Kada promatram tvoje telo ispruženo
kao reka koja ne prestaje proticati,
kao čvrsto ogledalo gde pevaju ptice,
gde je užitak osetiti dan kako se rađa.

 Kada se gledam u tvojim očima,
koje su kao duboka smrt ili život što me doziva,
kao pesma iz dubine koju samo naslućujem;
kada vidim tvoj oblik, tvoje spokojno čelo,
kamen blistavi, na koji kapaju moji poljupci
kao ruže što odražavaju sunce koje nikad ne zalazi.

 Kada primičem usne toj nesigurnoj muzici,
tom mrmoru neugasive mladosti,
izgaranju zemlje koja peva u zelenilu,
kao srecna ljubav što beži i opet se vraća.

 Osećam kako se svet valja pod mojim nogama,
kako se valja lagan, s večnom odvažnošću zvezda,
s onom radosnom dobrotom večernjače,
koja ne traži niti more u koje bi se spustila.

 Sve je iznenađenje. Svet u iskrama
oseća da je more naglo postalo golo i drhtavo,
da je taj čelik užaren i pomaman
i da čezne samo za blistanjem svetlosti.

 Svemir svetluca. Smirena sreća
prolazi kao naslada koja se ne može zadovoljiti,
kao nagli uzlet ljubavi,
gde se vetar opasuje oko slepih čela.

 Gledati tvoje telo i samo tvoju svetlost,
tu blisku muziku što se rađa među pticama,
u vodama, u šumi, u vezanom bilu
ovog sveta apsolutnog što ga osećam na usnama.

Vicente Aleixandre