Trebalo bi da imamo zemlju k'o grumen
Veličanstvenog sunca
I zemlju mirisne vode,
Gde je sumrak tanani, šareni veo,
Zlatan i rumen,
A ne ovu zemlju gde je život leden
I sveo.

Trebalo bi da imamo zemlju drveća
Čije su krošnje kao visoke grive,
Čije su grane krive
Otežale od brbljivih papagaja,
Blestavih kao dan,
A ne ovu zemlju gde su sve ptice sive.

Ah, trebalo bi da imamo zemlju milina,
ljubavi i radosti i vina
Uz pesmu i smeh,
a ne ovu zemlju gde je radost greh.

Langston Hughes

Izranjajući iz okeana
Uz poslednji trzaj vrelog sunca
Mirna spavala si u jutru večitog rađanja
Prezirući možda ovu odiseju
Koja me dovela tebi
Jesen plamti u usecima tvojih irisa
Pukotina vrhunca
Pohlepa koju uvek rađa sumrak
Narandža, plavo more, istočni vetar
Zlatnožuto groblje meduza
Vreme čeznje Mlečnog Puta
Otkud nebo u tvom osmehu
Otkud moja tuga
U srcu kamena
Lakoumno ulovljena
Jalovo klizanje vremena
Tvoj glas gorak miris severa
Naga hiljadu puta
Teški miris ove noći
Gdje sam ukrštao ruke u iskonskoj tišini
Tvog zvezdanog tela
Tuga i beznađe ljubavnika
Osakaćenih tvojom senkom
Bez prave sigurnosti
U praznim očima mraka
Gde potapam tvoju prisutnost.

Anri Krea

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark

Idi i uhvati zvezdu padalicu,
zanesi na korenu mandragore,
kaži gde su sve minule godine,
Ili ko rastavi Đavolje stopalo,
Uči me da slušam pevanje sirena,
Ili da se klonim uboda zavisti,
I otkrij
Vetar koji
Služi napretku časna uma.

Ako si odvučen čudnim prizorima
Stvari nevidljive da vidiš,
Jaši deset hiljada dana i noći,
Dok ti starost ne osneži kose,
Kad se vratiš kazat ćeš mi
Sva neobična čuda što su ti se zbila,
I zakleti se
Nigde
Ne živi žena verna, a lepa.

Ako je nađeš, javi mi,
Takvo hodočašće bi slatko bilo;-
Mada bismo se na susednim vratima mogli sresti;
Mada je verna bila kada si je sreo,
I još je dok pišeš svoje pismo,
Ipak će
Biti
Neverna, pre no dođem, dvojici ili trojici.

Dzon Don

 


Mislim na tebe kad se od sunca zapali
pucina sva,
Mislim na tebe kad mesec ustreptali
kladencem tka.

Vidim te kad na putu dalekom spazim
uzvitlan prah,
sred noci, kad coveka na uskoj stazi
obuzme strah.

Cujem te kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slusam u lugu kad ispod celog neba
zavlada muk.

Ti si uz mene,bliskoscu svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce,skoro ce zvezde da sinu.
O, da si tu !

J.V. Gete

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

Pa da...
znam ja tu ženu...
Ona ni iz čega napravi tortu
Ona je Ona
Takva
Savršena, ili prepuna mana
to meni nije važna strana
Volim sve na Njoj
I sve što je Njeno
Sve što kaže ili napiše
Moja Duša od toga diše
Ona
I sve je to drugima smešno
Meni sve što je Ona čudesno
Zašto
Znam, To je Ljubav
Jedina...
Frensis
Samo budi tu kraj mene
Nema druge ljubavi
Ti si Moja
Samo jednom se ljubi
Znaš...

Carls Bukowski

1.

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva, to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice.


2.

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više ne voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kad ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše, umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade instikti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno srce
I moja krv silazi na mraz ispod nule.



3.

Biljke se guraju da prodru na vazduh
uzalud je čupam iz duboke senke
jedno drvo mi daje transfuziju krvi
i uši gore kao dva plamena.

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
nezdrav plamen se povija u srcu
dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
dok je slavim svojim nedostacima
i cvet okreće vreme naopako
bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
i namesto nje se pojavljuje rupa
ona se prolepšava da bi mi prkosila
slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
jedan živac drži higijenu u poeziji
staze u parkovima imitiraju puteve
i reč nas uzgred odvodi u budućnost



4.

Ono što preko noći preduzimam
kada me pre pisanja svrbe prsti
kao ptica nepobeđena pepelom
krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
i rane hladi alkohol koji vetri
mogu biti profesor svojim dušmanima
koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
i kao zlatni konci pucaju u ledu
moja krv se bavi zabranjenim poslom
dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O drugi ljudi u njenom životu
ostaće zakopani u mojim ustima
moje kameno srce u zemlji kao dukat
odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesređene ptice se leče visinama
o zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
dok razvode struju iz moje ljubavi
što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
dan goni svoju senku oko sveta
i moja krv crta ono što napišem..



5.

Voda pod zemljom ključa kao staklo
to kopile ostavljeno na ciči
ako prebrodi opasnost biće darovito
jer ne spava seme pod zimu posejano

Jednom će se trijumfalno vratiti pod zemlju
da priča mrtvacima šta je čulo
o novim lekovima protiv umiranja
Ljubavna konfuzijo sa svačim u vezi

Kada se iscrpe ljubav iz jezika
kada se srce otkine kao suza
kada se sunce strese sa drveća
njena lepota će postideti svet

Zaklan od ptice ležim u svojoj glavi
Svete lepo savetovan nepogodama i olujama
O uši izrasle na mom srcu
Koji vetar puni pokislim zverima

Ogromni propeler se okreće u glavi
dozvolite i mrtvom da je gledam
moji tužni dani su u njoj zadržani
o lasto elegantna kao rečenica

Nići će trava iz naše postelje
steno zasejana sa krvnim slikama
kad sam na svoje ruke ljubomoran
Ja prožderem stenu, ona zovne policiju...

Matija Beckovic