Voli me vedro, ko što voli zora,
Kad iskri smijehom, kad biserom gori.
Obraduj i nadom i prozračnim snima,
I tiho zgasni u pramenju dima.

Voli me tiho, ko što voli luna,
Bestrasna, s hladnim sjajem liskuna.
Osvijetli svijet moj čudom i tajnom,
Odmor na putu mračnom i beskrajnom.

Voli me prosto, ko što voli potok,
I moj i ničiji, cjelovom brzotok,
Zagrli, predaj se i dalje traži.
Kad razvoliš, idi - ne boj se, ne laži.


Fjodor Sologub

Ja znam sva tvoja lica, svako sta hoce, sta nosi,
gledao sam sve tvoje oci, razumem sta kazu, sta kriju.


Ja mislim tvoju misao za celom ti u kosi,
ja znam tvoja usta sta ljube, sta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noci, od sijerka koji se tesko melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
zrvnja, cuo sve tvoje zelje

i brige tvoje, oj, Srbijo medju pesmama medju sljivama
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama, medju stadima,
oj, Srbijo, pesmo medju narodima.

Pesmo tuzna, meka si milosta
sto place kao krv grozdja, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja sto utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milosto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve zalopojke,
kad prestaju pesme, kad pocinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad ce hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u cije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za cije je truplo kravlje
nabrekla Macva od zita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za cije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Macva nije sita, kad Macva nije sita?

Kroz mukle lance dana koza suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;

to lice sto nije lice, ti dani sto nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne moze nista i nista - udari...
A svako od tuge za dan
kao vek citav ostari

i zbrcka se, oj, Srbijo medju bunama, medju sljivama,
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama, medju brdima,
oj, Srbijo,
pesmo medju narodima.

Tuzna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu plocu, kamenog dinara,
za med naseg znoja, vino naseg rada.

A djikaju deca u lazigacama, pod kosom,
u blatu, medju svinjama, medju patkama,
hranis ih, Srbijo, druze, vise prosom, vise postom,
vise bajkama, uspavankama, vise gatkama,

i pokrivas ih mrakom sto tako tesko pada
da gnev po cele noci do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajuci srcem sto sebe ne zali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo medju bunama, medju sljivama,
oj, Srbijo medju ljudima
na njivama,
oj, Srbijo medju pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno medju narodima.

Oskar Davico

Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana


ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Dusko Trifunovic

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
I pružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

Herman Hese

U jednoj staroj knjizi, gotovo sto godina staroj,
među listovima zaboravljen
pronađoh akvarel bez potpisa.
Mora da ga je slikao snažan umjetnik.
Naslovljen je: "Objava ljubavi".

Al' "O krajnjoj čulnosti ljubavi" odgovarao bi više.

Jer, dok gledate rad, postaje očito
(umjetnikova ideja posve je vidljiva)
da mladić naslikan ondje
nije bio stvoren da ljubi
na način, manje il' više, zdrav,
u granicama onog što je dozvoljeno -
s dubokim kestenjastim očima,
rijetkom ljepotom lica,
i dražima posve neobičnim,
s tim savršenim usnama, što čulnu nasladu
nude voljenom tijelu,
s onim divnim udovima vajanim za postelje
koje obični moral naziva sramnim.

Konstantinos Kavafis

Propalu ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava:
Kad probudi se - oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
oni te naglo zabole, zapeku.
Otidješ dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost samo piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić

Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rođendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

Mika Antic

Ti si ta žena koju znam
kao večnost moga trajanja
sa beskrajem,
čije sam ime otkinuo
s korenom sunca.

Slične tebi nema
ni tamo gde senka sam ti,
ni ovde gde hlad te
sličan tvome osmehu čeka.

Sunce misliš da pridobijaš
za jedno ja,
a drugo da me u tebi vara.

Sićušnom rukom svojom
prah misliš da stegneš.
Vreme da zaustaviš
i da mi prkosiš
onako bosonoga.

U tvom obruču
tek rođene tišine
pesmu sličnu tebi
najviše volim.
Osmeh
sličan mojoj mašti
već poznajem.

To skoro
vatra govori
senke hvatajući
u tvom prosipanju
danonoćnom...

...A znao sam
da je uvek bilo prostora
za tvoje čudno rastinje
u očima
i čudno nemirne tokove
u mom lovištu
gde osama moje tuge leži
i remeti
kasno leto moga proleća.

Svetislav Golic Stiv

Nemoj, draga, noćas da te san obrva
I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se mlado proljeće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!

Aleksa Šantić