Za tebe
imam osmeh štampan na japanskom papiru
gledaj me
jer ti činiš da trava raste na livadama
ženo
mapo muzike bistrino reke svetkovino plodova
na tvoj prozor
vešaju bršljan automobilskih volana
i prodavači snizuju cene svojoj robi
dopusti da poljubim tvoj glas
tvoj glas
koji peva u svim granama jutra.

Carlos Oquendo de Amat

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.

 Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli.

Manuel Altolaguire

Kada promatram tvoje telo ispruženo
kao reka koja ne prestaje proticati,
kao čvrsto ogledalo gde pevaju ptice,
gde je užitak osetiti dan kako se rađa.

 Kada se gledam u tvojim očima,
koje su kao duboka smrt ili život što me doziva,
kao pesma iz dubine koju samo naslućujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno čelo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruže što odražavaju sunce koje nikad ne zalazi.

 Kada primičem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja peva u zelenilu,
kao srecna ljubav što beži i opet se vraća.

 Osećam kako se svet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s večnom odvažnošću zvezda,
s onom radosnom dobrotom večernjače,
koja ne traži niti more u koje bi se spustila.

 Sve je iznenađenje. Svet u iskrama
oseća da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj čelik užaren i pomaman
i da čezne samo za blistanjem svetlosti.

 Svemir svetluca. Smirena sreća
prolazi kao naslada koja se ne može zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gde se vetar opasuje oko slepih čela.

 Gledati tvoje telo i samo tvoju svetlost,
tu blisku muziku što se rađa među pticama,
u vodama, u šumi, u vezanom bilu
ovog sveta apsolutnog što ga osećam na usnama.

Vicente Aleixandre

Ni nadali se nismo a već eto:
Skidamo sa tela tek stavljene krpe
I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe.
Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto.

To znači: život! Opet smo nagi kraj vode.
Ali stojimo dugo, a niko da kaže - dosta
I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!)
Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode.

Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo:
Oslobađa se vetar i pada žir, šišarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo:
Ispred nas, bleska sred grada daleki krov od lima.
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.

Stevan Raičković

doćiće
doćiće  vreme
kada će svi prijatelji da odu
kada ćeš u svakoj tišini čuti melodiju straha i note zaborava
kada ni nada, ni najlepša uspomena neće značiti ništa
kada će da te zaboli svaka kost i svaka dlaka
kada će iluzije da popadaju kao kiše
kada ni noću nećeš sanjati više

doćiće vreme
kada ćeš se osetiti samim
kada ni plakati nećeš umeti
doćiće vreme
doćiće

doćiće dan
kada će se osetiti
da nisi od koristi
nikome
nikakve
ni sebi

doćiće dan
doćiće

doćiće jutro
kada će na tvom jastuku biti više kose
nego na tvojoj glavi
i kada ćeš zube zaboraviti u čaši
i upitati se
zašto? kako?
gde je sve prošlo
kuda se provukoše planirani i neplanirani dani
tako brzo

doćiće jutro
doćiće

doćiće taj trenutak
kada ćeš osetiti
da starost kuca  na vrata
doćiće  taj momenat
doćiće

doćiće, doćiće, doćiće

dolazi svima
ne boj se
a kada  bude došla
videćeš u ogledalu
da više ne vidiš sebe
već život svoj
videćeš
ma ko da si
postaješ isti sa svima
koji behu
ah, svi smo isti  tada
svi vidimo isto
tada
to isto svetlo
videćemo

doćiće
kada treba da dođe to dođe
doćiće
¡! nemoj se uplašiti ¡!

Zorica Sentić

Kuće i sobe pune su mirisa, police su nakrcane
mirisima,
I ja dišem miomir i znam ga i volim ga,
Taj destilat bi me i opio, ali to neću dopustiti.
Atmosfera nije miris, ona nema ukus destilata,
bezmirisna je,
Ustima je mojim zauvijek, zaljubljen sam u nju,
Ići ću na obalu kraj šume da budem neprerušen
i nag.
Ludujem za njenim dodirom sa mnom.
Para moga daha,
Odjeci, mreškanja, zujni šapati, ljubav-korijen, svilna
nit, rašlja i loza,
Disanje moje i udisanje, kucanje moga srca,
proticanje krvi i vazduha kroz moja pluća,
Glasan udisaj zelenog lišća i suvog lišća, i obale
i tamnobojnih morskih stijena, i sijena u staji,
Zvuk rignutih riječi moga glasa prepuštenog vrtlozima
vjetra.
Po koji laki poljubac, po koji zagrljaj, ruke
spojene uokrug,
Igra svjetla i sjenki po drveću zaljuljanih gipkih
Grana,
Slast biti sam ili u žurbi ulice ili duž polja i
padina.
Osjećanje zdravlja, podnevni trepet, pjesma mene koja
se diže sa postelje i ide suncu u susret.
Jesi li cijenio da je hiljadu rali mnogo ? Jesi li cijenio
da je zemlja mnogo?
Jesi li tako dugo vježbao da naučiš da čitaš?
Jesi li bio tako ponosan, san dokučivši značenje pjesama?

Zastani danas i noćas sa mnom i posjedovaćeš
porijeklo svih pjesama,
Posjedovaćeš dobro zemlje i sunca (milioni sunaca još
su ostali)
Nećeš više uzimati stvari iz druge ili treće ruke,
niti motriti očima mrtvih, niti se hraniti
utvarama u knjigama,
Nećeš motriti niiti mojim očima, niti uzimati stvari
od mene,
Slušaćeš na sve strane, cijediti ih iz sebe sama.

Volt Vitmen

Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...

Mika Antic

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i anđele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dođe vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine između kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''


Horhe Rohas

Crveni cvjetovi ljubavi
gore u noći

Prva noć kroz koju idem sam

Slušam:
visoki plavi vodoskoci čeznu
zvijezde koje nikad dosegnuti neće

i u meni crno teško srce
tuče tuče


A.B. Šimić