ДОЧЕК
Гледам кроз прозор канцеларије општу  јурњаву и метеж у граду. Свако негде жури, за нечим. У току су  последње припреме тза дочек Нове године.
Седим сам у канцеларији. Откад радим на овом радном месту, увек око поднева пустим све колеге кућама а ја останем да одрадим последње радне сате у години.
На столу испред мене шољица црног вина, сви дописи су написани, потписани и проследњени секретарици, а ја слушам неки стари рок, смењују се Дивље јагоде, Кербер, Генерација 5...повремено улети нека страна балада. Слушајући ту музику у мислима сам одлутао далеко уназад, више од  20 година,  31. децембра 1987. 
Те године, живео сам у селу и са другарима договарао дочек Нове године. Било је коментара да ли ћемо у сеоски дом, да ли ћемо живу свирку наших другара или ћемо да слушамо касете и плоче...шта ће се јести, ко све долази. Углавном, један део организације дочека био је мој део.
Моја породица имала је малу продавницу а ја  сам,због мало већег обима посла, тог дана помагао служећи муштерије.
У продавницу је дошао мајстор Сава. Пензионер, столар. Човек  од кога је мој отац учио занат.
Мајстор Сава је један чикица са седим брчићима и седом главом, имао је нешто више од шездесет  година.
- Чигро, помажеш, а? – обратио ми се.
Звао ме је Чигра јер сам много волео да играм фудбал  а он био један од најватренијих навијача нашег локалног клуба.
- Радим, чика Саво, треба да се заради нека парица за дочек . Изволи, шта треба?
Набројао ми је "иће и пиће" у прилично великим количинама. Просто сам био зачуђен зашто толико купује пошто сам знао да он живи сам . Није имао наследнике, жена му је умрла пре пар година, а он је све што је имао распродао, да би како је причао могао мирно да умре.
- Ево, изволи чика Саво. А што оволико, очекујеш ли госте вечерас?
- Ма ко ће мени, синко, да дође, па и сам знаш да немам ни кучета ни мачета ал ето, волим да свега имам. Ко зна, можда деда Мраз реши да сврати до мене и поведе неко друштво, да поједемо оно прасенце и попијемо ово пиће. Него, упиши ми ово на вересију, молим те, до пензије, ваљда ми Добросав поштар донесе одмах после празника.
Кисело се насмејао, а ја му брзо спаковао то што је купио и уписао у свеску за вересију.
Узимао је на вересију, али је био најредонији платиша од свих дужника. Одмах по пријему пензије плаћао је рачун а за њега шта остане, и тако до наредне пензије.
Погледом сам га отпратио преко улице где је зашао у свој сокачић.
Било ми га је жао. Толико, да је у души почело да ме изједа. Што је више људи долазило у продавницу прича је била све опуштенија, све више било је смеха...само сам ја ћутао мислећи на мајстор Саву и његову самотињу.
Око осам,  код мене су свратили Магаре и Паја, а онда сви заједно отишли у сеоски дом на журку. Нас двадесетак малдих из села уз вриску и песму дочекивали смо нову годину.
Око пола десет, једноставно сам устао, обукао јакну и пошао напоље. За мном су кренули, моји најбољи другари, Магаре и Паја.
- ти рече немаш петарде, а, а сад ћеш без нас да бацаш? - викали су у глас, вероватно изгубивши осећај за јачину гласа од силне буке у сали.
- па немам – рекао сам – само,  не могу више да седим, досадно ми је. Идем кући.
- их кући...па види Биљу из средње ветеринарске, игра око тебе, а ти је ништа.
- пусти Биљу, идем кући. Не иде ми данас.
- Ти нећеш кући, знам те - рече ми Магаре - имаш ти нешто друго у плану!! Код које девојке ћеш?
- имам, али да никоме не кажете.Није девојка у питању, идем код мајстор Саве. Жао ми човека, не могу да дозволим да буде ноћас сам кући.
- их ти и твој обожавалац, "Чигро"....иди кад нећеш са нама!!! – готово се наљутио Паја.
И одох.
Снег је шкрипао под ногама, мраз штипао образе, док се на црно-белом шалу који ми је био увијен око уста хвалало иње. Из сваке куће чула се је музика и весеље, повремено би одјекнула која петарда, и залајао неки сеоски џукац у даљини.
Десетак минута касније куцао сам на врата мајстор Савиног дома.
Отворише се врата, и из њих извири седа глава
- ЧИГРООООО....ОТКУД ТИ ОВДЕ????
- Чика Саво, ја дођох, рекох да помогнем да поједемо то прасенце и попијемо пиће.
- Чигро, Чигро...а журка, а девојчице...а диско?
- Има времена за девојчице, чика Саво. Вечерас славим са тобом.
Уђосмо у кућу. Са првог програма црно-белог телевизора ишла је музика, народњаци. Тозовац, Оливера Катарина и многи други.
-  Седи, Чигро,  сад ће Чкаља и Мија, да се смејемо заједно.

Седели смо, пили бамбус, причали о фудбалу, наравно, повремено о девојкама, он ми причао како је то било у његово време, до поноћи.
Пало је честитање, уз најискреније жеље, како то обично бива.
И баш кад смо наздрављали Новој години, подижући ко зна коју по реду чашу бамбуса, пред кућом су почеле да грувају петарде.
Тачно сам знао шта се десило. Она двојица, мојих пајташа, Магаре и Паја, нису могли да држе језик за зубима.
Цело друштво са журке скакало је по дворишту и певало навијачку песму
"мајстора Сава леееее, мајстор Сава лее, мајстор Сава леале".
Нису ни сачекали да човек честито отвори врата, нагрнули су "к'о гладни" унутра.
Мајстор Сава их је гледао сузних очију, пропуштао поред себе унутра, и кад су сви ушли рекао:
- уђите, децо, уђите. Добро ми дошли.
У кући код мајстора сви заједно остали смо близу два сата а онда кренули назад у сеоски дом.
Све нас је редом загрлио и пољубио, а кад смо се растајали на капији рекао ми је:
- Чигро, хвала ти, улепшао си ми овај дан и моју самотињу.
- Чика Саво, нисам ја. То су, ова двојица, Магаре и Паја урадили.
- Хех, њих двојица....ко да ја не знам. Да ти ниси дошао, не би ни они. Све једно, хвала и њима.
Давно је била 1988. година, давно сам отишао из села, мајсто Саву виђао сам тек по некад, кад свратим код родитеља и са друштвом седнем у продавници или бих  га чуо на утакмицама како из свег гласа виче: "Чигроооооо!!!"
Поздрављао бих га, машући му руком, а он мени узвраћао дугим аплаудирањем, кад год бих постигао гол.