotiče. Čeznem jedino za smrću i nadam se da me bar ona neće izdati. Pošto sve drugo jeste. Sama sam. Ostala sam da se borim sa životom i da mu prkosim. Bezizlaz. Beznadje. Tišina. Moja duša curi u nepovrat. Kap po kap. Sekunde se čine kao večnost, a večnost toliko daleko. Moje je život zanemeo. Ali ja nisam! Ne želim da se predam, nemam hrabrosti da se predam! Bože moj, ako te ima , prosvetli me! Imala sam samo petnaest godina...

Vreme je stalo. Sve ćuti i polako tone u mrak. U setnu tišinu vremena. Žuta seta oko nas. Haljina nežnosti, lepote, ushićenja, pala je i sada gazimo po njoj kao po tepihu prošlosti punom uspomena. Magleno sivilo jeseni obuzelo je naše duše, i sada, puni bola, koračamo ka žutim vetrovima svoje smrti. Jedan tango koji plešemo ovih sumornih dana zove se jesen. Ta neodoljiva čežnja za fascinantnom melanholijom. Oblaci, čini mi se teški hiljadu tona, koračaju kroz noć udišući lomnu prozračnost vazduha sazdanu od beskonačja božijih suza i lišća od vetra. U magli se gubilo drveće, ta ogromna bića koja vetar navodi na puteve kolovrata hladne tuge. A negde u daljini to isto drveće stapalo se sa rekom. I ona teče sporo. A kuda bi žurila? Svom večnom ušću u modrom nebu... Tišina. Samo fijuk baletana koji neumorno izvodi svoju piruetu, svaki put sa većom strašću i većom željom. Tužna prilika jeseni ocrtava se u modrini neba toliko jasno da osetih bol u očima. Miran, ali neizdrživ. A onda to čudo! Čudo koje me još više uvuče u nostalgiju za sunčevim zracima i nečujnim vetrovima: sjaj kapljica koje su posle noćnog pljuska, klizile s krova... Sve ćuti. Miču se samo suve grane drveća pod komandom vazdušnog vrtloga. Svirao je tužnu melodiju po iskidanim žicama dobro mu znanog instrumenta. Bol. Strah. Ne želim da osećam tu maglenosivu stenu koja mi pritiska dušu i ne da da živim sa neizrecivim mirom kojim sam živela letos. Sada osećam samo ništavilo. Ponor, koji me svim silama vuče ka ugašenoj prašini neba koja ponosno luta u noć. Osećaj sreće bešumno bi skliznuo i brzo isčezao u dremljivim ulicama... Nema me. Gubim se. Nestajem u sivom odblesku nekog već proživljenog dana u koji sam greškom dospela. A onda zvuk. Jecaj šuma budi tišinu noći. Treperav trzaj uspavanog sveta. Nešto od čega bežim, a bežeći osećam da sam mu sve bliža. Trčim kroz tihe ulice bola, dok ulične svetiljke, ocrtavajući se naspram neba, liče na zelenkasta stabla kraj jednog već pređenog puta. Hoću da vrisnem i oteram ovo mrtvilo skriveno u ćutanjima među izgubljenim uzdasima. Ali ne mogu. Odjednom nemam glasa. Ne mogu ništa da izustim. Hoću da pokidam svilene niti očaja, ali ipak ga neka mala, sićušna modrina iz moje duše priziva želeći da ostane tu zauvek. Jedan trenutak večnosti vremena. Ništa. Jesen. I tako tonem zajedno sa tom hladnoćom oko srca, u magli dana i gubim se sa svim tim kovitlanjima beznađa u neki novi svet i novi dan pun maglenih odblesaka prethodnog.

Hiljade neobuzdanih osećanja preplavljuju moj um, moju dušu, moje telo. Daleko, iza novog sveta, vremena i prostora, stojim sama u tišini beskonačnosti, mimo svih ljudi i zbivanja, ali ne osećam se usamljeno. Osećam blaženstvo. Znam da negde u nekom drugom svemiru postoji neko stvoren samo za mene. Moja druga polovina koju tokom čitavog svog lutalaštva neuspešno tražim. Ali, ne osećam se poraženo, već jako i spremno za nove bitke. Ja tražim svetinju svoje duše, davno izgubljenu u beskraju vremena. Naći ću je, to zasigurno znam. Naći ću onaj deo sebe koji razume ovaj moj deo bez ijedne reči, bez ijednog pogleda i pokreta. Onaj deo koji će biti uteha mom srcu u danima bola i noćima požude. Mali, ali tako značajan za suočavanje sa životom Sama ne umem. Zato verujem. Verujem da ću te naći negde između svetova. Bujica je nepregledna, nezaustaviva. Zaurlala bih iz sveg glasa da me ti čuješ i spaseš ovog ludila. Požutele stranice podsećaju me na dužinu mog čekanja. Uhvatim li papir malo grublje, pocepaće se i pretvoriti u prah. Pišem ti svakoga dana, jer ne želim da zaboravim da postojiš, ne želim da zaboravim da mi trebaš, jer deo mene je u tebi. Ja nisam rob, ja sam samo slabić. Pred sobom, pred svetom, pred bogom! Da bih opstala ovde, između ovih osećanja koja me preplavljuju poput plime i udaraju o mene kao o obalu, treba mi saznanje da postojiš. Treba mi tvoja nežna, a ujedno i nemilosrdna, ruka da mi pruži život. Treba mi tvoj iskreni osmeh i dubina tvojih očiju koje obećavaju svet. Treba mi tvoja lepa reč da mi vrati osmeh na lice i mir, da znam da sam i ja nekome potrebna. Zlatne niti mog ćutanja pucaju i otkrivam hiljade reči koje imam za tebe. Ne znam koliko si daleko, ali te osećam. Zato vičem ne bi li čuo moj vapaj, tamo, u drugoj galaksiji, izvan mog domašaja. Zabluda li je? Ja znam da ne. A šta bih bez nade koja će me održati, a koja se privila uz mene i postala ja?

Reka. Brza i penušava. A nad njom – čudo. Ogroman luk bez kraja. Sivi stvor koji izaziva emocije na dvoboj. Ne znam koliko je dugačak izražen u metrima. Verovatno mnogo, ali u mojim očima je ogroman i jak, a u isto vreme sićušan, čim može da stane u jedan pogled. Gledajući sa reke čini se kao da je neko greškom isekao nebo, pa ga nepravilno zalepio. Odsjaj sunca na betonskom putu, užareni stubovi, kolona automobila koji danima prolaze ni ne primećujući tu fantastičnu sponu među ljudima; a na kraju pogled na reku. Na neustrašivu kraljicu planine. I sve što je jednoj ljudskoj duši potrebno da bi dosegla mir, je tu. Prelep pogled i još lepši most – raj. Samo pokušajte da zamislite sofisticiranost mosta. Ogroman luk od obale do obale. Desetak stubova između luka i kolovoza. Krivine koje poput treperave duše navode ljude, ta mala stvorenja, na oprez. Glomazni kameni gelender sa još nekoliko desetina manjih kamenih stubova. I dva trotoara. Sa obe strane. To je za one koji se za trenutak zapitaju da li je to sve stvarno, pa stanu da se uvere. A pogledi se survavaju u ogromnu prazninu koju je za sobom ostavilo vreme. Stoji tamo i ne miče se nikad. Kao lojalni vojnik na straži. Svedok davno iščezlih epoha i ljudi koji su nekada davno prolazili tuda. On priča. Ali malo njih može da ga čuje. Priča svoju tužnu istoriju kada su se neprijateljske vojske kretale njime. Ali isto tako i srećne trenutke, kao kada su tu nekada dolazili zaljubljeni na sastanak, a kasnije se spuštali da kod hladne reke dočekaju zalazak sunca. A tada je najlepši. Poslednji zraci sunca svojim zlatastim mirom presijavaju se na mlakom kamenu dok on nestaje u toj igri svetlosti, i polako tone u san, u divnu setnu noć. E tad mu se zaista ne vidi kraj! Luk, poput grbave bake, pruža se u nedogled, dok poslednji stubovi iščezavaju u prvoj zvezdi i prvom tragu mesečevog srpa na plavičastom nebu. A ujutru se budi silno osećajući život, kao da juče ni ne postoji. Ali ovoga puta još lepši svilenkast i krhk. I čini se da mu je sunce majka, i da ga iz mraka polako vodi prašinom staze koja je jurila ka novom danu i novom životu. I opet će stotine automobila i poneki zainteresovani putnik prelaziti preko njega, potajno želeći da ostane tu, na tom nevinom starom biću koje se svakoga dana ponovo rađa. I tako svakog dana. Proslavlja svoje rođenje sa prvim zracima sunca i tone u noć za prvim noćnim vetrovima. Ali je uvek ostajao isti. Siv, pogrbljen, jak. Pod kolovratima kiše ili kovitlacima snega. Spona među ljudima. Možda i jedina. Možda su samo te građevine koej nazivamo mostovima poslednje niti koje nas spajaju. A možda ni oni ne bi bili da nisu nepomični. Priča priču reci. I uvek naglašava kako je on samo jedan veliki grbavi stari most, zanemarujući svoju ulogu i sve male živote koji su prošli tuda. Ja mislim da je njegova uloga sveta. I uvek ću stajati pri tome da je mostove izmislio sam bog. Kao neprikosnovenog stranca, kako bi služio ljudima kao možda poslednja veza među njima. Mesec koji se, tanan, ocrtava u tami, dopuštao je da se nazre jedna neobična građevina, zalebdela u nepostojanosti noćne topline. I reka je na trenutak zastala. Dugo su se gledali, nepomični, nemi, shvatajući sve.

Мудраци Сиване кажу да је немогуће да у једном тренутку човек у глави има само једну мисао. Ја сам их имала много више од једне. Живот-смрт? Тама-светлост? Вратити се злу или стремити добром? Борити се или дићи руке? Од чега? Од себе?! Од живота, од опојних мириса пролећа, од оног сетног осећаја када угледам златно лишће како се спрема да нестане, да би се, у пролеће опет вратило, у свом најлепшем оделу?! Ни то лишће не умире, оно само спава кад осети да не може да издржи суровост зиме. Никада! Зар да дигнем руку на јединствену себе? Бесна, очајна, тужна, несрећна, насмејана, радосна! Ја сам јединствена. И не постоји нико као ја. Не знам да ли ме разумете, није то нарцисоизам, то је реалност. Сви смо јединствени! Ја желим да уживам у тој својој посебности. Зар после једног пада треба лећи и умрети?? Питам ја вас где је читав процес радости у устајању? Траје, можда је и тежак, али ко не дође до дна, не може се никада попети на врх! Хиљаде мисли ми пролазе кроз главу, а ја желим само једно. Да је дигнем! Нико није вредан мог живота, ни вашег, ничијег! Иако ми ђаво копа по мислима ја себе никада нећу дати! Црна вода се може избистрити, равнодушно је гледам и знам да ће после неког времена бити чиста као душа, ако душа уопште постоји. Узимам гумицу и бришем. Све! Стара ја не постоји више. Искре постоје, али ЈА више не. Шарени кристали играју око мене, ја дајем све, зној, крв, осмех, сузе, радост, па и тугу, да заборавим, да их одагнам, јер ако их прихватим, нећу се родити поново. Ја те, Животе, волим више него што ћеш икада знати, не желим само да узмем од тебе, желим и да ти дам. Хвала ти што си ми дао прилике да се осетим мртво, крваво, што си допустио Луциферу да ми оглође кости, јер сад знам да могу и хоћу достићи звезде. Сад знам да свим срцем, ако га имам, желим да будем ЧОВЕК! Више не верујем, сада знам да сам личност која заслужује другу шансу. Верујем у моћ свог ума. Можда се све ово дешава још некоме, али ја се не дам, ја не дам себе за новац, за љубав... за трице! Ја нисам марионета којом се могу ђаволи играти, ја сам борац! Имам те, Животе, читавог пред собом, нећу те никада дати, никада и никоме. Не играм се речима, само говорим шта ми је на души. Газила сам, рушила, палила, пуцала, славила погрешне ствари у погрешно време, сада молим за милост! За самилост! ТИ си учинио да се сваког јутра будим са осмехом и дишем овај предиван живот. Извини што Ти кажем ти, али као што Превер рече: “Ја кажем Ти свима које волим“. Склизнула сам са ивице, Ти ми пружаш руку спаса. Смејем се! После свега, ја се смејем! Ја нисам губитник, моје време тек долази, ја могу бити само победник! Хвала Ти до неба! Мом доктору, који ми је отворио очи и опет учинио живом! Емина Недељковић

Potiskujem sva osećanja, odganjam moguću bujicu neizrečenih reči, misli me vode novom smislu života poričući sve znake mog dosadašnjeg života. Žmurim i vidim nepregledna i nedostižna prostranstva moguće sreće, boljeg sveta. Vidim sebe sa osmehom na licu, bez imalo bola i bez trunke griže savesti, da se prepustim vrtoglavom, bezizlaznom, beskonačnom. Želim da verujem da ću smo jedanput uspeti da uhvatim neuhvatljivo, dostignem nedostižno, osetim čeličnu ruku sveta koja ujedno postaje i nežna, i mila. Nežno dodiruje moje lice, skoro da i ne osećam taj dodir, kao da svojim pokretom želi da mi kaže da nije sve gotovo, gde je život neprestana borba sa samim sobom u kojoj JA uvek pobeđujem. Daje mi snage da zakoračim u nepoznato koje može biti sreća, ali i tuga, i bol. Kako će nove staze izgledati, zavisi samo od mene. Neizreciva nada obuzima moju dušu dajući mi, ne reči utehe, već nove prilike koje ću nevidljivim ključem zaključati u unutra i čuvati od drugih. Ja znam ko sam ja, ali ne znam ko su ovi ljudi oko mene. Nepoznati su mi. U meni strah od saznanja kakvi su, ali i znatiželja. Neko malo saznanje grebe moj um i neda mi da odustanem. Pomirljivost li je? Ne, realnost je. Ljudi nisu zli, oni su samo, na svom putu ka savršenstvu, iskvareni, posrnuli pokušavajući da besmislenim stvarima daju smisao. Bilo kakav, samo da to bezvredno nešto zvuči dovoljno razumno da bi postalo njihov cilj. Ne žele time da kupe druge, već svoje verovanje u ovozemaljski život. Nemogu da sanjaju, to je utopija za njih. Predaju se materijalnom nerazmišljajući o siromaštvu svoga duha. Moja duša je još neiskaljana ovakvim grehom. Moji su džepovi puni ljubavi i lepih reči za druge. Zašto se onda čitavog života trošiti na pogrešne ljude, dok oni koji su vredni nemo prolaze kraj nas? Mislim da se kvalitet nečijeg života, između ostalog, može odrediti i veličinom njihovih prijatelja. Ja danas prijatelja nemam . niti želim da ga imam. Sve ono naše što damo drugome čini nas ranjivim prema njemu. Tako sam i ja veličinu milosrdnog anđela shvatila onda kada mi je okrenuo leđa i ostavio da se sama borim sa svojim malim životom protiv celog sveta. Sada shvatam da je ceo taj svet zapravo u meni i da niko ne zaslužuje da bude u njemu. Moj život je meni najvredniji i nema predaje! Svako moje posustajanje je vaša hrana, dželati moji! Uprli ste svoje užarene oči u mene čekajući moj pad, ali zar stvarno mislite da ste toliko vredni da ću pasti pod vama? Svako dana postajete bezobzirniji i nemarniji prema svojim postupcima. Svojom zlobom umanjujete sebe, ne mene, upamtite! Jadni ste! Ako mislite da ćete ružnim rečima i prezirnim pogledima pokolebati mene u mojoj borbi, grešite. Ja se borim za sebe, ne protiv vas. Samo njihovo postojanje daje mi snage da izdrzim sve muke na koje me život stavlja. Ako se dobročinstvo kupuje, ja ne žeilim da ga platim. Ako je laž cena za vaše društvo, onda je suviše niska. Toliko niska, da nije dostojna pomena. Vi ste toliko mali dan iste vredni ni sami sebi, a kako biste onda bili onima koji vaše prijateljstvo kupuju lažima? Hodam sigurno, neutabanim stazama i nije mi teško. Podižem glavu visoko, ali ne zaboravljam šta je dole. Ostavljam za sobom sve ono sto su ljudi rekli i uradili, a na dlanu desne ruke poneću svoju dušu ne želeći da je izgubim na trnovitom putu života.

Umor se čitao sa njegovog lica. Godine su ostavile traga. Uprkos tome, njegove oči su obećavale svet. Miran I idiličan svet, goreo je u njegovom pogledu, dok me je nemilosrdno šibao njime. Skrivena želja bukti u meni. Želja da se predam strancu, hladnog pogleda I namrštenog lica. Neizreciva strast svetle senke na nepostojećem zidu , negde u beskraju, navodi me da mu se bacim u čelični zagrljaj. Ne poznajemo se. Spojeni smo neznanjem. Pogledom mu prodirem u dušu. Žuljevi na rukama odaju utisak da je radnik. Zar jedan radnik može voleti? Ovo pitanje kopalo je po mojim mislima I uspešno našlo mesto gde će posaditi seme svog odgovora. Nije važan, želim samo da ga imam. On želi mir. Da li sam dovoljno jaka da u njega unesem delić svoje nemirne duše? Ja želim da uzmem sve njegove godine I skinem sav balast sa njegovih jakih ledja. Uzmi me, stranče! Dajem ti svoju dušu, mladost, svoje snove. Samo me ne ostavljaj izmedju ovih hladnih zidova I ne daj da živa istrulim tražeći te!

Miris znoja, krvi I bola. Moj vitez pored mene. Tama. Blagi uzdasi nedefinisanih osecanja Kruze po sobi Podsecajuci nas na nesto sto ne znamo sta je A sto smo postali. Nemi krik moje duse upucen Tebi Ljubavi moja Ne tuge Ne bola Vec straha Od tebe Od sebe Hoces li me ikada voleti, Hoces li ikada osetiti moje dno kada sam sa tobom Hocu li ja uspeti da iza svih iskrenih reci, nesvesno izrecenih Staviti Tvoju ljubav kao svetinju? Zasto cutis? Zar te nijedan zvuk ispusten iz mojih usta Ne navodi ni na jednu rec? Ti znas sve sto ja znam. Postao si ja. Nema sam pred Tobom. Jaci si Bolji Nemilosrdniji Lezimo cutke posle svecanog cina predavanja mog bica Tvom Ne znam o cemu razmisljas Da li zelis da je tu sada neka druga? Ova iskrenost u obliku krhke devojke Nista ti ne znaci. Iskre iz Tvojih ociju danas Drugacije izgledaju Plavi pogled obecava nepregledna prostranstva ljubavi Strasti Zlatnih reci Laz li je? Misli me vode bolu Ti to osecas. Ti znas da patim za Tobom Znas da si mi sve Znas da moja jutra ne bi imala smisla bez tebe Da bi noci bile pune suza Svaka suza je jedan dan proveden sa tobom Tamo gde se reci gube I odlaze u nepovrat Tamo gde je svet divan A ljudi savrseni Tamo gde cemo se pogledima razumeti I gde cemo samim svojim postojanjem tesiti ovo drugo Odvedi me, molim te! Cuj jecaj ove mlade duse I pomozi joj A ako ne mozes, Ostavi je! Baci medju stare iznosene stvari. Samo je stavi na svoje mesto jer ovako vise ne moze! Reci nesto! Prekini ovu tuznu tisinu Recima utehe Priznanjem svojih osecanja Samo ne daj da potonem ne znajuci te Ti znas sve Ali ti ja to iznova govorim Tesko je, znamo oboje Jednom ljudskom bicu dati dusu na dlanu Ali ne znas kako bi moglo biti lepo kada bi se I druga dusa dala!

Noćas su vetrovi svirali

Neku tužnu melodiju na iskidanim žicama mandoline

Nečiji jecaji su budili tišinu noći

Nešto ogromno, nepregledno

Kao nevidljiva svetlost

Kao treperav trzaj uspavanog sunca

Kao razapeto jedro nad zvezdama

Zamrači mi dušu

I probudi u meni ono od čega bežim

Što želim da stisnem

I pretvorim u prah!

Zamisli samo nebo

Plavo, daleko,

Trčiš ka njemu, a ono ti beži i pretvara se u bezdan

Zamisli jesen

Lišće zlatno

Kako šušti pod tvojim nežnim nogama,

Čelične zvuke njihove lomnjave po tlu,

I nema straha u hodu tvom

Ni od aveti prošlosti, ni od beznađa budućnosti

Ti si ovde

Pored jedne male duše

Koja treperi, zapeva na sav glas

Najlepšu melodiju ljubavi, tvojim očima

Dubokim kao more

Strah me je

Zamreću

Kao talasi na obalama mora

Možda je to iskra koja život znači blagoslovom data da dušu nežnosću ispuni

Usne mi drhte dok te gledam,

Znam, još se bojim sebe.

Zamisli običan kišni dan

Misli ti lutaju beskrajem

I opet se vraćaš meni

Greh li je?

Ne,

To samo iskra ljubavi zatreperi u tebi

Čežnjom i nemirom

Samo mislima,

Dotakni dubinu tih očiju,

Videćeš u njima skrivenu tajnu

Samo tebi i njima znanu

Mislima lutam bespućem,

Neka ostanu samo misli

Reči bi sve pokvarile

Ali ipak

Lutalica te traži,

Tvoj osmeh

Iskren, smiren, spokojan

Poput seoskog potočića

Koji sledi svoj tok.

Život je učinio svoje

To je naš usud, naša sudbina

Naša patnja ili sreća,

Odgovor će biti dat

Daće ga opet sam život,

Samo neka ostane ovo: Volela sam te više nego što ćeš ikada znati!

Nikada više. Osećaj krajnosti bode mi dušu u srž mog postojanja. Samo bol. Tih, ali nepodnošljiv. Otišao si. Ostavio si me. Sama, u ovom haotičnom svetu, ne znam da li ću moći. Suza nemam da te oplačem. Jauka nemam da te ožalim. Nema sam pred svojom nesrećom. Slomljena, a da mi ne fali ni dlaka sa glave. Nemam odgovarajuću reč da opisem ovoliku tugu. Osećanja ne staju u pojmove.

Poslednji dan tvog života bio je divan. Nežno prolećno sunce milovalo je travu, drveće, automobile, samo tebe nije stiglo da pomiluje. "Tako treba", govorio si. "Sunce daje život i greje ono što živi". Plačem. "Meni života nema, i ono to oseća". Jednom jedinom rečenicom bacio si me u ponor iz kog dugo neću moći da izađem. Zašto? Zašto si bio tako pomiren sa smrću? Gledam tvoje krupne crne oči, svesna da je možda svaki pogled poslednji. Ne znam šta da ti kažem. Svaka reč mogla bi da bude pogrešna. Oko nas padaju bombe, metalni izrazi mržnje, ljudi su skrhani ratom. Ja ne razmišljam o tome. U ovom trenutku, to je možda najbolja stvar koja bi mogla da mi se desi. Ne čujem sirene, ni uplašene ljude kako hitaju u svoje kuće. Čujem samo tihi jecaj tvoje duše. Kako da imam veru? U koje čudo mogu da verujem kad se preda mnom gasi jedan ljudski život, a ja ne mogu to da promenim? Gde je sada bog? Zar nas je ovako sitne i beznačajne sada i On napustio?

Osećam se izgubljeno. U ogromnom gradu, hiljade ljudi svakodnevno prolaze pored mene. Nijedan lik mi ne znaci. Nijedan njihov užurbani pokret u ovom bezumlju ne predstavlja mi ništa. Moj svet si ti, brate moj, a znam da te uskoro neće biti. Mrzela sam život, mrzela sam boga. Koji je to greh ako je kazna gledanje dragog bića kako umire mučeći se? Tvoj smireni glas govori mi da vera ne sme da se gubi. "Idem na bolje mesto, tamo odakle sam došao", rekao si. Tešila sam se u besanim noćima da je tvoja duša isuviše čista da bi hodala ovozemaljskim prljavim stazama. Ali, u ovakvim trenucima utehe nema. Zašto si tako mudar, tako racionalan? Gaze te sa svih strana, a ti i dalje čvrsto stojiš na svojim nogama. Odakle ti snage, brate moj? Ja sam slaba. Slaba pred ratom, slaba pred bogom, slaba pred tvojom bolešću.

"Umoran sam", izgovorio si neobično tiho.

"Lezi", odgovorila sam.

"Ne, ne, umoran sam od ovog sveta, od ovog života. Ne želim da trošim svoje postojanje ovde. Danas se ljudi ubijaju za parče hleba, vreme je zlo. Ruše nam zgrade, ulice, mostove, ruše ove naše male živote. Sit sam nepravde. Život ljudi koje srećeš na ulicama sveo se na borbu za opstanak. Na traženje hrane i krova nad glavom. Mi smo potlačeni. Pred manjim, ali jačim ljudima od sebe. Stidimo se svog poniženja, savijamo glave pred bližnjima moleći se da se ovaj pakao završi. Kakva je to sila koja ruši sve pred sobom? Koja uništava tuđe domove i od njihovog sveta pravi ruševime? Od toga sam umoran. Od dna koje nam neprestano izmiče pod nogama i spušta se dublje i dublje, tolikom brzinom da to ne možemo da ispratimo. Stidim se svoje nemoći pred silom, boli me moja mržnja prema režimu. Ovu zemlju i ove ljude više ne prepoznajem. Ali verujem. Verujem da je preko te granice, koja razdvaja život i smrt, bolje. Ne bi bog dozvolio mučenje duša na oba sveta. Zato želim da odem odavde. Možda je to greh, ali ogoršen sam".

Slušam tvoje reči, a naviru mi suze. Želim da vrisnem i probudim ovaj očaj, ali iz života buđenja nema. Surov je, jadan je. Suočena sam sa svojom bedom, sa svojom sramotom. Rob sam. Svaki tvoj uzdah čujem jasno, svaku tvoju reč vidim, samo dodir više ne osećam. Teško mi je. Ti znaš da ćeš otići, ali ne znaš kakav će moj život biti bez tebe. Znaš o čemu razmišljam. Veruješ da ću preboleti. Tada sam i ja verovala. Danas, shvatam da se smrt voljenog bića nikada ne može preboleti.

Ne znam da li da te gledam. Svaki pogled upućen tebi ubija deo mene, a znam da ću se jednog dana probuditi i da tebe neće biti. Zato želim da zapamtim svaki tvoj pokret i ne skidam pogled s tebe misleći da ćes otići, a da ja neću biti tu da te ispratim. Ti to osećaš. Tražiš reči koje bi me bar malo utešile. Umesto toga, grliš me i spuštaš nežan poljubac na moje čelo. Nigde nikoga i nigde ničega. Samo dve napaćene duše suočene sa stvarnošću.

Hiljade poznatih misli mi prolaze kroz glavu, iznova i iznova. Osećam se poraženo, slomljena. Sve to ja već dobro znam, ali bujica je beskonačna. Pomešana osećanja, bol i nada, patnja i ljubav. Vere nemam. Ne mogu da je nađem. A kako bih i mogla kada te gledam takvog? Kada vidim tvoje mrtve oči i pogled koji čezne za smrću. U toj vrtoglavoj igri, u pijanom plesu života i smrti, ne mogu da pronađem svoje mesto. Kada bih mogla otkrijem najlepše reči na ovom svetu da ti kažem koliko te volim; kada bih imala snage da išta izgovorim u ovom haosu nastalom od srušenih zgrada, mostova, kuća, od srušenih života i uništenih miliona malih svetova, a pre svega mog-malog i beznačajnog u odnosu na čovečanstvo, ali meni najvrednijeg, bilo bi mi lakše. Ti to osećaš. Ni ja nisam ista, ti to najbolje znaš. Ne mogu da se pomirim, ne želim da se pomirim sa predstojećim krajem. Kada bih ja mogla da odem umesto tebe. Kada bih đavolu mogla dati svoju dušu u zamenu za tvoju. Neka breme padne na mene, a ti zivi, brate moj najvoljeniji! Posmatraš me krajičkom oka i plačeš. Ne vidim te, ne čujem te, ali znam da plačeš. Tražiš reči koje bi mi olakšale ovu tugu, ali ih ne nalaziš. Prvi put, ostao si nem.

"Znam da bi dala svoj život za mene. Ali to je nemoguće. Ne bih dozvolio toliku nepravdu. Ni bog, ni ja.", prekidaš tišinu i izgovaraš moje misli. "Takodje znam i da mrziš život, sebe,  do nekle i mene. Ali život je lep. I patnja i sreća, i tuga i smeh, sve je to lepo! Ne veruješ u to, ali ja znam da je tako. Svako ima svoj put, moj je smrt, pred tobom još uvek ima izbora. Možeš da odabereš lakši ili teži put, izaberi oba. Malo tuge, malo besa, i puno vere i optimizma. Kada se sve ovo završi, shvatićeš zašto ti ovo pričam. Ne oplakuj me živog, sestro. Molim te za to. Tu sam. I kada me budeš videla u kovčegu volećeš me isto kao i sada. I kada vreme pregazi moje postojanje, ti ćeš me voleti. Zato ću živeti duže i zato te ne ostavljam".

"A kako da te ne oplakujem? Kako da se ponašam normalno kada je možda svaka tvoja reč poslednje što ću čuti od tebe?" Sirene. Odgovora nema, samo užurbano spremanje za beg od čeličnih ptica spremnih da nas unište. Uzevši sve što je potrebno za sklonište od zla, stajem očekujući da kreneš za mnom. Ti nepomično ležiš u krevetu i ne gledaš me.

"Hajdemo u podrum", rekla sam tiho.

"Danas ne", odgovorio si.

Sedim pored tebe i ćutim. Ne želim da pitam zašto želiš da ostaneš u stanu, jer odgovor znam. Zato se kao dete svijam pored tebe i spuštam ruku na tvoje grudi. Oko nas zvuci uništenja, lomljavine jednog sveta i nestanak mnogih života. U nama-tišina. Zastrašujuća tišina. Mir. Jedini trenutak kada nismo razmišljali ni o čemu. Uspela sam! Uhvatila sam trenutak i živim ga. Dugo si me učio tome. U ovom trenutku, ležeći u tvom zagrljaju, svesna sam da je život ovde i sada. Dišem duboko želeći da zapamtim miris vazduha kada sam prvi put u životu osetila blaženstvo. I sada ga pamtim. Zapravo, nije se osećalo ništa, samo čist kiseonik, miris nečega što nam omogućuje život.

Ustaješ i sedaš pored mene. Toliko nečujno i sa lakoćom da to nisam ni osetila.

"Znam da ću uskoro umreti i da nema svrhe da više išta želim i da se ičemu nadam. Ali potajno želim da doživim samo dve stvari. Kraj ovog ludila koje nas okružuje, da vidim svoj grad nasmejan i lep. I more. Da čujem njegov kristalni šum, da žmurim i da u svojim mislima vidim daleka nedostižna prostranstva. Samo to.", rekao si, a u tvom glasu osetila sam najiskreniju nadu. Čudno je to koliko ljudi pred smrt žude za sitnicama trazeći mir za svoje duše. A još čudnije, kako se u tim trenucima osećaju kao deca-zaštićeno i spokojno.

Spuštaš glavu u moje krilo, ali ne okrećes se ka meni. Tvoj pogled luta negde izvan ove sobe, izvan ove situacije. Verovatno vidiš dugu. Uvek si govorio da, ako nešto ukazuje na to da je život lep, to je duga. Ta neobjašnjiva slika prirode i savršenstva, odraz svih ljudskih osećanja, podseća na sreću. Govorio si da smo stvoreni da budemo srećni, jer je duga išarana veselim bojama. Ljubav je ljudska suština, a ne gubiti veru u nju je najveća veština. Zato znam da sada vidiš dugu. U mojim očima, duga je orbita tvog postojanja. Zato je i ja volim.

Okrećes se ka meni, gledaš me u oči, radosno i zaštitnički.

"I tvoj život je duga, samo treba da je nađeš. Život je lep. Moj život je bio lep." Sklapaš oči i ja znam-nikada ih više nećeš otvoriti. Stežem tvoju ruku i vrištim. Pogled mi luta po sobi tražeći nešto što nikada neće naći. Tražeći tvoju dugu, izgubljenu u beskraju konačnosti. Ne nalazim je. Beskraj je daleko, a moja duša je umorna.

Dugačka kolona nemih ljudi ide za tobom mučno tiho. Ne čuju se ni koraci. Posrćem, ali želim da poslednji put prošetam sa tobom. Poslednji. Krik majke nad mrtvim detetom. Urlik sestre za bratom. Suze na licima desetine ljudi koji ćutke stoje nad tvojim grobom i vešto ih prikrivaju. Škripa kovčega koji nevoljno ulazi u raku. Tupi udarci zemlje o njega. Na trenutak, poželela sam da skočim za prvim grumenom. Umesto toga, bacam ti traku koju si mi jednom poklonio. "Opus dei" piše na njoj. Tvoje objašnjenje za savršenstvo. Ne mogu da zaustavim suze. Ne mogu da složim iole normalan izraz lica. Jedan veliki deo mene danas je sahranjen. Najbolji deo mene istopio je sjajni zrak sunca današnjeg dana. Gotovo je. Sada to zasigurno znam.

Ne mičem se. Nastupio je onaj trenutak kada je bol ogroman, toliko veliki i težak da više nema suza, ni jauka. Samo ćutanje.

Ne znam kako, ni zašto, setila sam se duge. Posle toliko vremena jedna mala misao vratila je onaj grč na moje lice poznatiji kao osmeh. Opus dei.

Posmatrajući sve životne probleme i radosti, misleći svakodnevno o njima, došla sam do najvažnijeg zaključka. Pririoritet u svakoj situaciji jeste ljubav prema sebi, praštanje sopstvenih grešaka i okretanje budućnosti. Život nije ni juče, ni sutra, život je sada, ovog trenutka. Ono što je bilo neće se vratiti nikada, a ono što će biti – mi ne znamo. Postoji samo danas, samo ovaj trenutak koji sada traje. Da, život jeste bolan, ali nikako nije težak. Jedan veliki čovek je rekao da čovek vredi onoliko koliko puta u životu ustane. Padova svakako ima, ali radost je u ustajanju. Zašto sutra, zašto prekosutra? Zašto ne sada? Jedna od najbitnijih stvari u životu jeste sposobnost da uhvatimo trenutak. Nije cilj postojati – cilj je živeti! Zato ponosno dižem glavu, visoko najviše, udišem duboko želeći da ispunim svaku ćeliju svog tela tom fantastičnom vazdušnom svežinom. Moja duša je izlečena. Rane zarastaju svakog dana sve više i imam želju da svoj život učinim izuzetnim. Želim da promenim svet! Ne Zemljinu kuglu, već ovaj mali svet u meni, u mom srcu. Svrha nikada nije bila jasnija i očiglednija nego sada. U ovom trenutku sadržan je čitav moj život. Ja znam da iza mene neće ostati ništa, ni ime, ni slika, ništa! Ali ja celim svojim bićem želim da ostavim za sobom svoje delo koje će sijati i kada se moj sjaj bude ugasio. Koji će se buditi sa svakim izlaskom sunca onda i kada ja budem zauvek zaspala. Osvedočiće moje postojanje i moj poklon sopstvenom životu. Smrt nije bolna, niti je večna. Ona je baš kao i život, trenutno stanje naših duša. Ne plašim je se. Više se ne plašim ni života. Ne mogu da utičem na druge, ali svakako mogu i želim da utičem na sebe. Istina jeste, tamo negde, daleko od ljudskog uma i dodira, ali putevi do nje postoje. Potrebno je pomoći ljudima da upale svoje fenjere i da krenu u potragu za njom. Jeste mračno i hladno, mučno i odbojno, ali je svrsishodno. Zaista je tužno to što ljudi ne žele da potraže svoju istinu, a ona je zapravo u njima samima. Ljudska su srca urasla u korov, ne mogu se pronaći od toliko besmislica. Kada bismo svakoga dana sekli tu korov pomalo, život bi bio besprekoran. Zapamtite, sve sto vas muči u životu – stvorili ste sami, zašto onda to sami ne iskorenite?! Ne želim da se sećam sreće, želim da je sada osećam. Svakoga jutra kada otvorim oči i ugledam dan, znam da sam načinila jedan veliki korak ka svojoj istini. Nema više stajanja i čekanja, dok vreme odlazi u nepovrat, dok život nestaje u beskraju prolaznosti. Svaki dan je novi početak, život se može promeniti u trenutku. Kada bismo barem to shvatili! A život nije nista drugo do neprestana borba. Ne sa vremenom, ne sa prolaznošću, već sa samim sobom.