Dve Marije

zašto mislim na tebe i ne mogu da spavam, noćima već.. budim se u zoru, pre svanuća, dočekujem jutra vrteći u glavi sve neke reči, za, protiv, vodeći neki nevidljivi, besmisleni rat, čiji ishod je već odavno poznat.. nisi li otišao, stavio tačku, na svoje srce, okrenuo se u nekom drugom pravcu, vedro gledajući u budućnost koja ti dolazi, oslobođena mene..

jesi, znam to. znam da si povratio veru u život, u to da ti se sreća možda ponovo smeši tu iza sledećeg ugla, da te čeka, i ti joj prilaziš, pleteš te sitne paučinaste niti ka njoj, ideš otvorenog lakog koraka, ne okrećeš se..

znam to. sve što mi je ostalo moje je, tvoje više ama baš ništa nema tu gde sam sad.. osećam zid, energetski između nas, koji mi ne dozvoljava ni da te nazovem više, koji mi spušta ruku, vraća slušalicu na mesto, ne da prstima da otkucaju poruku..

kao što mrtvi ne mogu biti ponovo živi, s onu stranu ogledala vratio li se ko..  te slike našeg zajedničkog života budućeg, našeg možda deteta, sunčanih letovanja i zimskih večeri koje bi provodili negde ušuškani jedno kraj drugog..

nije on taj, alo bre, nerviraš me..a ako se pitaš sve to i sumnjaš u ono što već ionako znaš, nazovi ga, pusti ga da te ponovo povredi, oseti to još jednom, čisto da te vrati u život u stvarnost pa makar ti ista bila neizdrživa

i ne oklevaj.

...

...

Kada kažem da mi ne nedostaje on, to zapravo nije tačno.. to je vrlo daleko od istine.. nedostaje mi.. naš lepi život, sve ono što je među nama bilo dobro, pozitivno, ljubavno, meko, nežno, prijateljsko, podržavajuće.. nedostaju mi mali trenuci bliskosti koje smo delili, šifre poznate samo nama, samo naše reči i izrazi, naše navike, naša briga i povezanost, osećaj ispunjenosti.. kako da mi ne nedostaje to... ne znam..

nedostaju mi jutra koja smo dočekivali zajedno, bezbrojne noći u kojima smo bili tu jedno za drugo, njegova ruka prebačena preko mene dok spava, naš smeh, naša saosećanja ako bi drugom nešto krenulo loše.. nedostaje mi, bog sam zna koliko.. naše beskrajne šetnje pored reke u noćima kad nema nikoga, vožnje bicikle pored save i dunava.. htela bih da mu čujem glas, da ponovo osetim tu našu povezanost koje više nema, i to me otrezni, nema je više, pusti ga, kasno je..

mnogo sam toga uradila pogrešno.. moguće da bolje nisam umela..

moguće da ni on nije, da je sve tako moralo da se desi, šta sada vredi razmišljati unazad..

nisam shvatila da je on jedan sasvim običan čovek, jako dobar ali običan čovek, nisam volela njegovu običnost, kao što nisam volela njegove slabosti..

kad kažem da mi ne nedostaje, onda to znači da mi ni malo ne fale sve naše svađe, svo njegovo nasilje prema meni onda kada nije znao kuda bi i u šta udara. ne branim ga, nije trebao da uradi ono što par puta jeste. ne da me je udario, ne to, ali razbio je par stvari po kući, pocepao neke predmete koji su meni značili, recimo, pretio mi je rečima kad nije mogao da se odbrani od mene kada bih ga napadala za nešto.

jedno smo drugom dali mnogo, i jedno smo drugom uzeli mnogo.

nikad nije uspeo da se uklopi u moju porodicu, da je oseti svojom. stalno je hteo da me otrgne od njih, ili od mojih prijatelja, ili od onoga što bi me interesovalo a nije uključivalo njega. (ovo sa drugim muškarcima je došlo sasvim na kraju...)

nisam mogla da budem u potpunosti ja sa njim, osećala sam njegovo neprihvatanje i nerazumevanje, njegovo kao sklanjanje u stranu ali bez ljubavi.

voleo me je onda kada bih bila tu samo za njega, kada bi prihvatala sve što je on radio, kada ne bih imala svojih želja. bio bi sav tu za mene tada, pomogao mi je toliko puta i u toliko situacija, bio je tada potpuno velikodušan, nesebičan, osećao se dobro jer mi pomaže i jer je on tu, glavni...

da nisam toliko želela da uspemo i da opstanemo, da nisam toliko toga mogla da progutam, da oprostim, da pređem preko svega, verovatno bi odavno odaaavno pukli.

da on nije mogao to isto da uradi toliko puta, verovatno bi me ostavio još na početku naše veze.

u početku je on bio tu za mene, onda su se vremenom uloge pormenile i ja sam bila tu za njega.

nije se sklopilo.

nismo istovremeno bili tu jedno za drugo. kako mi je žao zbog toga.

čujem, od nekih drugih ljudi, krenuo je u proces za australiju.. moguće da će iduće godine u ovo vreme da nas deli nekih 14 hiljada 880 kilometara, zauvek. stvarno ne znam zašto plačem i zašto me boli, znala sam da to želi, zašto me iznenadilo, zašto me pogađa, šta to više uopšte ima veze.. koja je razlika bio 70 ili 15 000 km daleko, ako nismo u kontaktu više uopšte...

sanjala sam ga noćas.. čudan san.. kao u beogradu smo, idemo peške pored nadvožnjaka na sajmu, prema adi, razgovaramo kao prijatelji, nismo zajedno.. on mi govori da je bio sa drugom ženom, da mu je teško jer nikada neće moći da bude s njom jer je ona.. udata.. ja ga slušam, razumem ga, žao mi je da mu je teško..  prolećni dan, sunčan, plavo visoko nebo..

osećam.. da ću do kraja života ostati sama, da neću moći sa drugim da stvorim to nešto, što sam želela.. nije da odustajem, samo nemam više živaca, snage, ni volje, vreme je prošlo da bi se uradilo nešto. za dve nedelje punim 40, nije to malo, to je pola života, ne priliči mi više da se ponašam kao klinka, da se osećam kao klinka. krajnje je vreme da sagledam stvari realno, podvučem crtu, priznam poraz, sve svoje greške i grehove, da se suočim sa rezultatom svojih dela, svojih odluka, svoje nesvesti. čega god.

edit:...

neka su jutra teža od ostalih..

možda zbog ovog mutnog neba iz kojeg se prosipaju slapovi vode što udaraju u prozore nošeni vetrom,

možda jer je to nedeljno jutro i pored mene nema nikoga, skoro da sam i zaboravila da sam nekad pila prvu jutarnju kafu u krevetu, onu koju bi mi on skuvao i doneo..

Ne, ne nedostaje mi više. ne on. Sinoć sam sama, čitajući knjigu bacala oko na teve i ono takmičenje, smejala se nekim komentarima ovih iraca i slušala kako moj smeh odzvanja u ovim zidovima.. jbg. zvuk zvona mobilnog telefona, njegov poziv.. džon mislim.. pola sata razbuđenih emocija koje su strujale među nama, puno toga što ne može u reči ovde.. jutros me probudila kiša vrlo rano, imala sam osecaj da je on svuda oko mene, u meni, i bolelo me..

jer nije tu.. radujem se za njega, to da, zaista. ponovo je u berlinu, radi na par nekih projekata, pisaće mi, poslaće mi slikice, da se viđamo na skajpu, čujemo, posle mi šalje sms, kako mu je bilo mnogo lepo da se čuje samnom.. dear.. dear..

...

čula sam se juče sa jednom od moje dve jako dobre drugarice, e, možda da vam kažem nešto o njima, jedna je bugarka, jako lepa žena, prolazi kroz slično što i ja samo što oni imaju dvoje dece.. vrlo zanimljivo koliko sličnosti a nismo se nikad ranije srele, do pre nekih pola godine..

druga je mongolka, i prelepa je.. ne što sam neobjektivna nego zaista, fizički i psihički.. i ona ima svoju priču.. uglavnom desi me zvala juče da se vidimo, a meni se nije dalo da izlazim iz kuće...

ni danas. imam puno toga da poobavljam, počev od ovog experience assesmenta što bi trebalo već da iskuckam.. ili bar da napravim strukturu teksta.. 1500 reči.. kol'ko to dođe? 3 strane??

uglavnom, pomislih već drugi put u poslednjih par dana, možda mi trebaju neki drugi ljudi u životu, možda je vreme, da pokušam da stvorim taj neki svoj krug..

koliko volim da se čujem sa džonom i koliko da mi to znači, nekako me i izbaci iz ravnoteže, ocrta mi moju samoću.

a ne dozvoljavam si, u nekom smislu.. pre desetak dana kad smo izašle nas tri, upoznala sam jednog baš-baš slatkog tipa :), trebalo je da se vidimo juče, i otkazala sam to.. nije to ono što mi treba.. ako me razumete :)..  malo sam samu sebe iznenadila tom odlukom, kako sam ga odj****a u troskoku što kaže naš narod, ne znam.. on mi posle piše da želi samnom da se vidi svejedno, da izađemo negde da popijemo kafu.. rekoh mu, okej, dogovorićemo se - nekad - negde..

missim....

i sad, ne znam šta sam htela ovim postom da kažem, al eto, ne moram možda ništa :))

osim da vas pozdravim...

ps. znam da su ovi aps and dauns verovatno normalna pojava u ovakvim situacijama, ali vise su mi dosadili.....

a well.. el mogu ja još malo sad da filozofiram :)

lepo sam vam dala delimični apdejt dešavanja, sad da se vratim na temu :)

puno nekih misli i uvida lejtli, sve to pomalo haotično kao i ovo vreme što meteorološko što situaciono :)

jedno od pitanja - šta je ono što me čini srećnom? jbt, ne znam kad sam se poslednji put ovo zapitala, i priznajem da je odgovor maglovit

znate li vi za sebe?

okej, jedan od preduslova je da tretiraš sebe onako kako bi želeo da budeš tretiran od drugih. to je relativno lako ispuniti?

ali nakon toga - recimo da ja izjavim da volim seks. aha. i kao - dakle, privlače me muškarci. jeste. i sad, .. da li je u korenu mojeg davanja drugima, zapravo sposobnost istih da me (recimo) seksualno zadovolje.

šta je ta uopšte seksualna želja, ili privlačnost među ljudima.

onako - ogoljena, bez priče o ljubavi i zaklinjanja na večnu vernost.

nije li to onda- zapravo - sebičnost. nije li prava ljubav - koja još uvek verujem da postoji negde neotkrivena, samo naslućena, ona koja daje davanja radi, koja voli drugog drugoga radi, kojoj je svejedno je li taj drugi neki extra jebozovni muškarac kojem se ja još pritom sviđam ili neka uboga starica koja prosi na ulici

znaci nesebična, bezuslovna.. nije li takva ista neomeđena našim ego potrebama

nije li onda naše činjenje postalo uistinu altruistično, davanje životu i za život sam, isti u tebi, meni, bilo kome i bilo čemu.

ne znam da li još uvek neko može da prati ove moje zbrkane misli..

ali po tome ispada, da su onda naše lične želje potpuno - u nekom smislu nebitne, odnosno ništa bitnije od želja ili potreba nekog drugog, odnosno da moraju biti tek jednako bitne u najboljem slučaju.

kao neka vrlina dolazi mi reč na engleskom (ako uopšte postoji takva rec) - responsivness..

kakva smrt ega, u svemu tome što se ruši.

smrt misli zaokupljenih sobom, svojom bitnošću..

ma mislim, ekstra : )

i vrlo oslobađajuće..

znači li to da je koren naše lične sreće (i) u nesebičnoj službi drugima (ah mrzim ovu tako ružno rabljenu reč).. zapravo ne - naša sreća se iskazuje kroz nesebično služenje drugima. hm.

prvo sebi, ali samo u smislu koliko je to od prirode života, za najlepši i najživlji život u sebi tj kroz sebe, kroz "rad sa sobom" naučiti da poštuješ taj dar, kao neka samo disciplina koja se dešava spontano .. i ako to uspeš onda prirodno postaneš provodnik koji se pomerio u stanu pred lepotom te sile, jer shvatiš da je ona ista u svemu i u svakom.

i kad to kažem, onda je takođe pitanje, da li smo mi uistinu so called muškarci i žene, da li mene to što telesno imam ženske karakteristike čini ženom (ne mislim u očima muškaraca - šalim se) ili smo zapravo isti, u tom životu koji je jedan.

edit:
i malo muzike šale radi :d

e :)
da nastavim gde stadoh..
naime, da.. ovde sam već, pa 6 godina i 4 meseca, plus tri meseca u prvoj poseti koja je bila turistička.. znači 6g 7m.
od toga, poslednjih 5 godina radim, s tim što sam radila još 4 meseca pre dobijanja zvanične vize dakle na "crno" - dok su mi gazde aplicirale za sve to..
da povučem crtu - stekla sam pravo na državljanstvo još pre godinu dana, jer je potrebno imati 5 godina legalnog boravka u zemlji, ali sada  imam pravo na to još po jednoj osnovi - plaćanja takse 60 meseci, što cenim može samo da mi pomogne :)
znači, u narednih nedelju dve treba to da predam, i onda mi ostaje samo da čekam :)

predaću istovremeno i zahtev za long term residence, što bi mi dalo sva prava boravka i rada u zemlji osim prava na glasanje i pasoša, ali može u nekim slučajevima da stigne pre državljanstva pa što da ne.

predala sam dokumenta za verifikaciju diplome i čekam odluku, nadam se što pre jer tu potvrdu moram da predam za upis na Univeristy Coledge Dublin  (UCD) za Professional Practice Examination (PPE) program, sve ostalo sam već dala ali to mi još traže..

a ovako, emotivno.. huh..

smenjuju mi se raspoloženja, od relativno dobrog i veselog - do nekih tamnih ponora, u koje upadam kad god pomislim na bivšeg sadašnjeg muža.

ne smem uopšte o njemu da razmišljam, ali svako malo sretne me nešto u stanu, u nekoj svesci njegova nota, osećaj da je tu pored mene dok se budim i spoznaja u tom magnovenju da ne, on nije tu, i  nikada više biti neće.

to me rasturi, onako zarije mi se u srce poput noža što se okrene tri puta, što bi rekao kafka..

ali - sve češće hvatam sebe kako se osećam relativno dobro. pitam se, okej, volela si ga, ali kako si ga to volela ako nisi ostala s njim.. ako nisi otišla dalje.. znači, mora biti da ga nisi volela dovoljno.. i to me boli, ali da, priznanje da je to istina me nekako oslobađa... žao mi je da je tako bilo ali...

**

priča sa J. - a rekla sam već na par mesta - Džonom, jel.. :)

pa prestala sam da mu pišem pre nekih mesec dana, jer, kao šta.. otišao je.. ne mogu da te čekam dok se vratiš.. život nastavlja svoj tok i želim da uživam u njemu sada..

prošle subote sam otišla sa par drugarica na neku žuraju, većih razmera u jednom holu - nekada crkve a sada prostora nekog centra, uglavnom, u neko doba zvonio mi je mobilni i.. bio je to Džon.. obradovala sam se, da.. pričali smo skoro 20 minuta, zvuči divno, zaista.. mm, onaj osećaj koji sam imala sa njim.. kako lepo je to.. rekoh mu, ja sam mislila da si ti mene zaboravio :), i njegov smeh u tom trenutku, nije trebao da kaže više ništa..

ali još 4 meseca jbt.. ne, ne mogu da te čekam.. biće baš kao što si rekao, kad se vratiš, videćemo gde smo.. i neka tako bude.

početkom juna sam uzela odmor na 10 dana jer mi dolazi jedan prijatelj i jedna prijateljica u posetu.. tome se jako radujem.. taj čovek je neko ko mi znači mnogo u životu, a ona, ona je divna.. u svakom smislu.. biće tu i neko predavanje, i neka radionica, i puno još koječega, i drago mi je što ćemo takođe zajedno proslaviti moj 40i rođendan, možda napravim neku žurku kod mene..

***

a da, za državljanstvo. pa za to mi treba potpis i izjave tri osobe koje me znaju najduže..o mojoj podobnosti, eh... i jedna od njih, i jedini kojeg sam za sada pitala je E.

treba da odem do jugozapadnog kauntija - tamo gde sam ranije živela, i sretnem se sa njima..

a E. me pita - da li ću da prespavam u njegovom gradu.. šta da mu kažem.. uff.. znam sve. k'o prava :) ... njegova svadba je za dva meseca...

***

posao? pa , u ovom dobu opšte krize, za sada nije toliko loše. bitno je da se radi i da posla ima.

***

ima još nekih planova, razmišljanja, ljudi, dogadjaja, ali o tom po tom.

ovo je ukratko pregled trenutne situacije.

nešto kao vesti

iz nesvesti :d))

veliki pozdrav!

vaša

m.

---

ps.

uopšte nisam htela da mi idući post bude o ovome, niti sam pretpostavila da ću o tome da pišem, pogotovo ne na ovaj način.. ali slayayu prekjuče napisa nešto na mom blogu što me čačnulo, ne znam ni ja sama s koje strane i kako, uglavnom od onda neki film se u meni odmotava.. pokušala sam da uhvatim te rastrzane misli sinoć, pa mi se učinilo predugačko za komentar.. so, da ih se oslobodim, i nastavim da pišem ono što sam htela :), here it is:

Lament o Ljubavi i Ljubavi

... sentimentalno - romantična predstava o ljubavi između muškarca i žene je definitivno imala svoje jako značajno mesto u razvoju čovečanstva.. 
donela je mnoge vredne kolektivne uvide, donela je, budući pogrešna, i mnoge strahote, o kojima ne treba ni pisati.. 
i čini-mi-se da je, kao takva, ispunila svoju ulogu, i da će biti, a sve ukazuje na to - prevaziđena..
da li umišljam ili stvarno sve više ljudi to primećuje, shvata, i ne retko traži neke nove / drugačije puteve.., neke drugacije osnove odnosa..
kao takva, bila je samo sredstvo, kao što i sve drugo, ili bilo šta drugo, može biti iskorišćeno kao sredstvo..
no za ići dalje, (budući smo vučeni silom evolucije?), potrebna je nova hrabrost.. potrebno je prevazići granice..

čovečanstvu su neophodna nova, sveža iskustva, a ona su očigledno potrebna i nama maleckim ljudima kao individuama..(ili bar sasvim definitivno nekim od nas)..
da bi prošli kroz ta nova iskustva, sloboda je uslov sine qua non.. , sloboda da ih iskusimo.. a da bi imali, ili ostvarili tu slobodu, e.. za to je preduslovna neka drugačija svest.. neki drugačiji, mnogo širi pogled na stvari, na sebe same, na druge ljude..

sentimentalno-romantična "ljubav", zasnovana na međusobnom ispunjavanju (ego) potreba, je iluzija.. to ne postoji..
ustvari postoji, ali samo kao prenosni točkić.. kao predvorje, kao naznaka, "hint of a century"
ništa više...
što nikako ne znači da se u njoj ne može uživati, daleko od toga. (što opet ne znači da to uživanje nije obojeno sebičnošću..) 
eto. 

kako? ne znam.. ...možda dati sebi sam ono što očekujes da dobiješ od druge osobe.. postati upravo ono što ti nedostaje. postati ceo.. pronaci izvor (radosti?) kroz sebe sama.. tek tad možes stvarno voleti drugog, ljubavlju koja je odgovorna ali nije stega, ljubavlju koja vidi tog drugog onakvim kakvim jeste, ljubavlju koja je saosecajna, blagodatna, nesebična..
i onda, ako sretneš isto takvo biće, dešava se slavlje života, ono najviše.. bezuslovno

zapravo, ova nazovimo je ljudska ljubav je nepotpuna, jer, i sam čovek koji ulazi u nju je nepotpun. on ulazi u nju da bi se osetio potpun.
i to je okej - dok god dobija od drugog to što mu je potrebno, leti na sedmom nebu. govori, ah kako je ljubav slatka, ah kako je divno voleti i biti voljen.. želeo bi zauvek ostati u tom blaženstvu.. ali avaj..
o ali užasa kad taj drugi prestane da te hrani na način na koji ti to odgovara..  – gde nestaje tada ta nazovi ljubav? ne javlja li se prikrivena mržnja ako taj drugi usmeri svoju energiju na neku drugu stranu, ako tvoj muž pogleda neku drugu zenu, ako se njoj neki drugi svidi malo ili mnogo više nego dozvoljeno, ili ako počne da ima interesovanja u kojima uživa a koja tebe jednostavno isključuju, ne mora uopšte biti treća osoba u pitanju.. ***

ljubomora, posesivnost, kontrolne drame, sve je to deo istog paketa. i laž. i igre. borbe moći.. jedno bez drugog ne ide.
posledica toga je tako često osećaj osujećenosti, promašenosti, neispunjenosti, spregnutosti, neslobode, slomljnosti? mirenje iz nemoći, i depresija..
i tako te oscilacije – od najviših vrhunaca do najdubljeg dna.. pa dok ti ne dosadi valjda
dok se toliko ne smoriš i ne kažeš pa jebote jel ovo život..
okej, kao volimo se, zajedno smo, ali šta je cena toga, i vredi li, ovog jednog života .. ali i najvažnije od svega - zar ne može(mo) bolje

e da, nema to veze sa drugim osobama.. kakvi god oni da su.. sveci, grešnici.. irelevantno je
želim li tu najveću ljubav, da budem sposobna da je dajem, do nje se izgleda dolazi nekim drugim putem.

kao da kreneš u indiju, a voz stane u inđiji i ti misliš aha to je to. a tek posle skontaš da ono ni blizu :). i sad šta, lepa je i inđija, niko ne spori.. (pretpostavljam, nikad nisam bila)
morao si da prođeš tuda jer inače, kako bi znao da to nije to.. to gde si zapravo krenuo..
a u međuvremenu počeo si i da puštaš korenje tu, zavoleo si ljude, zemlju.. sve ono lepo, a i sve ono ružno postalo ti je poznato, i u nekom smislu sigurno..

ali ne može ti drugi dati ono što je tebi potrebno..
i kako je sebična ta tražnja, to neprestano, nezrelo, dečije očekivanje od drugog.. jer on isto tako ima svoje potrebe, ima svoj put koji treba preći, svoja iskustva kroz koja mora proći..
on nije tu zbog tebe.

može biti pomoć, velika, ukoliko je to i njegova želja. njegova slobodna volja i želja. i samo ukoliko tebi istu takvu slobodu ostavlja, kao i ti njemu - to je jedino vredno truda.. vremena.. energije..

i onda, ukoliko on želi ostati tu, to je njegov izbor. ako će krenuti dalje sa tobom, jer je to njegova želja – divno. ako ne, moraš krenuti dalje sam. ako si shvatio da to nije tvoje odredište, ili da te ne ispunjava potpuno. 
ako odlučiš ostati tu zbog drugog, svest da si zakopao svoj san neće te ostaviti mirna. možda ćeš njemu reći da ostaješ sa njim, a onda krišom, svake noći, iskradati se u svoje pohode ka dalekom kontinentu koji te zove.. pohodićeš život tajno, onako, za svoju dušu..
vezanost.. je jedno veliko zlo.. projekcije, slike, svet malih bića na dnu reke što se drže za korito..

mislim, možda ni indija nije za tebe, ali to ćeš znati tek kad budeš stigao tamo.
kako bi pa drugačije inače mogao da znaš? kako bi mogao da znaš ako nikada nisi bio tamo? kako bi mogao da veruješ nekome ko je bio pa ti prepričava, da je to sve baš tako kao što oni govore? kako možeš da shvatiš njihovo iskustvo ako to istovremeno nije i tvoje?

ne možeš. jednostavno ne možeš.

well, to je to.. nisam sigurna da su uhvaćene uspešno, ali bar su tu.. što ono kažu, dijamant je parče uglja koje nije odustalo od posla.. 

dobar dan :o)

***

setila sam se ovde jedne scene iz mog detinjstva, evo, samo je izronila iz nekog mraka, nekako sam to bila potpuno zaboravila.... imala sam, tri ipo, četiri godine, moja sestra dve više od mene.. oboje naših roditelja su u to vreme radili, mama medicinska sestra na hirurgiji, radila je u smenama, 12 24 12 48, tata kao učitelj u nižim razredima osnovne škole odmah tu blizu naše kuće pre nego smo se preselili.. bilo je leto, sestra i ja smo se igrale u kući, nismo još išle u školu.. naš tata je u to vreme voleo da ide na pecanje.. to mu je predstavljalo veliko zadovoljstvo, mogao je satima da sedi uz reku.. mama je došla kući.. pitala je gde je tata, rekle smo da je na pecanju na par sati (da, često smo ostajale same, pa čak i kad je sestra krenula u školu mene bi ostavljali samu kući).. ona je postala besna, rekla je nešto kao jedva čeka da se vrati.. malo je odspavala, fića se pojavio na kapiji.. on je došao mirno, bio je vedar i raspoložen. ušao je unutra, nama su rekli da izađemo napolje.. prozori su ipak bili otvoreni.. ne znam koliko je to trajao.. njen bes, kako i ona radi, dolazi kući, sprema ručak, brine o nas dve, i kako on nije tu da joj pomogne, da ga baš briga da to ne može tako, treskalo je unutra, razbijanje stakla.. mi smo slušale, pitale smo se kada će prestati.. nakon nekog vremena on izlazi, ide prema šupi iza kuće, ulazi unutra, uzima svežanj svojih štapova i u jednom zamahu prelama ih preko kolena.. bilo je tu i velikih sklopljenih  teleskopa, baca ih u žbunje jorgovana pored zida..

mislim da naš život od tog dana više nikad nije bio isti.. ona je vodila u svemu glavnu reč, mi od tad oca praktično nismo imale. bio je on tu, fizički, ali nikako više.

sad kad posmatram taj dogadjaj, shvatam, činimise, ona je tad slomila njegovu volju. ma kako beznačajno to možda izgledalo..

moji su roditelji važili za srećne. one koji se vole. koji su i dan danas zajedno.

ja ne bih nikada, ali nikada želela da budem kao oni....................................

 
'

kada se sretnu dvoje koji žele da uzimaju, oboje odlaze oštećeni.
kada se sretnu dvoje koji žele da daju, oboje odlaze obogaćeni.