Ti si ta žena koju znam
kao večnost moga trajanja
sa beskrajem,
čije sam ime otkinuo
s korenom sunca.

Slične tebi nema
ni tamo gde senka sam ti,
ni ovde gde hlad te
sličan tvome osmehu čeka.

Sunce misliš da pridobijaš
za jedno ja,
a drugo da me u tebi vara.

Sićušnom rukom svojom
prah misliš da stegneš.
Vreme da zaustaviš
i da mi prkosiš
onako bosonoga.

U tvom obruču
tek rođene tišine
pesmu sličnu tebi
najviše volim.
Osmeh
sličan mojoj mašti
već poznajem.

To skoro
vatra govori
senke hvatajući
u tvom prosipanju
danonoćnom...

...A znao sam
da je uvek bilo prostora
za tvoje čudno rastinje
u očima
i čudno nemirne tokove
u mom lovištu
gde osama moje tuge leži
i remeti
kasno leto moga proleća.

Svetislav Golic Stiv