1.

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva, to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice.


2.

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više ne voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kad ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše, umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade instikti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno srce
I moja krv silazi na mraz ispod nule.



3.

Biljke se guraju da prodru na vazduh
uzalud je čupam iz duboke senke
jedno drvo mi daje transfuziju krvi
i uši gore kao dva plamena.

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
nezdrav plamen se povija u srcu
dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
dok je slavim svojim nedostacima
i cvet okreće vreme naopako
bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
i namesto nje se pojavljuje rupa
ona se prolepšava da bi mi prkosila
slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
jedan živac drži higijenu u poeziji
staze u parkovima imitiraju puteve
i reč nas uzgred odvodi u budućnost



4.

Ono što preko noći preduzimam
kada me pre pisanja svrbe prsti
kao ptica nepobeđena pepelom
krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
i rane hladi alkohol koji vetri
mogu biti profesor svojim dušmanima
koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
i kao zlatni konci pucaju u ledu
moja krv se bavi zabranjenim poslom
dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O drugi ljudi u njenom životu
ostaće zakopani u mojim ustima
moje kameno srce u zemlji kao dukat
odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesređene ptice se leče visinama
o zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
dok razvode struju iz moje ljubavi
što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
dan goni svoju senku oko sveta
i moja krv crta ono što napišem..



5.

Voda pod zemljom ključa kao staklo
to kopile ostavljeno na ciči
ako prebrodi opasnost biće darovito
jer ne spava seme pod zimu posejano

Jednom će se trijumfalno vratiti pod zemlju
da priča mrtvacima šta je čulo
o novim lekovima protiv umiranja
Ljubavna konfuzijo sa svačim u vezi

Kada se iscrpe ljubav iz jezika
kada se srce otkine kao suza
kada se sunce strese sa drveća
njena lepota će postideti svet

Zaklan od ptice ležim u svojoj glavi
Svete lepo savetovan nepogodama i olujama
O uši izrasle na mom srcu
Koji vetar puni pokislim zverima

Ogromni propeler se okreće u glavi
dozvolite i mrtvom da je gledam
moji tužni dani su u njoj zadržani
o lasto elegantna kao rečenica

Nići će trava iz naše postelje
steno zasejana sa krvnim slikama
kad sam na svoje ruke ljubomoran
Ja prožderem stenu, ona zovne policiju...

Matija Beckovic