...it is not about of meaning of life,but feeling a life... https://www.blogoye.me/danna/ sr Tue, 02 Jun 2026 09:25:18 +0200 BlogOye! Gleda u nju dok izgovara reči pesme i prilazi lagano probijajući se kroz gužvu.Dlanovi se znoje,stisnuto suvo grlo uspeva da kaže nešto nerazumljivo i potpuno nevažno... Šapat u uho, ne razanaje reči, samo topli dah koji topi sav otpor i izaziva slabost u kolenima...Grudi se nadimaju, udar adrenalina oseća u vrhovima prstiju,dok pokušava da se izmakne ne bi li čitala sa usana jer ne razume ni reč. Nema vise glasne muzike,ljudi u izmaglici pričaju neme priče,trenutak prenesen u budućnost, neko drugo vreme gde sekunde postaju sati zaustavljeni u vremenu. Oseća lagan pritisak u grudima, ne sme da diše da ne remeti vreme,dok joj brzo spušta mokar ukradeni poljubac na usne. Miris pelina i paperjast dodir brade tera je na vrisak...i vrišti u sebi,dok stiska bedra da što duže zadrži toplinu... Vodi je za ruku. Korača spuštene glave i gleda u crnu košulju koja se povija na povetarcu kao crne zastave gusara...bori se se sa vlažnim okom jer zna da slutnje koje je obuzimaju nisu samo koraci u sumrak,već i propast njene duše... Prsti na njenim obrazima lagano brišu bledilo.Pruža mu usne savijajući ruke oko njegovog vrata mrseći crnu kosu, žudeći za vlažnim toplim dahom.I ljubi je, kao da je prvi put, donoseći ukus jeftinih cigara. Ruke je hvataju oko struka dodirujući baš ono mekano mesto tik uz kičmu, kroz glavu prolazi hiljadu neizgovorenih reči...Privija se uz njegova bedra,njegove grudi, uz dušu, želeći da je što pre uzme,da ne bude više svoja,da ne bude ničija,da od nje ostane samo šapat u noći na povetarcu sećanja... Wed, 28 Sep 2011 23:01:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/90889/ Jesi kući? Dete, de otvori! Moram da ti ispričam! Lupa na vratima trgla me iz popodnevne dremke. Kroz roletne se još probijalo proletnje sunce… Šta bi tetka Zoro, gde gori? Veštica jedna matora, gađala me đubretom, zamisli! Celu kesu mi je bacila na glavu! Zadihana starica od svojih sedamdeset i kusur godina, u kućnoj haljini na cvetiće sa dugmetima ušivanim godinama kako koje otpadne,gledala me kroz iskrivljene naočare. Šta probudila sam te, pa dobro nastavićeš, a i šta spavaš poslepodne,gde to ima, ih! Hajte, uđite,udariće Vas promaja! Sela je na tabure pokušavajući da prekrsti svoje debele noge prošarane venama,dok su duge gaće provirivale ispod haljine. Danas je mom Dušanu dvaes' godina, znaš? Nisam znala. Sin joj je umro ne baš slavnom smrću, kao teški alkoholičar. Preturila je preko glave njegova dva braka, troje dece, odvikavanja i na kraju cirozu jetre...i svog deda Branka,koji se od tolikih nedaća, oprostio prošle godine.. Nije mogla da se požali na dosadu. Hoćete kafu? Ta da šta ću...Sad je baš našla da se gađa đubretom,kurva matora...i obrisa suzu koja se slivala niz naborano lice... Znala sam ko je gađao, nisam morala da pitam,u zgradi je već godinama besneo rat između penzionera iz razloga koji su odavno već zaboravili,ali prekraćivalo je duge dane samoće... Juče me je zaključala u podrumu, ali ima Zora ključ! Ja sam joj zaglavila lift,sedela je tamo dva sata,dok joj nije došo' onaj njen... Koji njen? Bila sam radoznala. Tetka Anđa je udovica već godinama... Pa ti ne znaš?! Ne znaš da ima onog dedu iz petice? Jao dete,pa tu se ljubu ispred tvog prozora,di gledaš! Da da, matora jedna,starija je od mene, pa tako...Verenika da ima!... Ne bi ja mog dedu Branka nikad mogla tako zaboraviti... Pa dobro je imati društvo u starosti....probala sam da ublažim... Prekinulo me je zvono na vratima. Zgodan pandur od metar i devedeset pitao je gde može da nadje komšiju. Dok sam se sabrala od šoka sto uopšte vidim zgodnog pandura,pokazala sam mu prstom na vrata preko puta,a on se kao slučajno očešao rukavom o moj brushalter... Romansu nam prekinu tetka Zora. Jesi ti došo' onu Anđu da 'apsiš? Eeeee,znala sam ja da ona baš nije friška! Koju Anđu? Odmahnula sam rukom panduru,namignu mi ode... Zatvarala sam vrata dok su me grudi još bridele od grubog platna uniforme. Jebem ti sreću, ni karmin nisam stavila... Pa gde je očo' sad? Neće po Anđu? Idem da vidim... i poče da gura noge u izlizane borolete... Na pragu stade i kao usput mi dobaci... Znaš dete,nešto sam razmišljala, kad može Anđa...nije ni tebi kasno! Idi tetka Zoro u guzicu, pomislih...Idem da namažem karmin. Thu, 29 Sep 2011 15:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/90882/ Mićko je bio tipičan nadrkan tridesetogodišnjak,sa polupuštenom bradom u znak sećanja na četničke podvige, manastirku rakiju i ostala mačo sranja koja te strefe kad više neće da te puste u diskoteke. Još uvek zgodan,sa pivskim stomačićem i crnim ispod noktiju od popravke karburatra na svojoj bež ladi,počesao se neprimetno , taman toliko da ga gurne levo.Ušao je kancelariju sa čijih zidova su se ljuštile tapete, noseći račun za opravku kola nafuranog gastarbajtera koji je otvorio firmu u tazbini. Pljucnuo je u znak protesta i izgovorio kletvu,znajući da će mu platiti kad na vrbi rodi grozđe...Riba u poluzarozanoj čarapi nameštala je naočare ne bi li svojim kratkovidim pogledom skontala ko je na vratima. Nesrećni kaktus na prozoru zaljuljao se od promaje, a papiri sa stola su poleteli prema njemu. Skupljao ih je nespretno gledajuci u poluobrijanu nogu u zarozanoj čarapi. Godine pogresnih riba, razlivene šminke i skupljanja belih gaća na cvetiće po svojoj sobi u kevinoj kući, prigušenog seksa na brzinu, gurnule su nekadašnjeg romantika u letargiju realnosti. Ju, hvala, nisi trebao, cvrkutala je,priskačući u pomoć,a njen dah od polupopušene cigarete na pauzi hladio mu je vrat. Zabio je ruku u pocepan džep,pokušavajuci da sakrije nabore na svojim tesnim farmerkama. I kako si Bojana? Davi li te šef, a? Ma neee, znas, već… Ima posla,a? Pa ima,preko glave...treptala je... Sklonila je šisku iz oka i namestila čarapu. Šmrknuo je i progutao slinu,mozgajući kako da je odvuče na ćevape iza ćoska. Ma u stvari jebeš ćevape, al’ bi mu žao, mršava rebra providela su se kroz malene sise i belu košulju…ništa u čega možes da zagnjuriš glavu… Možda ima one ponedeljak,utorak gaće na koje su palio još od osnovne... Jes’ gladna, sad će dva, a? Ja idem, pa ako ‘oš...nervozno provuče ruku kroz masnu kosu ... Pa nee znaam, možee… Pridrža joj kaput i stavi nepročitan Blic iznad glave jer je oktobarska kiša lila ko’ iz kabla.Trčali su, držao je za ruku… Drhteći od hladnoće otključao je nekada bela vrata svoje sobe na spratu. Keva spava. Ali Mićko,pa nisam mislila…nemoj sad da misliš, dahtao je i skidao prevelike haulahopke sa njenih guzova,stiskajući ih dok bela koža nije pomodrela… Ali Mićko…ječala je. Jebi ga, nisu one ponedeljak utorak… ... Gledao je u napukli požuteli plafon svoje sobe,uvlačeći dim najjače što je mogao, nadajući se da će dobiti rak pluća i konačno oterati sve u pizdu materinu. Ali Mićko…a ćevapi?   Tue, 27 Sep 2011 15:02:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/90881/ Sedela je na klupi ispod oraha čije su grane već odavno premašile odžak na krovu. Zimski vetar je šibao po vrelim obrazima. Stare mamine papuče zalepljene za istrošrene bele cigle u seoskom dvorištu ,nisu htele da je odvedu u toplu sobu. Nisu htele ili nisu mogle... Oblaci obećavaju sneg.Privila je jače vuneni džemper koji je grebao ramena.Gledala je u noćne frajle koje je majka davno izvezla na rubovima spavaćice.U ruci do pola popijena čaša mađarskog belog,poluslatkog.Misli ne izdaju naredbu.U daljini bunar,zamišlja želju,ali nema novčić. Ivice usana izvijene u ironičan smešak prkose suzama...Knedla u grlu je sve veća.Sladak gutljaj ne pomaže, usne se lepe za staklo. Kap vina sliva se na belu tkaninu na grudima dok hladnića para kožu i ledi srce za neke buduće neuzvraćene ljubavi...     Mon, 13 Dec 2010 13:22:00 +0100 https://www.blogoye.me/danna/84095/              Toplo sunčano jutro,mali pauk na sveže okrečenom plafonu uvežbava svoj kružni ples, nadajući se skorom useljenju.Ptičica koja već godinama ne ume da peva,pišti kroz poluotvoren prozor i para mi pospane misli.              Malo vrelo telo mog najdražeg dečaka usnulo i mirno leži pored mene. Čudim se. Prošle su godine od kada nije tražio utehu od nemirnih snova na mojim grudima...Ušuškavam stopalo u njegovo mekano plavo ćebe sa delfinima koje je dovukao iz svoje sobe. Gledam to malo biće, moju vrelu krv, sa dugim trepavicama i ljubim tople rumene obraze koji još mirišu na dečije. Da li još sanja junake bajki,Spajdermana i Ronalda ili možda devojčicu iz 6a koja mu "ide na živce"... Meškolji se. Ne,nemoj se probuditi još samo par minuta, pusti me da uživam u ovom trenutku, znam da ne traje dugo. Uskoro, brzo, prebrzo majke postaju prošlost, dečaci postaju muškarci i znam da ideš putem velikih ljudi,ali pusti da još malo uživam u svilenkastom mirisu tvoje kose, u nežnim obrazima, u nepravilnim jedinicama koje proteza jedva ispravlja,u ranjavim kolenima na koja samo ja smem da stavim oblog...Pusti me još malo... Jer znam da ćeš kao mali pauk u nekom ćošku života jednog dana isplesti svoju mrežu i imati svoj kutak.             Gledaju me pospane oči, i žele mi najlepše dobro jutro na svetu...mogli bi jaja, pekmeza i mleka,a? Letim... Sat, 05 Jun 2010 12:25:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/78531/           Bila je zena satkana od zemlje i izvorske vode,vrhovi planina ogledali su se u njenim ocima i davale joj neku prefinjenu otmenost dok je u gumenim opancima gazila livadsko cvece. Imala je sitne bore u uglovima ociju vec u tridesetim i polusede pletenice skrivene crnom maramom.Ljubav koju je davno dala oficiru kraljeve vojske,zameo je planinski vetar,jer nije se pitalo mnogo u to predratno doba,pogotovo ne zene.Njihove bose stope na  travi bili su jedini trag skrivene ljubavi.           Ozenili su ga drugom, imao je vec troje dece,cerku i dva sina.Stigao je rat i u zabito selo,u kom je odrasla skupljajuci seno i mastajuci o neostvarenoj ljubavi. Poslali su ga u rat, kao i sve musko koje se zateklo u selu, moralo se, branila se cast.Zena mu je umrla radjajuci cetvrto. I u svoj toj tuzi i nesreci, tracak srece zasjao je i njoj.Priznala je svoju ljubav,udali su je za njenog dragog,a mislila je da je za nju izgubljen.Dosla je na troje dece i volela ih kao svoju krv i meso. Rodila mu je jos dvoje, dva sina i nikada ih nije gledala drugacijim ocima. Ali sreca nije potrajala dugo. Stigla je vest da je poginuo,negde na zici kazu, ni grob mu se ne zna, ako ga uopste i ima...Nije pustila suzu, tada, nije se smelo od starijih i dece,bilo je precih stvari. Trebalo je ostati ziv i prehraniti nejac. A u praznim gluvim nocima,drzeci njegovu sliku na grudima,jecala je bez glasa,u sebi. Glad je morila,odvajala je od usta da nahrani petoro.Nije imala nista sem krave od miloste prozvane Belka.Belka je bila clan porodice, spavala je s njima u istoj kolibi i s njima delila i suze i tugu. Nije mogla vise da ostane u krsu u kom je nista vise nije drzalo.Krenula je na put sa Belkom i svom svojom decom, u potrazi za malo pristojnog zivota, pa gde stigne. I stigla je,u ravnicu, nasla je svoje mesto pod suncem, zena stena,pozutelog izboranog lica, starica u cetrdesetoj. Imala je svoju decu,svoju svetinju, kojoj je dala sve i nikad se nije zalila.Zadrzala je osmeh na licu i blagu rec za svakog.Ucila ih je da se nikad ne odvajaju i da uvek budu jedni drugima u pomoci. I nisu se odvajali, ni kad je zivot sibao,ni kad im je sestra umrla...           Dosla su neka bolja vremena, a deca su majci izgradila dom prepun ljubavi i unuka.Cetiri porodice pod istim krovom. Nas sedam,sedam sestara od cetiri brata.Jedna drugoj do uveta. Skupljala nas je kao pacice po dvoristu,spremala nam "poparu" i pricala o proslosti, o dedi, o Belki,o ljubavi...Da ne zaboravimo.Ulivala nam je rec po rec osecaj pripadnosti i zajednistva koje nikad nismo zaboravile, ni sad kad imamo svoje porodice.I danas, ponekad dok spremam dorucak, vidim njene oci i cujem reci: ljubav dolazi u raznim oblicima,izmedju muskarca i zene,izmedju brace i sestara, izmedju majke i dece...vazno je prepoznati je i negovati je...   Mon, 24 May 2010 20:19:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/78290/              Moja je Nada bila blistavi cvet u gori hercegovačkog krša. Livadska trava je svijala pesme očekujući njene bose noge. Imala je vidljivi oreol koji je blistao pod mesečinom obasjanim planinama. Oreol koji imaju samo oni koji su predodređeni da odu brzo, da se samo na tren zadrže sa nama na svom putu ka besmrtnosti...             Čuvale smo jaganjce, svakom je nadenula ime, bile su njena deca , znala je da svoju nikada neće imati. Bolest sa kojom je rođena davala joj je par godina još...I znala je. I živela je sa sjajem u očima i životnim poletom kakav ne mogu imati oni koji bivstvovanje na ovom našem svetu uzimaju zdravo za gotovo. Imala je inteligenciju svojsvetnu ljudima šuma livada i planina, bistru kao bistra voda iz izvora u kom smo zajedno hladile vrela stopla i pile dok nas stomak ne zaboli od hladnoće. Plašila me je planinskim zmijama i gušterima koje je hvatala golim rukama, znala je koje sme, a prema kojima mora imati poštovanja. Jahale smo neosedlane komšijske konje koji su nas pitomo primali na svoja leđa jer su poznavali njen nemušti jezik. Znale smo danima da se ne javljamo kući. I nisu brinuli. Nisu brinuli jer sam bila s Nadom. Branili su nam jedino da  idemo u "oko", veliku rupetinu u podnožju planine koja je gutala sve što joj priđe. Pričalo se da je toliko duboka da se topot kamena čuje danima pošto ga baciš u nju. Naravno da smo išle i bacale kamenje. Pričala bi mi Nada tada priče o čobanima i čobanicama koje nikad nisu sahranili, o vojsci koja se skrivala oko "oka" pa ih je pola nestalo pre nego ih je neprijatelj stigao, o ljubavnicima kojima je branjena ljubav pa su zajedno ruku u ruci potražili večnost u "oku"... Pričala je priče koje i danas posle toliko godina pamtim, a ne znam jesu li istinite ili je Nada samo htela da mi probudi nadu i strahopoštovanje prema životu koji sam ja tako lagodno živela...             Bile smo samo devojčice koje su se srele jedno leto i više nisu imale priliku da uzimaju i daju jedna drugoj...Otišla je putem koji joj je bio zacrtan još pri dolasku. Ponekad mi se čini da i nije bila tu, da me je samo na tren pomilovala mesečevim zrakom i ulila u mene svoju setnu dušu... Wed, 12 May 2010 21:28:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/78021/ Imala je velike bademaste oci koje su uvek nekako setno gledale u proslost.Dugu, kao ugljen crnu kosu i velike socne usne.Niska,ali gradjena bozanstveno,kad bi obula stikle nije bila vislja od dvanestogodisenjeg deteta. Izazivala je paznju gde god bi se pojavila.Zene su joj zavidele, a muskarci zeleli da je zastite ni sami ne znajuci zasto. Dete sa asfalta devedesetih, znala je sve velegradske mangupe i njihove igre.Uvek nasmejana i spremna za druzenje. I uvek je imala svoju svitu, kao princeza iz bajke.Neki su je iskreno voleli, a neki bi bili pored nje zbog jer tako treba. Nikad je niko nije prevario. Nije dopustala da joj se priblize. Uvek ljubazna, ponosna i svoja. A onda se zaljubila. Prvo polako i nesigurno, a onda stravstveno i potpuno se predajuci ljubavi prema mangupu mladjem od nje.Volela ga je godinama, onako istinski bezglavo kako to samo zene znaju. Oprastala je svaku uvredu, svaki pijani dolazak,svaku prevaru.Oprastala je cekanja. Nije mogla drugacije.Nije znala drugacije. Venula je u njegovim rukama dok se utapala u okeanima suza. Bademaste oci su postale tuzne. Ni usne nisu vise onako socne. I smanjila se, jos vise.Utonula je u onaj isti asfalt koji je nekad iscekivao njene stikle. Ljubav je progutala kao zmaj iz bajke. Ljubav koju je dala pogresnom mangupu. A mangup je ostavio jer vise nije imala sjaj u oku. Nije imala osmeh na usnama.I niko je vise nije pratio. I nije bila vise ljubazna, ponosna i svoja.     Wed, 05 May 2010 13:18:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/77835/ Moja draga,predraga zlatokosa... Upoznale smo se pre desetak godina na nekom nebitnom kursu i odmah otisle na pice. Prepoznale smo se. Ima prijateljstava koja se godinama grade, a  ima i onih koja buknu kao plamen i odmah prepoznajes svoje misli u svakoj izgovorenoj reci. Pricale smo o detinjstvu, prvim ljubavima, prvim svadjama, uzimanju pilula za kontracepciju. Mladja , a toliko starija od mene... U ocima joj se naslucivala tuga koja se moze videti samo kod onih koji su pomereni sa svojih ognjista, rastavljeni od lutaka, ljubavnih romana i decaka iz komsiluka koji je virio kroz zavesu kada se skidala. Imala je predivne plave oci i kosu plavu kao zito pred kosidbu na kojoj je mogla da sedi. Zaista da sedi. Nikada ni pre ni posle nisam videla takvu kosu. Vezivala bi je u gustu pundju, zguzvanu na potiljku koju nisam mogla da obuhvatim obema rukama kada bih je grlila i tesila zbog ljubavnih jada.            Pricale bi satima o ljubavi, starim filmovima, a ona bi slikala svoje tuzne slike i ruku umrljanih temperom i secerom zustro objasnjavala kako je staroj komsinici preko puta uvijala tri dlake na glavi za svadbu sina. I smejala se , nekako kao misevi iz crtaca sa skupljenim ocima i razmaknutim jedinicama, naivno i decije. I kad je plakala, plakala je tiho, da se ne cuje, da ne smeta. Kritikovala sam je zbog pocepanih patika i nenasminkanih plavih ociju, a ona bi odmahivala rukom. Plasila me je dubinom svojih misli i razmisljanjima o smrti na tamnoj strani planete za cije je postojanje znala samo ona. Mahnula bi u prolazu dok je zurila na svom plavom biciklu bez blatobrana. -Zovem te cim stignem! I zvala bi. Nikad nije "zaboravljala" ni bila previse "zauzeta". Zvala me je glupaco. I sestru je zvala glupaco.I ja sam nju zvala glupaco. Bila je posebna privilegija biti u klubu glupaca. Rekla bi: - Dodji, trebam te. I ja bih dosla. Bez pogovora. Morala sam.  Pile smo seri brendi i pricale o ljubavi.  O prijateljstvu. O boji karmina. Ucila bi me da pecem becke snicle i pravim griz knedle. Niko ih ne pece kao ja. I knedle su mi najbolje u komsiluku, jer u svaku uvaljam malo njenog smeha... I taj dan smo pile seri brendi. Nismo pravile knedle. Govorila sam joj kako ce ljubav doci, kako mora malo da bude sama,  kako uopste nije tako lose posvetiti se sebi, kako ne treba da se plasi samoce... Slusala je i treptala. I rekla: - Uzmi malo serija.Glupaco. Ne plasim se ja samoce,plasim se da nikog necu voleti, da nikada necu pronaci ljubav. Te decembraske veceri,dok sam jos uvek osecala seri brendi na usnama, gledala sam uzasnuto u mutnu vodu.Drzala sam sina za ruku i vristala. U sebi. Htela sam da skocim, da joj pruzim ruku, da je izbavim od same sebe.  Htela sam, ali nisam smela. Malena rucica mog deteta stiskala je u strahu moju, nemo moleci.  Beli auto tonuo je. I moja zlatokosa s njim. ... Cesljala sam joj kosu i sminkala plave sklopljene oci. Bile smo same. Urlala sam od tuge kao ranjena zver.Stomak mi se grcio od jecaja. A tamo, sa tamne strane planete, smesila mi se moja draga i saptala: -Glupaco...  Mon, 03 May 2010 13:43:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/77751/ -Maro! Prosula se kafa! -Nije se prosula tetka, prolila si je! Namerno! Po stoti put danas... -Ne voliš me znam. Kada će doći Derna? -Neće doći, ne voli te ni ona! Jebem ti, ko je sad Derna, mislila je. Izvukla je Dernu iz zamračene šume svojih sećanja. Pogledala je to uplakano smežurano lice, sa upalim očima koje još samo ponekad isijavaju poslednje znake razuma i tražila signale da li je razume. -Razumeš tetka? Nije odgovarala. Napaćene ruke pridržavale su umazanu šoljicu kafe, kao da ona može da joj da odgovori. Sela je pored nje.Zagrlila je. - Volim te tetka, mnogo, samo mi ideš na živce. Moraš malo da paziš. Hajde da se obučemo, idemo na kej. Šetale su ruku pod ruku, dok je reka kao ogledalo odslikavala oblake na svojoj površini. Prisećala se svih onih predivnih priča iz detinjstva koje je tetka pričala. New York sedemdesetih, mora da se božanstveno provodila. Muž Michael je odavno s andjelima, a ona je sprijateljicama obilazila sva ona predivna mesta.A te iste prijateljice su je napustile, neke već odavno nisu s ove strane, a neke kojima je dosadila,sama i bespomoćna,su je spakovale kući. Čijoj kući? Ona već odavno nema kuću, nema ni korene. Kao napušteno kuče, čeka milostinju rodbine koja nikad nema vremena za nju.Turista je u svom gradu. -Gde idemo, na Broadway Aveniju? -Jeste, da gledamo Madam Butterfly! Vidiš kako smo se lepo obukle. Pogledala je u svoju iscepanu trenerku i dobila napad smeha. "Ma stvarno, dok se drugi provode, ja šetam senilnu tetku". Umorna od svega sela je na klupu. Suza se sama slivala. "Plačem? Ili se smejem? Zar je važno, ionako ću poludeti, kao i ona. O Bože molim te uzmi me pre nego postanem tetka!" Odbačena i napuštena od svih koje je nekad volela. Trzala je za kosu i pokazivala prstom na peskovitu plažu: Znala je tu priču. Tetkine prve ljubavi, nikad odsanjane. Belog kostima nikad obučenog. I poljubaca nekih davnih koje je vetar sa reke odneo daleko, možda preko okeana... Suza joj se slivala niz obraz do usahlih usana namazanih crvenim karminom, jer bez karmina se ne ide nigde. Pogled je zakovala za tu ukletu plažu kao da zove prošlost da se vrati, da je uzme sebi, zagrli i više nikad ne vrati u starost... -Hajdemo kući tetka, umorna si.   Thu, 29 Apr 2010 13:20:00 +0200 https://www.blogoye.me/danna/77699/