Znaš onaj šugavi osećaj da sve što radiš radiš pogrešno i uzaludno? Kad besomučno pokušavaš da se otrgneš iz čeljusti bezvrednosti, a u stvari sve više propadaš. Smisao života je umiranje, a osećanja su potisnuta. Kao da ih i nema. Kao da je ogromna zver iščupala ono malo srca iz mene, pa me više ništa ne dotiče. Čeznem jedino za smrću i nadam se da me bar ona neće izdati. Pošto sve drugo jeste. Sama sam. Ostala sam da se borim sa životom i da mu prkosim. Bezizlaz. Beznadje. Tišina. Moja duša curi u nepovrat. Kap po kap. Sekunde se čine kao večnost, a večnost toliko daleko. Moje je život zanemeo. Ali ja nisam! Ne želim da se predam, nemam hrabrosti da se predam! Bože moj, ako te ima , prosvetli me! Imala sam samo petnaest godina...