Nada «

             Moja je Nada bila blistavi cvet u gori hercegovačkog krša. Livadska trava je svijala pesme očekujući njene bose noge. Imala je vidljivi oreol koji je blistao pod mesečinom obasjanim planinama. Oreol koji imaju samo oni koji su predodređeni da odu brzo, da se samo na tren zadrže sa nama na svom putu ka besmrtnosti...

            Čuvale smo jaganjce, svakom je nadenula ime, bile su njena deca , znala je da svoju nikada neće imati. Bolest sa kojom je rođena davala joj je par godina još...I znala je. I živela je sa sjajem u očima i životnim poletom kakav ne mogu imati oni koji bivstvovanje na ovom našem svetu uzimaju zdravo za gotovo. Imala je inteligenciju svojsvetnu ljudima šuma livada i planina, bistru kao bistra voda iz izvora u kom smo zajedno hladile vrela stopla i pile dok nas stomak ne zaboli od hladnoće. Plašila me je planinskim zmijama i gušterima koje je hvatala golim rukama, znala je koje sme, a prema kojima mora imati poštovanja. Jahale smo neosedlane komšijske konje koji su nas pitomo primali na svoja leđa jer su poznavali njen nemušti jezik. Znale smo danima da se ne javljamo kući. I nisu brinuli. Nisu brinuli jer sam bila s Nadom. Branili su nam jedino da  idemo u "oko", veliku rupetinu u podnožju planine koja je gutala sve što joj priđe. Pričalo se da je toliko duboka da se topot kamena čuje danima pošto ga baciš u nju. Naravno da smo išle i bacale kamenje. Pričala bi mi Nada tada priče o čobanima i čobanicama koje nikad nisu sahranili, o vojsci koja se skrivala oko "oka" pa ih je pola nestalo pre nego ih je neprijatelj stigao, o ljubavnicima kojima je branjena ljubav pa su zajedno ruku u ruci potražili večnost u "oku"... Pričala je priče koje i danas posle toliko godina pamtim, a ne znam jesu li istinite ili je Nada samo htela da mi probudi nadu i strahopoštovanje prema životu koji sam ja tako lagodno živela...

            Bile smo samo devojčice koje su se srele jedno leto i više nisu imale priliku da uzimaju i daju jedna drugoj...Otišla je putem koji joj je bio zacrtan još pri dolasku. Ponekad mi se čini da i nije bila tu, da me je samo na tren pomilovala mesečevim zrakom i ulila u mene svoju setnu dušu...

Komentari:

Pošalji komentar

I zauvek je ostala tu, na ovom svetu, jer je živela onako kako mnogi nikada neće umeti.
Volela bih da sam je poznavala... Blistavi cvet koji krasi krš i isijava kroz tebe.
Prelep post

Poslao scarlet u 20:14, 12.5.2010 | Link | |

Takvi ljudi ostave ozbiljan trag na našim dušama. Mislim da nas na neki način nauče da živimo.

Poslao Trešnja u 20:57, 12.5.2010 | Link | |

mada smo skloni da ponekad skrenemo s puta, dobro je setiti se zasto smo tu.

Poslao Danna u 21:04, 12.5.2010 | Link | |

carobno je sresti, makar jednom u zivotu Nadu, ili makar ziveti u nadi.........

Poslao katarina u 11:06, 13.5.2010 | Link | |

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>